TIŠINA

OPIS

 

Igor Burić: Predstava „Tišina” glasno o tabuu seksualnog zlostavljanja dece

Pozorište je mesto gde se često govori ono o čemu se ćuti. “Tišina” je predstava u kojoj se glasno čuje ono o čemu se ne govori.

Jedna glumica, nekad je dovoljno i to, Marta Bereš Pešikan, igra devojku koja publiku, njih svega desetak, vodi u svet detinjstva iza ormana svoje sobe. Kroz lavirint, od fragmenta do fragmenta, otkriva se roditeljski dom, topao i hladan u isto vreme…

Andrej Boka, još uvek mladi reditelj (i scenarista), koji se do angažmana u pozorištu “Kostolanji Deže” afirmisao kao autor kratkog filma, pokazao je nešto što se retko viđa u pozorištu. Na planu forme, jedinstven stil koji je po postupku blizak neoavangardi – ukoliko pristane, publika je uvučena u kontakt sa glavnim likom, što bi se danas, sa novim tehnologijama reklo – predstava je interaktivna. Ali, ovaj postupak dobija pun smisao tek sa drugim stilskim karakteristikama, mnogo bližim kinematografiji, nego pozorištu: narativ je isključivo prikazivački, neverbalizovan, na momente nalik onome u crtanom filmu; priča je vođena kao triler, svi delići slagalice na svoje mestu staju tek na kraju; realističke scene smenjuju fanatastične scene u kojima se pomeraju predmeti, pojavljuju neobični, maskirani likovi; atmosfera se menja od montipajtonovske do linčovske, karikaturalnost postaje zastrašujuća…

Zapravo, interaktivnost predstave “Tišina”, uguravanje u priču, zauzimanje je nove, saučesničke pozicije spram vrlo delikatnog problema kroz koji je bilo potrebno ovako suptilno vođenje – problema seksualnog zlostavljanja dece. Čudnovato prikazana devojka i lavirint njenog lika, zapravo je devojčica čije je detinjstvo nasilno prekinuto. Klišei kojim su prikazane scene iz njenog odrastanja (zajednički ručkovi, proslave rođendana, “muške” i “ženske” stvari (tata i brat popravljaju, a mama kuva), zapravo ukazuju da zlo ne spava ni u običnoj, takozvanoj normalnoj porodici. Jedino je donekle glupo što se prostim umetničkim oblikovanjem jedan tabu ne razbija. Zato je Andrej Boka verovatno i posegnuo sa bajkovitim elementima koji estetiku čine više bizarnom i grotesknom nego zaista društveno angažovano, revolucionarnom. To ne potcenjuje značaj pozorišnog poduhvata u kojem se na jedan dan glumci i publika identifikuju sa žrtvama seksualnog nasilja ili njihovim bližim okruženjem.

Odličan posao u oneobičavanju ove teške priče, vizuelnim i zvučnim kvalitetima koji su privlačili pažnju tokom trajanja partije, uradili su i ostali umetnički saradnici: Marina Sremac (kostimografija), Milan Vejnović (muzika), Darko Subotin (saradnik na svetlu i scenografiji). Sjaj fizički i emotivno sigurno veoma zahtevnoj ulozi Marte Bereš Pešikan daju i sjajni partneri: Kinga Mezei (Majka), Gabor Mesaroš (Otac), Imre Elek Mikeš (Brat).

Igor Burić, Dnevnik



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR