Izleti Subotičana u prirodu i jedan davni izlet na nestalo jezero

U zbirci starih fotografija i u nasleđenim albumima koje čuvaju današnji Subotičani, brojne su slike sa nekih davnih izleta u prirodu. Na prvi pogled reklo bi se – bar tu se ništa nije promenilo. Neki mladi raspoloženi svet na pikniku. Ako se malo zadržimo nad njima, uočićemo da je druga polovina dvadesetog veka ipak donela izvesne promene.

Kada razmišljamo o tom vremenu, znamo da je ondašnji Subotičanin u svakodnevnom životu imao kudikamo više kontakata sa prirodom i životinjama. Svako od bezbrojnih dvorišta bilo je parče prirode a ipak su ljudi voleli izlazak u šumu ili na jezero. To su velika društva, najčešće mladića i devojaka. Ponegde je na poleđini zapisano da su to kolege iz fabrike ili radnici istih političkih ubeđenja a najčešće su to vršnjaci kojima životne obaveze još nisu vezale okove. Na gotovo svakoj zajedničkoj slici se vidi neki instrument, zatim neka flaša ili čak bure… Običaj izlazaka u prirodu radi zabave postoji u celoj Evropi još od davnina, a da je tako bilo i na Istoku, svedoči nam turcizam koji za takav provod koriste Bosanci – TEFERIČ.

Vremenom su se ljudi useljavali u solitere, betonirali ulice, zakrčili ih motornim vozilima, pa bi se reklo da je potreba za prirodom tek sada izražena. Svestan je toga savremeni čovek kada organizuje sebi slobodno vreme. Danas su to izleti u manjim grupama gde centralno mesto ima spremanje hrane ili pak sportski poduhvati šumskim stazama i poljskim putem. Oni koji su svojevremno dobili stanove, svoj deo prirode su hteli da obezbede praveći vikendice izvan grada ali se umesto odmora najviše vremena provodilo na izgradnji i održavanju tog parčeta raja. Vreme velikih društava, kao što je ovo na slici, prošlo je. Ili je prošla mladost kada su prijatelji najvažniji i kada ništa za dobro zezanje ne treba, osim dobrog društva.

Na slikama koje je juna 1930. godine napravio  fotograf Kapista , vide se mladi Subotičani na izletištu Kamaraš – šuma, jezero i “zamak” kod Horgoša od kojih danas nije ostalo gotovo ništa.

Podseti se na temi: Jedno zaboravljeno izletište na domak Subotice i „Ludi zamak“

Kod ruševina „ludog zamka“

*Naslovna fotografija (sa biciklistima): Šištak pored peštanske pruge, tridesetih

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Lepši život kaže:

    Gledajući ove slike ,pre 100 godina se lepše żivelo u Subotici 🙂

  2. Bunjevac kaže:

    Interesantno da na tim starim slikama nema debelih ljudi.

  3. Laudator temporis acti kaže:

    Zajednicki izleti u prirodu su nastali manje iz ljubavi prema samoj prirodi, a vise iz potrebe za druzenjem. Narocito ljudi koji su se poznavali sa posla iz firme itd. nisu nikada imali priliku da se upoznaju van uskih, poslom omedjenih relacija. Privatni razgovori su bili nepozeljni i smatrali su se za skodljive u radnom procesu. Na takve stvari se gledalo kao na zabusavanje i destruktivan odnos prema radu. Sastajati u stanovima i privatnim kucama, je bilo nemoguce zbog skucenosti prostora. Zakupiti salu u nekoj kafani je bilo suvise skupo i nije svako sebi mogao dozvoliti jedno takvo druzenje. Izlet u prirodu je bio manje vise svakom pristupacan i nije iziskivao neki posebno veliki trosak. Sve u svemu bio je to jedan socijalni ventil koji je bio svima dobrodosao. Bilo je tu pogotovu mladjeg sveta kojemu je to bila izuzetna prilika da se medjusobno bolje upoznaju posto na poslu to i nije bilo bas lako i jednostavno. Jedna o pozadina takvih druzenja je bila i ono sto bi Bunjevci rekli: „Boze spari ko za koga mari“ U periodu nakon WW2 radna atmosfera u fabrikama i preduzecima se radikalno menja. Organizuju se u okviru firme mnogobroje proslave, npr. 8 Mart, 1 Maj, dan ovoga, proslava onoga, potreba za odlazak u prirodu i zajednicko druzenje je sve manje imalo smisla, a zaposleni su imali dovoljno medjusobnih kontakata na poslu, tako da je potreba da se negde van radnog vremena susretnu i ljudski izrazgovaraju potpuno otpala. Novi trend izgradnje vikendica je jedan dosta slojeviti fenomen nastao iz nakaradno-izpervertiranog shvatanja socijalizma. Izgradnja drustvenih stanova je jedna od obaveza drzave. Medjutim ti stanovi nisu dodeljivani socijalno ugrozenim, nego onim bolje situiranim delovima zaposlenog naroda, a koji bi i sami svojim licnim sredstvima bez problema stekli krov nad glavom. Sirotinja je i u socijalizmu ostala uglavnom „kratkih rukava“. Boje situirani drustveni slojevi sa „gratis“ resenim stambenim pitanjem su visak novca usmeravali u vikendice negde na moru ili u planini. Tome treba dodati da je doslo do masovne migracije selo-grad i da mnogi ljudi sa sela koji su u gradu nasli zaposlenje i dobili stan, time jos uvek nisu postali „gradjani“. Oni su jos uvek u sebi nosili svoj ruralni mentalitet – moja kucica, moja bastica. Njihova povezanost sa prirodom se je uglavnom manifestovala u gradnji ili kupovini vikendica van grada, i okopavanju leja sa povrcem. Na slikama se zaista ne vide preterano gojazni ljudi, ali isto tako niko ne deluje neishranjeno. To se vrlo lako moze objasniti cinjenicom da je pre 100 godina religioznost ljudi bila daleko dublja i znacajnija u njihovim zivotima i da je imala daleko veci uticaj na sam nacin i stil njihovog zivota. Jedan od 7 smrtnih grehova je neumerenost u jelu i picu. Ljudi koji bi se prezderavali su bili marginalizovani i smatrali su ih blago receno nevaspitanim. Tome treba jos dodati da je uzimanje hrane bilo nesto sasvim normalno i nje bilo na hiljade i hiljade prehrambenih proizvoda koji je opet potrebno 24 h dnevno reklamirati da bi se uopste mogli prodati i konzumirati. Meso i zivina se jelo uglavnom nedeljom ili nekim praznikom. Postojao je i nekakv „vozni red“ kada i kojim danom se sta jelo. Dani za testo, za variva ili tome slicno. Ljudi su se toga uglavnom pridrzavali i ziveli prilicno kreposnim zivotom. To bi otprilike bilo objasnjenje zasto gojaznost odnosno Adipozitas nisu bile tako masovne pojave kao danas. Rec „Dijeta“ je i tada bila poznata, ali samo u smislu kao deo terapije za bolesne ljude.

  4. croat kaže:

    Laudator, ja sam u srednjim godinama ali tog voznog reda se jos i sada secam! Do prije dvadeset godina dok je moja mama kuvala tacno se znalo koji dan je sta za jelo. Mnogo jela su bila sezonalna, i iz dna duse sam mrzeo kada dodje sezona boranije! Kamaras i Palic su meni neki simboli naseg zivota, imamo kao neki privid bogatstva ali za sve lepo i dobro moralo se dobrano zapeti, od prirode smo imali samo neprekidnu ravnicu i za bilo sta drugo morao se uloziti debeli trud. Sa nebrigom to sto je stvoreno brzo je i nestalo

  5. Vitomir kaže:

    Gde se može naći podatak koliki je nekada bio Šištak? DA li će nestati ovaj subotički Materhorn ?

  6. S&S kaže:

    Ovakav izlet se danas nebi mogao zamisliti bez roštilja, kotlića, rakije, piva, …

  7. Aleksa kaže:

    Vitomir
    Potrazite: Lansky – Najvise suboticko brdo, objavljeno 12.aprila 2012.na ovom sajtu. Uzgred pozdravljam majstora koji vam je dao minus na komentar.

OSTAVITE KOMENTAR