Ko je izmislio tu belu isprekidanu liniju koja po sredini deli kolovoz ? Sve ima svoj početak pa tako i ova linija. Vozili su se automobili drumovima i ulicama ali u početku nije bilo razdvajanja traka. Medicinska sestra Džun Mek Kerol (June McCarroll) iz Kalifornije, možda nije jedina koja je došla na tu ideju ali je prva koja je rešila da je progura. Bilo je to nakon što je sa njenim “Fordom T” morala da siđe sa puta jer se njegovom sredinom širio teretni kamion. Borba za pravo svakoga na svoju polovinu džade počela je nakon te saobraćajne nezgode 1917. godine.
Na Palićkom putu
Džun je svoju ideju o razgraničenju puta na levu i desnu traku iznela lokalnoj privrednoj komori i okrugu, ali je oni nisu poslušali. Nakon toga je sama uzela četku i farbu u ruke i iscrtala liniju na jednoj deonici puta koji je danas poznat kao USA Route 99. Preko mesnog kluba žena i udruženja, pokrenula je akciju pisanja pisama institucijama na državnom nivou sve dok inicijativa nije urodila plodom, novembra 1924. godine, kada je usvojena od strane komisije za puteve u Kaliforniji. Nije puno prošlo a ideja je prihvaćena na globalnom nivou.
Da bele linije ispresecaju naš grad, trebalo je da prođe još neko vreme, da se motorna vozila namnože do mere kada saobraćaj zahteva viši nivo organizacije. Prvi pešački prelazi u Subotici, iscrtani su 1957. godine.
Do kraja šezdesetih broj automobila je bio mali a kada su potpuno zavladali gradom, ulice u centru su još uvek bile popločane kamenim i klinker kockama po kojima se nije farbalo već su pešački prelazi ugrađeni u kamenu kocku. Kombinovanjem žute i granitne ili krupne i sitne, oblikovani su subotički pešački prelazi na mnogim mestima.
Kamena kocka je proterana sa subotičkih ulica ili je jednostavno prekrivena asfaltom. U preostalih par uličica gde još postoji, ona je u priličnom lošem stanju. Neko bi rekao da kaldrma i mora da bude grbava, sve dok ne krene gradovima Srednje Evrope i dalje, gde ista ovakva kocka (ali čitava) služi i danas. Po savršeno ravnom kamenu odvija se i saobraćaj i špaciranje. To što kocka daje atmosferu kao što to čine i stare građevine, ne znači da je i ona stara. Menja se, popravlja i održava ravnom sve ove godine.
Ako je pojam grbavosti bila turska kaldrma, za Istambul je to istorija. Na ulicama Carigrada sada je sitna kamena kocka prošarana belim mermernim.
Lansky
Od kako su se pojavla prva drumska vozila (bez konja) lokomobili na parni pogon i automobili sa eksplozivnim motorom, pocelo se sa regulisanjem saobracaja i brigom o bezbednosti ucesnika. Tako je primera radi, u Engleskoj 1865 godine pa sve do 1896 godine vazio propis da se takva vozila mogu kretati najvecom brzinom od 4 milje/h a u naseljenim mestima samo 2 milje/h. Osim toga ispred vozila je morala ici jedna osoba peske, i mahanjem sa crvenom zastavicom opominjati pesake da nailazi opasno vozilo.
Kada je negde rec o horizontalnoj signalizaciji onda prvo se setim mojeg pokojnog oca. Negde pocetkom 1960 god. moj otac je kupio novog Ficu. Par meseci pre toga polozio je bravurozno vozacki ispit vec iz drugog pokusaja. Doslo je leto i povede on familiju kolima na more. Saobracaj je u to vreme bio slab i vozaci Fice su prilikom mimoilazenja jedni druge pozdravljali kratkim ablendovanjem, a putnici jedni drugima mahali rukom. Stigli mi tako i do Beograda i tu je saobracaj vec bio mnogo gusci i za nas iz Suboticke provincije prava saobracajna guzva. Na kolovozu su bile iscrtane razne bele linije koje smo tada videli prvi puta u zivotu. Puna linija, isprekidana linija, strelica pravo, strelice levo, strelice desno, zabrana ovamo zabrana onamo. Domaci vozaci nesto nam masu, nesto nam energicno pokazuju i neprekidno trube. Moj jadni otac poceo da se znoji, a mi u kolima da mu delimo savete. Majka pocela da ga opominje da pazi kako vozi i sta radi. Covek je nekako na jedvite jade izasao iz Beograda i na prvom parkingu zaustavio Ficu, popio kafu iz termosa vidno olaksan i sretan da je to sve ostavio iza sebe, i da smo svi zivi i zdravi i putovanje moze da se nastavi. Mislim da je proslo dosta godina dok mog oca put nije ponovo doveo kolima u Beograd
Kako bi bilo lepo vratiti se u ovo doba kao sto je na slikama nekad bilo
@ Pedja
Ja sam ziveo u to doba. Ne znam sta je to moglo biti tako dobro da bi se zeleo njegov povratak.
@ @Pedja
Neko je u to vreme dobro živeo, ali nije svako, kao što i sada neko jako dobro živi, ali većina ne, a razlike su sada drastično porasle, postale su ogromne.
O ovom bi se moglo polemisati u nedogled, ali suština komentara po meni je da se mirnije, sigurnije i bezbednije živelo.
I ono što je najvažnije i suština da smo pre 30 godina bili 30 godina mlađi, to je bit.
I ja bih ponovo voleo prisustvovati otvaranju subotičkog tramvaja, ali ne može više.
To se samo jednom doživljava.
Slike su uglavnom sa pocetka 70 – tih godina i kada bi danasnje mlade ljude neko teleportovao u ta vremena, oni bi prvi bili koji bi iz toga doba pobegli. Nije bilo nikakve zabave. Vrhunac Subotickog kulinarstva je bio odlazak na porciju „Pajsle“ u 29 Novembar ili tanjir „Paca“ na zeleznickoj stanici. Gradom su harale kojekave tabadzije pristigle iz ko zna koje vukojebine da „studiraju“ i najomiljenija zabava im je bila da zapodevaju tuce po kafanama i igrankama. Problem zaposljavanja i problem stanovanja je bio isti kao i danas. Jedino je bilo pozitivno sto tada nije bilo jako velikih klasnih razlika, pa ti onda tamo gde su svi siromasni, tvoja vlastita beda ne izgleda tako strasno.