Dimitrije de Vujić, subotički Kazanova i belosvetski prevarant

Pre tri godine, daleko od očiju javnosti, u Beču je umro Dezider Ostrogonac. A nije bilo tako davno kada su novinske stupce punile neverovatne priče o prevarantu koji je operisao u najvišim političkim krugovima, izdavao se za diplomatu i predstavljao kao Deziderius Da Kosta Ostrogonac. Dok je ovaj živopisni lik levatio državni vrh Hrvatske a potom Bosne i Hercegovine iako je pre toga proteran iz Nemačke i Italije, par subotičkih novinara zaintrigiranih njegovim imenom koje zvuči ovadašnje, sprovelo je istraživanje. Vrlo brzo su pronašli njegove vršnjake, čak i fotografiju iz vremena kada je igrao za vaterpolo tim Spartaka.

Kad kažem Canchung, mislim Subotica

Tih dana postao je „persona non grata“ u Hrvatskoj te dospeo pred sud. Na pitanje sudije zašto mu u pasošu kao mesto rođenja piše Canchung, iako oni imaju saznanja da je on iz Subotice, Ostrogonac je dao najlogičniji odgovor: „Tako se u Gvineji Bisao kaže Subotica.“ Poslednja saznanja smo imali da mu sumnjivi diplomatski pasoš ove zemlje vredi još u Crnoj Gori, gde se sklonio.

Sada obaveštavamo prijatelje i znance da Dezider Ostrogonac sniva svoj večni san na bečkom groblju Stadlauer.

Prilika je to i da se podsetimo još jednog Subotičanina, opsenara svetskog formata i pretendenta na presto vladara južnoslovenskih naroda.

Dimitrije de Vujić

Nije Dimitrije Vujić bio prvi samozvanac koji se pojavio u Crnoj Gori krajem 18. veka. Drskost, višak samopouzdanja ili poseban šarm krasi takve ljude, kao i osobina da ne mogu da prestanu sa svojim neverovatnim planovima. Istorija je Vujića zapamtila kao dendija, subotičkog Kazanovu i belosvetskog prevaranta ali i kao jednog od začetnika ideje ujedinjenja jugoslovenskih naroda, kakvi god da su bili njegovi motivi tada. Kada se pojavio u maloj Crnoj Gori, za njim su već bili mnogi evropski dvorovi.

Sin subotičkog zemljoradnika i trgovca, rođen 1758. godine, titulu grofa dobio je od Carice Marije Terezije, međutim, Vujićeve ambicije i rastrošni život u Beču, njegovom ocu u Subotici doneli su samo dugove. Stoga je sročio testament:  “Sinu Dimitriju ne ostavljam ništa jer me je za života više koštao nego što bih mu bio ostavio”.

Na poljskom dvoru, u Versaju, u Rusiji ili Londonu, Dimitrije de Vujić nije samo zavodio lepši pol i uživao u lagodnom životu. Na svakom mestu on je kreator političkih ili ratnih planova koji su se pokazali kao neutemeljena megalomanija. Tako je stigao i u Crnu Goru i Albaniju sa idejom da armiju balkanskih ratnika preveze morem u Nicu i odatle uguši francusku revoluciju kako bi vratio kralja na presto. Da neko ne pomisli da je grof bio preveliki idealista, treba reći da je za svaki svoj poduhvat tražio sredstva, što su tada značili zlatnici.

Između Dimitrija i francuskih oficira došlo je do sukoba u Veneciji. Grof je odbio da im vrati novac tvrdeći da ugovor nije ispunjen francuskom, a ne njegovom krivicom. U sukob se umešao i ruski konzul u Veneciji, koji je odmah izvestio svoju caricu Katarinu II o ovoj Vujićevoj neuspeloj ekspediciji. Za samog grofa Dimitrija ruski konzul piše: “On je doista bio komornik (poverljiva osoba) kralja, ali sada više naliči na kakvog probisveta.”

Kada se 1798. godine pojavio u Carigradu, već se predstavljao kao gospodar Crne Gore. U prepisci koju je vodio sa mnogim važnim ličnostima svog vremena, a koju je sačuvao kolekcionar Joca Vujić, postoje i nežna pisma njegove sestre iz Subotice. Mnogo godina kasnije, očev rodni grad posetio je Dimitrijev sin Hanibal, u nadi da će ipak steći pravo na dedovinu. Grof Vujić svom sinu nije ostavio puno, iako mu je za života dosta novca prošlo kroz ruke. Njegov uzbudljiv život završio se 1836. godine, u jednom zamku, u blizini Brisela.

 

Lansky

 



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    Danas nije nikakav narociti problem prodavati belosvetsku maglu. Postoje cak i oficijalne i registrovane specijalne agencije koje trguju odnosno posreduju u trgovini doktorskim, profesorskim, plemickim ili diplomatskim titulama. Sve je legalno i pravno apsolutno fundirano. Jedino je pitanje kakvu titulu kandidat zeli i koliko je spreman za nju da plati. Primera ima bezbroj. Neki recimo osiromaseni grof ili grofica, baron ili baronesa su spremni da za odredjenu sumu (o visini sume se ne govori) adoptira odredjenu osobu kojoj je stalo do neke zvucne plemicke titule. Granice za adoptaciju ne postoje, pa prema tome nema ni problema kod adoptiranja osobe u zrelim godinama. Dovoljno je obaviti odgovarajucu proceduru pred nadleznim sudom i kandidat unosi u sve svoje dokumente novu plemicku titulu sa kompletnim (novim) plemickim prezimenom i imenom. Meni licno je poznat slucaj jednog Nemackog tekstilca koji je imao sasvim obicno svakodnevno prezime a od roditelja je nasledio manju fabricicu za proizvodnju sanitetskog materijala. (zavoji i slicno) Dosao je do zakljucka da bi uz njegovo ime trebalo da stoji jedno Dr. i sanitetski materijal bi se sigurno bolje prodavao. Da se skoluje nije ima ni volje ni vremena. Obratio se odgovarajucoj agenciji koja je naravno za odredjeni honorar spojila sitnog fabrikanta sa univerzitetom jedne siromasne zemlje treceg sveta. Fabrikant je zvanicno donitao tamosnjem univezitetu sumu od 50000 tadasnjih DM, a ovi su se isto tako zvanicno, lepo revansirali jednim pocasnim doktoratom. Prema Nemackim zakonima nosilac pocasnog doktorata moze da unese titulu u sve svoje dokumente pa time i u naziv firme. Jedini uslov je da uz Dr. stavi i h.c. odnosno honori causa. Vecina neukog sveta misli da je titula Dr.h.c. jos nesto malo vise od „obicnog“ Dr. Fabrikant je i danas ubedjen da je napravio dobar posao i da se njegovi produkti bolje prodaju. Visoko na ceni su i diplomatske titule, recimo „pocasni konzul“ male zemlje treceg sveta trguju takvim pozicijama jer to donosi novac u kasu, a hohstapleri rado pokazuju svoj diplomatski pasos i naravno diplomatske tablice na vozilu. Zemlja koja im je izdala diplomatski pasos, redovno ih poziva na diplomatske prijeme koje ona priredjuje, a to je i ulaznica, i odskocna daska, za sklapanje poznanstva i stvaranje veza u pravim i stvarnim diplomatskim krugovima. Treba jos dodati i da poneki konzul, odnosno njegova ekselencija sa svojom kupljenom titulom lakse pronalazi put do srca neke usamljene i bogate udovice kojoj je muz ostavio solidno bogatstvo u nasledje.

  2. Ispovednik kaže:

    Lanskog za gradonacelnika!

  3. croat kaže:

    Lanskog za gradonacelnika ! (Mozda nije najsposobniji ali sigurno voli Suboticu, za razliku od sadasnjeg i mnogih prije njega!)

  4. Borko kaže:

    Lansky je još davno obećao da će štampati knjigu sa do sada objavljenim pričama. Nismo mu to zaboravili i sa nestrpljenjem je očekujemo ! Siguran sam da bi je rado u svojoj kućnoj zbirci imali mnogi Subotičani koji vole svoj grad koliko i Lansky.
    Rubrika „Stari grad“ i tekstovi praćeni fotografijama su razlog zašto sam počeo da pratim ovaj portal. I za to sam mu zahvalan, nadam se da će još dugo da istražuje i piše.
    Svojevremeno su nekoliko subotičkih arhitekti objavili knjigu „Gradotvorci“. Knjiga govori o subotičkim građevinama. Knjiga do sada objavljenih priča našeg Lanskog bi se savršeno uklopila sa njom, jer nam on najčešće priča o ljudima i događajima iz prošlih vremena. Na polici bi mi stajale jedna do druge.

  5. Lansky kaže:

    Hvala drugari ! 🙂

OSTAVITE KOMENTAR