Jedna nedozvoljena gradnja u dvorištu Rajhl palate

Kada bi danas neko izgradio šupu u svom dvorištu bez građevinske dozvole, bio bi to otprilike 50 001. nelegalni objekat u gradu. U neko drugo vreme, za svaku i najmanju izmenu na kući tražena je dozvola, o čemu svedoče nacrti sačuvani u Istorijskom arhivu Subotice. Jedna molba Gradskom Senatu 1923. godine za legalizaciju šupe u dvorištu, izdvaja se iz nekoliko razloga. Naime, najbogatiji Subotičanin koji je živeo u najlepšoj kući u varoši, sazidao je u svom dvorištu šupu veću nego što mu je odobreno.

Svaka kuća koja stane pored „Rajhl palate“ izgledaće kao šupa – pomislio je onaj ko je izgradio ovaj objekat 15 x 5 metara sa četiri prostorije od kojih je jedna garaža, zatim kujna za pranje, komora i laboratorijum.

Građevina u dvorištu, između ograde i kuće

Bilo je to veće od onoga za šta je dobio dozvolu i tada je nastao spor između Grada i vlasnika Josipa Hartmana, koji je kuću kupio nakon bankrota Ferenca Rajhla. Hartman je bio industrijalac i vlasnik velikih imanja i nekretnina u Subotici, među kojima su i dva hotela na korzou.

Reklo bi se da neko tako bogat ne bi smeo da ima problema oko izgradnje jedne pomoćne zgrade u SVOM dvorištu. Najbogatiji ljudi su tretirani kao zaslužni građani jer su u budžet uplaćivali najviše novca na ime poreza. Neki su još za života dobili uličnu tablu sa svojim imenom. Po Josipu Hartmanu kao pokrovitelju, zvao se tada „Hartman kup“, prestižni teniski turnir na Paliću.

U dopisu poslatom Inženjerskom uredu, pravdao se da je dvorište premalo i da sagrađeni objekat ne prelazi visinu raskošne ograde te tako ne kvari izgled ulice.

„Zgrada će se zgradit onako, da se ne vidi sa ulične strane, samo će se viditi dosadašnji lepi plot, a nikako zgrada“ – kaže se u molbi Gradskom Senatu.

Međutim, odgovor je nemilosrdan: Gradski Senat na temelju prijave Inženjerskog ureda, upućuje Josipa Hartmana da nedozvoljeno izgrađeni deo dvorišne zgrade poruši u roku od 14 dana.

Po dokumentu iz naredne 1924. godine vidi se da se nakon drugostepene odluke Grada, Hartman obratio i Ministarstvu unitrašnjih dela Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, gde je takođe odbijen. Krajem te godine vlasnik je sprečio izvršenje odluke molbom za odlaganje jer „u zgradi sada žive dve porodice a i što bi mi rušenje pri jesenjoj kiši grdne štete nanela“.

Kakva bi bila budućnost najpoznatijeg dvorišta u gradu i da li bi ono danas bilo bašta restorana BOSS da je ova „šupa“ ostala na tom mestu, to možemo samo da nagađamo jer je naredne, 1925. godine, pošto je prošao rok za demoliranje objekta bez dozvole, Grad doneo odluku da se rušenje izvrši parničnim putem na trošak Josipa Hartmana a pre toga da se stanar deložira putem Policijskog Kapetana. Trošak od 2000 dinara  da se utera egzekutivnim putem.

Poslednji dopis u predmetu otkriva da je Hartman na kraju sam porušio zgradu izgrađenu bez dozvole.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. avet kaže:

    Pretpostavljam da u to vreme nije postojao pojam „mito i korupcija“.
    Korupcija i mito kod nas se MASOVNO pojavila i raširila pred kraj raspada Jugoslavije, kada su komunističke bivše partokrate i birokrate shvatile da tu leže ogromne pare bez nekog rada.
    Dobro omastiti brkove na račun onoga koji nešto gradi, nešto radi, koji ima ideje u čega uložiti što donosi profit.
    Tako su se pojavili ovi prvi gradski PARAZITI.
    Važno je bilo a i sada je to isto tako važno ostalo, biti ta osoba na toj gradskoj funkciji da si ti taj koji odlučuje o nečemu važnom, bitan je tvoj potpis, za drugog i to onda može debelo da se unovči.
    A Goli Otok i slična manja mesta su već u to vreme bila realna prošlost, daleko je veća bila korist od kazne ukoliko te ipak uhvate da si primio mito.
    Onda je to nastalo, tako i ostalo, šta više, kulminiralo je do neviđenih granica.
    Danas bez mita i korupcije praktično NIŠTA ne može da se gradi, da se radi.

  2. Beamter kaže:

    Sta je bilo na kraju? Da li su objekat srusili? Verovatno nisu. Ja sam negde oko 1953 g. bio u tom dvoristu i tamo se nalazio stan domara odnosno cuvara muzeja. Bio je to jedan bracni par sa skoro odraslom cerkom koji je stanovao u dvorisnom stanu. Nazalost ne secam se vise njihovih imena. Pretpostavljam da je svojevremeno Hartman pokusao da zaobidje nepotrebne troskove i izgradi stambeni prostor za svoju kucnu poslogu, tako sto ce stambeni objekat preimenovati u pomocnu zgradu. Na taj nacin nacin bi imao daleko manji porez a i gradjevinske dozvole bi bile daleko lakse za pribaviti i naravno daleko jeftinije. Bogati ljudi se ne razbacuju novcem i paze pedantno na svaki dinar. U suprotnom bi bili sirotinja koja po pravilu nije u stanju da barata i raspolaze novcem. Drzavno cinovnistvo je bilo mnogo rezistentnije na mito i korupciju nego danas, a razlog tome je njegov izrazito privilegovan polozaj u drzavi i neuporedivo bolji od bilo koga zaposlenog u nekoj drugoj bransi.Onaj drzavni cinovnik koji poklekne i primi mito, odnosno „baksis“ kako se to nekada zvalo, automatski gubi sluzbu i sve one privilegije koje iz te sluzbe proizilaze, npr. bogata otpremnina prilikom odlaska u penziju, kao i solidna i sigurna penzija od koje se moglo sasvim lepo ziveti, drzavni stan po izuzetno niskoj kiriji, su samo neke od privilegija koje je drzava davala svojim cinovnicima. U Subotici i danas egzistiraju u Bolmanskoj ulici dve stambene zgrade koje su vlasti namenile za carinske cinovnike. Za uzvrat je ocekivala apsolutnu lojalnost i striktno odrzavanje reda kao i pridrzavanje i postovanje njenih zakona i propisa.

  3. !% kaže:

    ..tamo je bio dugo kipar Sava Halugin, dok’ se nije Boss pizzeria prosirio..

OSTAVITE KOMENTAR