Kamioni kod Majšanskog mosta toga dana bili su poređani jedan do drugog, svi jednake tonaže i iste cene prevoza tereta – 600 dinara. Jedino je poslednji bio gotovo dvostruko manji od ostalih kamiona. Onaj ko bi pomislio da mu je cena transporta zbog toga niža, taj se čudom čudio jer je vozač za turu tražio 1 000. Bilo je nešto i u stavu tipčine koji nije ustajao iz stolice i svoju ponudu iznosio kao da je poslednji kamiondžija na palneti. Ne treba u tome tražiti neki smisao i račun. Uzmimo, recimo, te ljude koji na buvljoj pijaci svaki dan, na otvorenom delu gde se nude stare stvari, prodaju po nekoliko iskopina iz kontejnera koje niko nikad neće kupiti. A da se to čudo i desi, dobijeni novac ne bi bio dovoljan ni za burek. I tako prolazi dan.
Kada je reč o „berzi rada“ podno Majšanskog mosta, ako je i bilo zanimljivijih priča, svako će vam u Subotici ispričati samo jednu istu. To je ona o jednorukom Kočmaru koji je tu isto tako stajao sa svojim konjima i zapregom sve dok nije postao vlasnik velikog stovarišta na Majšanskom putu. Saznanje da su današnje gazde oni koje smo znali dok još nisu imali ništa, da i nisu bili neki genijalci, često lošije pozicionirani nego drugi, podgreva nadu kod ljudi da budućnost može da bude bolja. Ako je to pošlo za rukom ubogom špediteru, da bundeva postane kočija – onda je sve moguće.
Od onih koji su tu zarađivali za život, malo kome se smešila bolja budućnost. Posebno kada je reč o kubikašima koji su kraj dana provodili u obližnjem Pipacs-u. Ni manjeg bircuza ni većih derneka.
Pored toga što je ovaj skver predstavljao pijacu fizičke radne snage i transporta, on je vremenom postao jedno preopterećeno saobraćajno čvorište. On je to i danas, iako bi problem rešio jedan kružni tok, kao što je nedavno očas posla izgrađen nešto dalje, na Majšanskom putu, baš kod “Kočmar trade-a”.
Budući kružni tok kod mosta je zatočenik plana koji u sebi sadrži “Severni bulevar” i još jedan most. Završetak ove goleme raskrsnice nije nerealan u narednom petogodišnjem planu, eventualno za dve petoljetke. Međutim, “severni bulevar”, novi most i zaobilaznica…Teško je poverovati da će doći na red za našega vakta.
Onaj ko sutra bude stajao pred skverom velikim gotovo kao fudbalski teren, biće zbunjen ako ne zna da je to samo deo jednog velikog projekta.
Lansky
Lepa stara vremena!
Drvara na ovom mestu je izgradjena pocetkom cetrdesetih godina, u narodu je bila poznata kao „Lendvai fatelep“. Nakon rata tu je bilo vojno skladiste, a nakon sto je vojska napustila ovu kolaciju tu se doseljava „Meteor“. Industrijska pruga je jednim krakom vodila u tu drvaru, a drugim u bivsu fabriku „Skrob“.
Na slici se vidi stara kaldrma kojom je bio poplocan Majsanski most. Bilo je zanimljivo posmatrati kako se zaprezna kola spustaju niz most – u jedan od zadnjih tockova se uglavila sina, vezana lancen za kola, tako da se taj tocak nije okretao i sluzio kao neka vrsta kocnice.
Ispred fabrike „Skrob“ je svakodnevno stajao red koja sa buradima. Ljudi su cekali na red za neku mesavinu, koja je bila nusprodukat proizvodnje skroba. U narodu je zvana kao „malata“ i sluzila je kao hrana, vecinom svinjama.
Stvarno lepa stara vremena.
Moj otac je vozio mamu na Makovu kuci. Vozilo je Tomos T50 i tocak mu je upao u sine i pao je zajedno sa mamom. Od tad vise ne vozi motor…
Pogreska kod pisanja Kocmar je imo obadve ruke to mozete pitati u Kocmar drvari
IVICA JE U PRAVU.KOČMAR JE BIO STALNO U DRVARI I HVATO MUSTERIJE A NJEGOVA ZENA JE VOZILA KAMION ON JE IMO OBE RUKE A SAD KO DRZI .DRVARU NA MAJSANSKOM PUTU TO JE VEC NJIHOV SIN .A TAJ STO JE IMO JEDNU RUKU TO JE VILIKA ON JE SA KONJIMA RADIO ON NEMA VEZE SA KOČMAROM.
Dušan je u pravu ,što se Kočmarovih tiče. Taj što nije imao jednu ruku pokojni zvao se Karso Rifet svi su ga zvali Risto. A taj Vilika se preziva Lak,što je uvek nosio šešir.imao je obe ruke. A inače Risto i Vilika su bili Badže,oženili su sestre bliznakinje,ali nisu bili baš u dobro,možda zbog konkurencije.Ko će znati… Živeli su u malom Radanovcu.