Iznenada jednog leta

Prijatno iznenađenje za Subotičane leta 1976. godine, bio je prizor ispred kafane Beograd na korzou. Posle više godina izneseni su stolovi i stolice na ulicu. Tamo je pre rata pola širine trotoara bilo ograđeno ukrasnom kovanom ogradom iza koje se sedelo i posmatralo šetališe, međutim, vremenom su tom ulicom zagospodarila motorna vozila pa je taj prostor morao biti slobodan. Ovog puta, povodom žetvenih svečanosti zatvoren je centar grada i građani su za trenutak mogli da vide kako bi sve to lepo bilo kada bi tako i ostalo.

Bilo je nekih kafana u drugim ulicama koje bi izbacile po neki sto ispred ali to nije moglo da pruži pogled na promenadu već na saobraćaj i užurbane prolaznike, što nije isto. Za to vreme restorani su svoje terase imali uglavnom u dvorištu, a one najpoznatije su bile u pravom smislu bašte, okružene zelenilom. Najčuvenije su bile Mala bašta, Borac i Bašta doma JNA. Terasa na korzou pored koje promiču šetači, bila je slika iz prošlosti koje su se sećali samo stariji. Zato je ova kratka epizoda za vreme Dužijance 76’ rasplamsala želju Subotičana da sasvim zatvore korzo, a ne samo naveče kao do tad. Taj plan je postojao od početka te decenije a kako to obično biva, u planiranju i pripremama prođu godine, pa i čitava decenija. Tek 1981. godine staro subotičko šetalište potpuno je zatvoreno za saobraćaj. Kafana Beograd je ponovo mogla da izađe na ulicu.

Par godina kasnije, ova terasa je dobila ogradu i tendu. Ne bi ugostitelji žurili sa tim da su znali kao će korzo uskoro postati veliko gradilište: Izgradnja novog Doma JNA, „Robne kuće Beograd“, stilski kandelabri i postavljanje novog pločnika. Nova promenada je procvetala ali ne i kafana Beograd. Njen vek se bližio kraju kao i mnogim ugostiteljskim objektima koje su vodila društvena preduzeća. U „privatnom sektoru“ nije postojalo čekanje na neljubazne konobare, petljanje sa računima, procenti za servis i muziku… Kada su se završile osamdesete nestala je ova kafana posle više od jednog stoleća trajanja, a taj lokal je postao bilijar sala.

Novo vreme donelo je na korzo razno razne terase, međutim, one nikad nisu postigle sklad sa šetalištem. Razbacane sa jedne ili druge strane ulice, šetnju su pretvorile u slalom. Za razliku od malog korzoa gde su lokali samo na jednoj strani i gde je geometrijski tačno određen prostor za stolove i stolice, pa tako pešaci imaju celom dužinom ujednačenu širinu šetališta, na glavnom korzu se činilo da položaj i veličina terase zavise samo od želja vlasnika kafića. Ulica jednostavno nije toliko široka da primi neograničeni broj bašti i žardinjera a da pri tome ostane mesta za ugodnu šetnju većeg broja šetača.

Dvadeset prvi vek ponovo je očistio ovu promenadu od letnjih bašti. Nakon toga, izgledalo je kao da nešto krupno nedostaje, da je život otišao negde drugo. Nekada davno ovuda se nije korziralo zbog onih koji sede, a društva koja su htela da se stacioniraju, stajala su na određenom mestu koje nikada nisu menjali. Trajao je taj običaj decenijama a onda je, iznenada jednog leta, krajem sedamdesetih nestao, da niko ne zna zašto.

Lansky



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    Negde tamo ranih pedesetih godina proslog veka kada je „Kafana Beograd“ jos bila stvarno kafana a ne express restoran, uz njen spoljni zid duzinom trotoara stajali su poredjani jedan iza drugog, teski i masivni stolovi sa mermernom plocom od belog mermera optocenog mesingom ili necim slicnim. Ja sam u to vreme pripadao Subotickoj frakciji u kratkim patalonama, prema tadasnjem redu i obicaju, nisam imao sta da trazim na takvim mestima. Nedeljom pre podne dok je moja mama kuvala nedeljni rucak, ja bih dobio novac da kupim ulaznicu za decje/lutkarsko pozoriste u zgradi Jadrana. Nakon predstave, kada sam vec u varosi, prosao sam Korzom zatvorenim za sva vozila od 10 do 12 sati. Bio je to za mene jedan highlight za celu sedmicu. Za stolovima duz Kafane Beograd sedeli su stariji ljudi, mahom penzioneri, koji su nekada bili deo elite naseg grada, zauzimali visoke polozaje u svoje vreme a sada dostojanstveno posmatrali novo doba i nove ljude sa kojima uglavnom nisu imali skoro nista zajednickog. Sada kada ovo pisem, pred ocima mi je dostojanstvena pojava, Tose Mijatova, kako sedi za stolom na kome je servirana turska kafa, udubljen u najnovije izdanje Politike. Prepodnevno Korzo prepuno omladine koja je odgledala matine u Jadranu, mlade Bunjevke u narodnoj nosnji koje se nakon mise takodje setaju Korzom i njihova starija muska rodbina koja se po pravilu tradicionalno okupljala izmedu starog Spartaka i Gradske kuce. Dalje na Malom Korzu je bio bife „Biser“ sa stolovima postavljenim na trotoaru i jednom posebnom vrstom publike koja se je jako razlikovala od one ispred „Kafane Beograd“. To bi bila otprilike jedna ovlasna skica Subotickog Korza u jedno nedeljno prepodne, nekog suncanog letnjeg dana, Anno Domini hiljadudevetstopedeset i neke. Duzijanci 1976 nisam prisustvovao, bio sam negde drugde i na nekoj drugoj Duzijanci.

  2. avet kaže:

    U sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, kada je uobičajena šema bila šetnja po Korzu predveče, pogotovo leti, usputni susreti sa poznanicima, prijateljima, otvarali su beskrajnu mogućnost upoznavanja do tad nepoznatih osoba.
    Idealno je to mesto bilo za upoznavanje, susrete i opuštene razgovore.
    Ljudi usput stanu, preko poznatog prijatelja ili prijateljice upoznaju nepoznatog ili nepoznatu, malo razgovaraju, popričaju i sledeće veče su već svi „stari“ poznanici.
    I tako ako želite, za godinu dana poznajete pola grada Subotice.
    Pored Korza, aktuelan je bio i „majmun“ plac, prepun omladine, leti garantovano prisutno nekoliko stotina mladića i devojaka koji su sedeli na metalnoj ogradi kao nekada laste na električnim žicama, koji su se tu upoznavali, družili, zabavljali, a na kraju su ovde padale čak i poneke odluke o budućim brakovima.
    Među tom silnom omladinom je svako veče prodefilovao jedan stariji gospodin, vitak, čvrst, obučen svečano, u crnoj neuobičajenoj odeći, na kojoj su bila neka odlikovanja. Čovek je skoro svako veče prošetao Korzom, imao je sedu kosu, nazad uvezan mali konjski repić. Sam se svako veče prošetao do Jadrana i nazad, imao je vojnički čvst hod, bez obzira na njegove pozne godine. Pričalo se da je bio u Legiji Stranaca, da je bio legionar u penziji.
    Godinama je on bio tu u gradu, posle je prestao da dolazi, verovatno ga je starost, bolest prekinula u ovim njegovim svakodnevnim šetnjama.
    Nikada nisam saznao šta je bilo sa njim.
    U neku ruku taj gospodin je bio zaštitni znak, jedna od prepoznatljivih osoba Subotice u to vreme.

  3. Pera majstor kaže:

    Spartak kafana crni i ja isli na najbolji pasulj kuvar muz konobarice posle pijanke pa mnogo restorsna sa tacnama odlicna hrana predivna vremena pijanki i druzenja

  4. Attila kaže:

    @avet
    O spomenutom gospodinu možete čitati u komentarima:
    http://www.gradsubotica.co.rs/cvecar-stipan/

  5. david kaže:

    Kad je legenda pevala nije bilo mesta u kafani

OSTAVITE KOMENTAR