U vekovnom trajanju ovog grada, kuće su nastajale i nestajale, ustupajući mesto većim i boljim građevinama. Najduže su ostale zapamćene one, za koje su vezivane lepe uspomene a to su najčešće kafane i restorani. Vile i palate zauzele su mesto u monografijama a kafane u pričama i sećanju na provod.
Odlaskom generacija koje su pamtile, u zaborav padaju i ova mesta, jer se svojom lepotom nisu izborila za mesto na razglednicama.
Ovo je mali album fotografija koje su teško prepoznatljive bez objašnjenja.
Na slici je stari parking hotela Patria. Nadstrešnice su tek ostatak bašte restorana Lloyd koja je zauzimala ovaj prostor. Već samo ime pomalo buni onoga ko zna da je to vreme kada dominiraju pojmovi “Napredak”, “Prva petoljetka”, “Titovka” i tome slično. Lloyd se zvao za vreme Austougarske, za vreme kraljevine Jugoslavije i tako je i ostalo u SFRJ, sve do podizanja Patrie početkom šezdesetih, kada je zatvoren. Na tom placu danas je zgrada „Dafina“.
Pre rata ovde su se održavali balovi, zabave, maskembali a posle rata plesovi za mlade. U istoriji rock’n’rolla, ostalo je zabeleženo da se u Subotici ovde prvo svirala ova američka muzika i plesalo uz nju pedesetih godina .
Stari restoran u Dudovoj šumi
1912. godine
Városliget
Ribarsku kolibu na Paliću pominje još Ištvan Ivanji u svojoj istorijskoj monografiji Subotice iz 1886. godine. Tada su je koristili ribari a u neko doba je pretvorena u ugostiteljski objekat. Daleko od turističkog dela obale, na ovo mesto se dolazilo čamcima. Taj deo jezera je na tom mestu imao i malo pristanište. I pored toga, ova čarda je radila i pre i za vreme i posle rata. Pedesetih godina “Ugostiteljsko preduzeće Palić” još organizuje prevoz motornim čamcem.
Fotografije je polovinom sedamdesetih napravio Arnold Erne, kada je objekat napušten i ruiniran.
Hotel “Trščara” (Nadaš) sagrađen u tradicionalnom panonskom stilu, sa sve ambetušom. Nalazio se pored hotela Park i Jezero u Velikom parku, sve do 1970. godine. Od polovine 19. veka bio je svedok rađanja mondenske banje i na kraju ostao neuklopljen u svoje okruženje.
Neki su i tada smatrali da ne treba da se stidimo trščanog krova i svog seljačkog porekla, ali je prevagnula želja da se takva graditeljska tradicija čuva na nekoj od drugih kuća kojih je bilo u izobilju.
Rušenje
Kafana Adama Vaša u vreme kad je nastala ova fotografija, postoji još samo kao toponim. Ovaj čuveni restoran je već bio zatvoren, pretvoren u magacin i izgoreo.
Više o njemu i toj ulici, vidi na : https://www.gradsubotica.co.rs/projekat-adam-vas/
Subotica se do današnjih dana nije rešila ovako neshvatljivih prizora za jedan centar grada. Do početka osamdesetih u Đure Đakovića na uglu sa ulicom Vase Stajića, stojao je ovaj kućerak, skroman i za seoske prilike.
Nije reč o nekom bircuzu već o nekadašnjoj drvari koja se decenijama širila na parceli u centru grada dok su se okolo zidale moderne zgrade. Kada je drvara pretvorena u plac za luna park, ova kućica je nastavila da postoji kao stambeni objekat, sa drvenom tarabom i lončićima nataknutim na nju.
Danas taj prostor izgleda ovako
Na kraju treba reći da iza propasti ponekad dolazi uskrsnuće i novi život. Nije tako davno bilo kada je ovako izgledala danas čuvena bašta restorana BOS. Polovinom devedesetih je malo falilo da investitori ovde sagrade višespratnicu.
Od svih putnika namernika koji vas zaustave da pitaju nešto, gotovo svaki pita : “Gde je BOS ?”
Secam se dobro kakva je katastrofa grad bio sredinom osamdesetih, katastrofa katastrofalna. Da nije bilo robne kuce Centar i da nije otvorena extra moderna RK Beograd te 1987 i par kafica na korzou. Subotica NE BI IMALA maltene nikakvog sadrzaja u centru. Secam se i teksta o subotickim robnim kucama na ovom sajtu u kojima je navedeno da je suboticki RK Beograd bila peta po velicini u zemlji u sastavu RK Beograd…NECE BITI…suboticka RK Beograd bila je druga po velicini, samo par desetina kvm manja od Beogradjanke. Mada za vreme kada su otvoreni i Centar i Beograd to su bile robne kuce na nivou sa evropskim robnim kucama i tu nema price.
Do negde 75god nijedno pogranicno mesto u SFRJ nije nista kapitalno gradjeno. Ko je imalo svestan zna zasto bilo je to vreme hladnog rata a mi ni na zemlji ni na grani.od 75g do 85g dolazi do velike gradnje na sve strane ,svaka struja u gradu je imala svoje ideje a od sto babica kilavo dete.Ko je zivio i radio u to vreme zna vrlo dobro sta se desavalo.Dok su rukovodili partizanski kadrovi jos je bilo dobro onda dolaze oni visoko skolovani i sve ide u P.M.Onda dolazi kljuc pa nacionalizam imi propadamo nacisto.I umasto da nesto naucimo dolaze nam neizivljeni emigranti sa ovim vunderfeudalizmom i sad smo tu dismo. Lanski lepo je videti i slike naseg detinjstva koje mi velicamo i sada vidimo kakvo je bilo ustvari.
Suboticka letnja, topla i sparna noc. Najlon-basta i miris rostilja. Orkestar svira "La Violetera". Nekoliko parova ustaje i odlazi prema podijumu za ples… Mozda u ovih par reci neko pronadje iscezle uspomene. U svakom slucaju pozdrav jednoj iscezloj mladosti od Kertvarosa.
Letnja bašta Loyd je nekada za nas mlade bila pojam. Da uđemo nismo imali para, pa smo slušali muziku sa ulice. U isečku iz novina se spominje da će se tu izgraditi moderno parkiralište, a hotel Palić, kasnije nazvan Patria, dobiti letnju terasu, gde će se gosti,uz zvuke muzike bolje osećati nego u bašti Loyd. Nešto mi nije poznato gde je sada ta letnja terasa hotela, pretvorena je u parking, sve da bi se gosti bolje osećali.
Restoran u Dudovoj šumi je druga priča. Ovde su nakon rata bile prostorije Narodnog fronta, pa kasnije svlačionica bivšeg fudbalskog kluba Metalac, a nakon toga ponovo restoran sa ciganskom muzikom, predvođenom pokojnim Joškom, koga smo zvali čovek sa jednom nogom, naime imao je jednu nogu veštačku. I tu smo slušali muziku sa okolnih klupa u Dudovoj šumi, za roštilj nažalost nismo imali para. Nakon zatvaranja, restorana zgrada je dugo stajala napuštena, dok neko nije podmetnuo vatru, koja je sve progutala.
Kafanu Vaš Adama pamtim pre svega iz usmene predaje starijih ljudi. Nakon rata je bila zatvorena i pretvorena u podoficirsku menzu. Jednom prilikom sam bio u njoj, još su se ponegde videli tragovi starog raskošnog restorana. Nakon toga, ruševina i nestanak lokala koji je bio pojam za nekadašnju Suboticu.
Ovo je tek deo stare Subotice koju pamtim,jedino mi je žao što će to sa nama starima otići u zaborav, bez da je to neko zapisao. Knjiga Subotičke senke, koju je napisao Boško Krstić. koji nije rođeni Subotičanin, ipak ne odražava potpuno atmosferu života mladih pa i starijih stanovnika ovoga grada. Delovi grada kao što je Bajnat, Vučidol,Ker, Gat, peti i osmi kvart, Kertvaroš itd.svi imaju neku svoju neispričanu priču.
JOŠKA primaš se zvao ZSIGA Jozsef – nije se srdio kada su mu bližnji govorili KUKA JOSKA. Naime poticao je iz gluhoneme porodice. Sada se ne mogu setiti izdanja gde su opisani, svi primaši iz Subotice – gde je JOŠKI posvećeno čitava strana sa slikom iz Male gostione sa Palića. Navodno još kao dete ostao je bez jedne noge, jer je kod Sarvaša skokom dospeo ispod tramvaja. Učen i vrlo kulturan – LAUTARU – cenili su ga u gradu i šire. – DGY –
Poštovani – DGY –
Izdanje koje spominjete je časopis Rukovet, broj 7-8-9 iz 1997,godine. Tekst o primašu Joški je napisao Karolj Aroksalaši, verujem da se neće naljutiti ako u celosti navedem njegov tekst o ovom muzičaru.
Joška Kuka Žiga 1919-1977
Bio je čudna figura u ciganskoj muzici Subotice 60-tih i 70-tih godina.Svi su ga poznavali kao šantavog Jošku, jer mu je još u detinjstvu voz odsekao nogu. Zbog toga je – hodajući uz pomoć proteze – išao dosta otežano i nešto lelujajući.
Nije bio virtuoz na violini, ali je njegov pomalo promukli glas bio veoma omiljen među ljubiteljima ciganske muzike.Dok je pevao, držao je instrument podosta ispod brade,negde iznad srca, i njegova pesma je bila uvek čudesna kao da dolazi pravo iz srca. U glasu je bilo nečeg od Armstronga. Od tada niko nije svirao i pevao sa tako tužnim licem,gorkog srca i tako bolno. Njegova je violina bila puna bola. Svi koji su ga voleli išli bi gde god je svirao. Jer je umeo ono što niko drugi nije – načiniti atmosferu u zadimljenoj kafani.
Njegovo poslednje radno mesto bila je Crna mačka. Kada je imao 58 godina zamukao je njegov čudesni promukli glas.
Evo i njegove slike iz tog časopisa
Negde u ovim komentarima, neko napisa da je neke iljadudevetstoosamdesetsedme, sem par kafica i dve rk. Subotica skoro bila pustinja. E nije. Tih kasnijih osamdesetih nisi mogao proci centrom da nije bio, vrlo uljudan kafe, kafic, poslasticarnica. Danas je izgleda bolje. Banka, banka, kladionica, banka, kladionica, opa, prodavnica mobilnih telefona…