Atila Dunđerski: Kad je Sgt. Pepper stigao u Suboticu

Godina je 1968. Protesti i nemiri širom Evrope i Severne Amerike. Rat u Vijetnamu. U Latinskom kvartu u Parizu studenti granitnim kockama izvađenim iz kolovoza gađaju žandarmeriju. Na Novom Beogradu kod (tadašnjeg) nadvožnjaka studenti Beogradskog univerziteta sukobljavaju se sa (narodnom) milicijom. Olimpijada u Meksiku, poplave širom naše tadašnje domovine… Sa štafetom 4×60 m moje škole „Jovan Mikić“ osvajam zlatnu medalju na gradskom školskom atletskom prvenstvu.  Moj drug Goran je dobio za rođendan crvenu električnu gitaru „Melodija“ i osnovali smo beat grupu.

Sve je to manje važno, jer je u „Prosvetinoj“ prodavnici – „Muzičkom magazinu“ – u prizemlju Muzičke škole, počela prodaja  kultne LP ploče Beatlesa „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band„ (Bend usamljenih srca narednika Pepera). Cena ploče u to vreme astronomska – 4.200 dinara!

Kako je nabaviti? Kako je kupiti? Odakle toliko love? Eee – bilo je i našli smo rešenje. Kombinacija je bila sledeća: udružili smo rad i materijalna sredstva po tada aktuelnim društevano-političkim smernicama uključujući i međunarodnu politiku SFRJ. Bitan momenat bile su,  kao i uvek za svaki poduhvat, vladajuće društveno-političke okolnosti. Učili su nas, stalno nam ponavljali i naglašavali da je naš  socijalizam jedinstven i human. Pri tome, u nalaženju rešenja kako doći do tako žarko željene ploče bitnu ulogu odigrala je naša tadašnja politika nesvrstanosti.

Naime, u to vreme, po školama su se  često sprovodile akcije prikupljanja novčane pomoći za humanitarne svrhe. Nosilac tih aktivnosti većinom je bio Crveni krst, naravno uz svesrdnu podršku (uglavnom moralno-verbalnu)  SKJ, SSRNJ SSJ i SSOJ putem njihovih opštinskih organa. Nas trojica drugara dogovorili smo se da će svaki od nas aktivno raditi bar dva meseca na ubeđivanju (to bi se danas marketinškim jezikom reklo na lobiranju) naših roditelja, baka, deda, strina i stričeva, ujni i ujaka te ostale bliže i dalje rodbine za učešće u davanju dobrovoljnih priloga u humanitarne svrhe jer se zna – mi smo humano društvo i treba da se solidarišemo sa svima u svetu koji su se našli u nevolji, bilo to zbog nepredvidive ćudi prirode ili imperijalističkih težnji trulog kapitalizma. E sad, pošto su  u očima naših dobroćudnih roditelja i klasno svesne rodbine – pripadnika radnika, seljaka i poštene inteligencije – ove „akcije“ postale prilično učestale, trebalo je dati adekvatna  obrazloženja –  odnosno društveno-politički korektna i prihvatljiva.

Na primer: „Sine, pa za Crveni krst si dobio pare prošle nedelje, šta je sada opet“?

– „Tata, to je sad za poplavljene, ono pre je bilo za nezbrinute“.

Ili: „Opet je za poplavljene“?

– „Ne, to je sad za Arape, znaš šta se sad njima dešava tamo na ratom zahvaćenom Bliskom istoku“ (ovde se vidi značaj  nesvrstena politike za našu akciju!).

Ovi prilozi su po pravilu bili u kovanicama. Nakon dva meseca uspešnog udruženog rada zahvaljujući društveno-političkim okolnostima uspeli smo udružiti i novčana sredstva skupivši ih u  najlon kesu (providnu!) i pravac u „Muzički magazin“!  Ponosno smo na tezgu stavili punu kesu novaca (najveći apoen bio je metalnih 50 dinara!) i uperili prstom ka polici gde se šepurila ploča Beatlesa. Prodavac je samo zakolutao očima, istresao novac na pult i počeo da broji komad po komad, odvajajući ih kažiprstom pojedinačno, slagajući ih  po vrednosti po deset komada. Naravno, u dinar je bilo tačno onoliko koliko je trebalo.

Pošto u to vreme iskazivanje trenutnog sveopšteg oduševljenja na mestima kao što su prodavnice nije bilo u modi, našu sreću nedeljama nakon toga „delile“ su komšije zahvaljujući decibelima sa gramofona (Made in DDR) zajedno sa našom razumnom i humanom bližom i daljim rodbinom , ako zbog ničega drugog, onda zbog toga što te godine više nije bilo ovakvih akcija.  A mi smo naučili da je nažalost nastupilo vreme kada je za ostvarenje želja najbitnije da imaš -„All you need is…“  –  love.

 

Atila Dunđerski

 

 



KOMENTARI

  1. dule kaže:

    Atila rad i sredstva su počeli da se udružuju tek nekoliko godina kasnije (1976.) usvajanjem Zakona o udruženom radu i izmišljanjem Samoupravnih sporazuma i Društvenih dogovora.

  2. IvanM kaže:

    @ Atila
    „Muzički magazin„ je bio ispod Gradse kuće?

  3. Miki kaže:

    Poklopila se 100-godišnja ‘proslava’ sa emitovanjem filma Lovac na krvave nagrade-Verdij vadas- ili ti Lovac na ucenjene glave. U današnjem periodu saznalo se da je velika proslava savim u skladu sa naslovom vestern filma, a u to vreme nismo mogli ni sanjati da će se taj vesterni i jednoga dana i ostvariti.

  4. Croat kaže:

    Super prica! 🙂

  5. Aleksa kaže:

    @IvanM
    Muzicki magazin Prosveta je prvobitno bio u ulici Vladimira Nazora a kasnije u prizemlju Gradske kuce. Jos i danas imam ploce Beni Gudmena, Arti Soa i Luisa Armstronga koje sam kupio dok je bila u ulici Vladimira Nazora.

  6. Rockabilly kaže:

    Osamdesetih godina su među rokerima popularniji bili Džeger i Stonesi. Mene nije bilo sramota da kažem da sam za Bitlse, mada su to tada bila dva suprotna pola.
    Devedesetih godina je Kurt Kobejn pred kraj života dao intervju za jedan poznati muzički magazin (mislim da je bio Q) gde je izjavio da je kao klinac obožavao „Bube“. Znao sam koliko to težinu ima kad to kaže rock star broj 1 u to vreme. Najavio sam tada da Beatles ponovo ulazi u modu, da je Kobejn udario etiketu cool na to ime.
    Da li zbog toga ili nečeg trećeg, ali to se stvarno odmah i desilo. Polovinom devedesetih nastala je pomama za albumima Bitlsa a u Britaniji je naišao čak ceo jedan muzički talas nadahnut njima a predvođeni grupom Oasis.

  7. Koya kaže:

    Sjajno opisano vreme koje se neće vratiti..

OSTAVITE KOMENTAR