Kada je goreo ČELIK

Svaki požar je dramatičan događaj koji se pamti, a kada gori robna kuća u centru grada, to je nešto što ostaje u gradskim hronikama i pričama još decenijama posle toga. Nakon ovoga, zgrada i taj ćošak ulice Matka Vukovića, gde se skreće prema Gimnaziji, dobili su neformalni naziv „Čelik koji je goreo“ ili „Meteor koji je gorio“.

Nije to bio običan obračun vatrogasaca sa požarom. Mnogi Subotičani su se tu našli da pomognu, ne samo u borbi sa vatrom već i u spašavanju robe iz najveće „Meteorove“ prodavnice.

Bila je rana jesen 1977. godine, petak veče oko 22 sata, kada su mnogi građani još na ulici, posebno oni mladi. Čulo se praskanje lustera i staklenih predmeta, eksplozije televizora iz odeljenja sa kućnim aparatima koje je zahvatio požar. Dok je gorela skupocena roba zajedno sa zgradom, vatrogascima i nekolicini očajnih radnika „Meteora“ koji su pristigli, pridružili su se građani. U podrumu punom tame i dima nalazio se magacin iz kog je počelo spašavanje nameštaja, frižidera, peći i drugih artikala. Neki u pidžamama a neki spremni za izlazak u disko klub, složili su ruke i spasili te noći trećinu robe koja se nalazila u prodavnici i magacinu. Ono što je ostalo, nakon gašenja je izgledalo kao brdo starog gvožđa.

Pored štete u „Meteoru“, stradala su i tri stana na spratu zgrade. Žrtava nije bilo. Istraga je za katastrofu okrivila jedan opušak cigarete a u pritvor su otišli poslovođa i njegov zamenik.

/ČELIK, šezdesetih/

Na tom mestu postojala je gvožđara još pre jednog veka. Preko puta je bio „Seneš“ a ova se zvala „Barzel“, što je mnoge navodilo da je reč o još jednoj trgovini koja nosi ime vlasnika. Istina je da postoji takvo prezime kod Jevreja ali to ovde nije bio slučaj. Barzel na hebrejskom jeziku znači gvožđe, a to je materijal kome su orijentisane ovakve radnje. To su imali na umu i oni koji su tu gvožđaru posle rata prekrstili u – Čelik.

Čelik je kasnije ušao u Osnovnu organizaciju udruženog rada Meteor, ali je asortiman uvek bio isti.

Novi početak

Da se ovo dogodilo jednu deceniju ranije, ta stara zgrada bi bila srušena. Tako je zahtevao Detaljni urbanistički plan šezdesetih godina, međutim, u međuvremenu je došlo do revalorizacije, odnosno novog vrednovanja arhitektonskog nasleđa nakon čega je zaključeno da ovaj objekat ima poseban značaj i „u velikoj meri utiče na kompletan izgled jedinstva urbano istorijskog jezgra grada.“

U Istorijskom arhivu su nađeni originalni projekti i crteži fasade na osnovu kojih je subotički akademski vajar Gabor Almaši izradio autentičnu ornamentiku. Zavod za urbanizam i geodeziju je koordinisao radove koji su trajali dve godine. Krajem januara 1980. svečano je otvorena nova prodavnica na sprat. Na 1 300 kvadrata nalazila su se odeljenja sa „belom tehnikom“, aparatima, lusterima, zatim alati i okovi, poljoprivredne alatke, šarafi, bicikle i motocikli, posuđe, keramika…Na spratu su se prodavali nameštaj, tepisi, zavese…  Subotica je dobila jednu od najmodernijih robnih kuća ovog tipa u Vojvodini.

Ova kuća je po projektu Titusa Mačkovića sazidana još 1887. godine. Njena rekonstrukcija nakon požara bila je početak obnove zaboravljenog centra Subotice što je dovelo do opšteg preporoda polovinom osamdesetih.

Lansky



KOMENTARI

  1. Djuka kaže:

    „Čelik koji je gorio“ 🙂
    Haha, bas tako se zove i danas, u nasoj kuci.

  2. Trovach kaže:

    @Djuka…Tako ga i moja mama zove, a tamo je radio i muz njene koleginice kog su mnogi smatrali za odlicnog trgovca. I ja sam neki trgovac, ali su drugacija vremena. Vise nemas dovoljno vremena da procaskas sa musterijom jer neko uvek ceka i ne zeli da ceka. Nekada je isti posao radilo vise prodavaca, pa je sve moglo biti opustenije i u nekom ritmu koji je bio po meri coveka. Sada, nazalost, sve ide po sistemu „dobar dan“, „izvolite“, „sledeci“.
    Na prvoj slici se vidi trafika koje se secam „kao kroz maglu“. Nije bitna ni ta trafika, ali me stare slike vrate u vreme kog se rado secam.

  3. avet kaže:

    Tamo ispred „Čelika“ koji je goreo je nekada bila i telefonska govornica – kabina sa vratima.
    Slično kao telefonske govornice u Engleskoj, samo malo skromnije.
    U aparat su se ubacivale tada važeće metalne kovanice, ne žetoni, već važeći dinari koji su tada bili inače u platnom prometu.
    Slušalica je bila sa aparatom povezana sa gajtanom koji je bio uvučen u metalno savitljivo crevo, kao kod tuša u kupatilu, da bi duže trajala i da je vandali ne bi mogli tako lako otkinuti.
    Mislim da su u gradu bile još dve takve govornice, jedna ispred željezničke stanice i druga kod Pošte na uglu Prvomajske ulice.
    Možda je bilo još negde, ali se ja ne sećam.

  4. Lansky kaže:

    Znači to je bila govornica…

  5. Croat kaže:

    To mora da je bio veliki dogadjaj u Subotici posto ga se i ja secam a u to vreme ni u skolu nisam isao

  6. IvanM kaže:

    @avet
    Bila je još jedna prekoputa apoteke kod Sinagoge.Kod WC-a.Još uvek postoji mali betonski prilaz govornici koji nije uklonjen.

  7. IvanM kaže:

    @Lansky
    Stanari iznad tog „Čelika„ su bili potomci nekadašnjeg vlasnika celog objekta i firme „Barzel„dd.Porodica Klajn.Neki će se setiti profesora Petra Klajna koji je umro mlad i bio veoma omiljen među đacima.

  8. IvanM kaže:

    @Lansky

    Još da dodam. U „Čeliku„ je bio takozvano „olajisani„patos koji je ubrzao požar.

  9. Kertvaros kaže:

    @ Lansky,

    Upravo tako, tel. govornica. Originalna i jednoobrazna kao i sve ostale govornice sirom bivse nam domovine. I dok su svuda u svetu govornice bile upadljivo obojene da se vide vec izdaleka, nase su bile obojeno u decentno sivo. Inace govornice u nasem gradu nisu bile preterano zrtve vandalizma. Ne zato sto su nasi lokalni Vandali bini nesto finiji i kulturniji, nego zbog toga sto jednostavno nisu znali sta bi tamo mogli raditi. Danas je tesko zamisliti da su mnogi ljudi, pa tako i oni skloni vandalizmu, zazirali od telefona, jer sta ga znas staje to, i kakva je to djavolska naprava.

  10. Lansky kaže:

    U američkim filmovima smo mogli da vidimo kako u njihovim govornicama drže i telefonski imenik, doduše na lancu. Gotovo uvek filmski junak kada nađe željeni broj ili adresu u toj knjizi, iskida tu stranicu i ponese je sa sobom.

    Govornica kod glavne pošte:

  11. Kertvaros kaže:

    @ Lansky,

    Kada je vec rec o javnim govornicama i te. imenicima, ne mogu da odloim da vam ne ispricam jednu istinitu anegdotu.
    Dosli moji roditelju iz Subotice u Nemacku da nas posete. Jednog dana u postanskom sanducetu je bilo ubaceno saopstenje od tamosnje poste da su stigli novi imenici i da se mogu u obliznnjoj posti u nasem kvartu podici. Predlozim ocu da se prosetamo do poste i podignemo imenik. Ja sam u posti obavio sto je trebalo, uzeo imenik i izasli smo na ulicu. Moj otac sav bled u licu, gleda me prenerazeno i kaze nisam znao da si tako hladnokrvan tip. Ja sam umro od straha, veli on. Kakvog straha ? upitam ga. Pa ti si jednostavno usao i bez reci uzeo imenik i izasao bez da platis. Objasnim mu da su imenici besplatni i da se njihovo stampanje finansira od reklama. Pogleda me ponovo i kaze – budalo jedna pa uzmi onda jedno 5-6 komada.

  12. Aleksa kaže:

    Bila je jos jedna govornica na uglu kod bioskopa Avala (Lifka). Ta govornica i govornica kod Sinagoge su postavljene u vremenu od 1942-1944.godine i bile su sasvim drugog izgleda od ovih koje su na slikama.
    Vinovnik pozara u Celiku nikada nije otkriven, stradali su poslovodja i njegov zamenik kao odgovorna lica.
    U dvoristu zgrade je svojevremeno bio bunar sa odlicnom vodom, dok sam stanovao u blizini cesto sam tu dolazio po vodu, nazalost kapija je cesto bila zakljucana.

  13. Kertvaros kaže:

    Pogonska kola broj 5 Subotickog elektricnog tramvaja koja su vozila na liniji do SAND-a su na gornjij strani uz krov imala po celoj duzini tablu sa reklamom za prodavnicu „Celik“ Bese to moj prvi suret sa egzistencijom te prodavnice. Bila je to specificna radnja u koju obicno nisu vodili decu. Tu i tamo sam bio u toj prodavnici najcesce sa ocem koji je tamo relativno cesto nesto kupovao. Za dete je prodavnica u kojoj prodaju sarnire i okove za vrata, jedno prilicno dosadno mesto. Moje prvo secanje na tu prodavnicu su ogromni robni katalozi koji su stajali na tezgama. Verovatno su poticali iz vremena kada stamparska tehnika jos nije bila u stanju da reprodukuje fotografije. Bili su to crtezi svih mogucih metalnih delova, eksera, sarafa, raznih klamfi i ko zna cega jos. Iako su te kataloge koristile generacije trgovaca, bili su tako dobro izradjeni da su ih sve zajedno nadziveli. Ono sto mi je jos uvek u secanju je cinjenica da se jasno znalo i videlo ko je prodavac a ko musterija. Za razliku od danasnjeg trgovackog stila gde nikad ne znas kome da se obratis, sve je izlozeno na policama, pa ti onda lutaj okolo i trazi. Za tezgom je bilo uvek dovoljno trgovaca da se ne bi oduzilo cekanje. Prodavci su bili kompetentni i poznavali robu i njenu namenu, u svako doba znali sta imaju ili nemaju u radnji. Kupac je mogao reci samo otprilike ocemu se radi i sta mu treba, a trgovci bi onda vec nasli odgovarajuci artikal uz odgovarajuci savet kako se sa time postupa. Roba bi se obracunala, napravio racun, kupac bi otisao na kasu i sa placenim racunom podigao svoju obicno vec upakovanu robu. Celik je izgoreo sa njime su nestale i sve takve ili slicne prodavnice. Danas udjes u prodavnicu, ni dobar dan, ni ponoz Bog, ako hoces kupi ako neces ne moras. Sta tu ima neko nesto da ti objasnjava, ili cak savetuje. Tako izgladaju danas lepa nova i moderna trgovacka vremena.

  14. Lansky kaže:

    „Barzel“ reklamni katalog iz 1938. godine

    http://www.gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2020/05/Barzel-Subotica-1938-reklamni-katalog-1.jpg

    http://www.gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2020/05/Barzel-Subotica-1938-reklamni-katalog-.jpg

  15. Lansky kaže:

    Za jednog trgovca, gvožđara je možda najteže mesto. Većina kupaca ne zna precizno šta mu treba. „Treba mi ono za ono“. A posebno mora proceniti koji je profil ili veličina potrebna. Za razliku od, recimo, pekare gde se prodaju kifle, u gvožđari prodavac mora biti ezermešter. Mora da je upoznat sa svakim alatom ili komadom, šta čemu služi i kako se koristi.

  16. Trovach kaže:

    @Lansky…Slicno je i u poljoapotekama. Bilo je slucajeva da mi kazu: „To je za to, da ne bude ono“, ili: „Daj mi ono sto sam lane kupio“ 🙂

  17. Cvetic kaže:

    Bas je lepo citati vase komentare koji podsecaju na proslost, i kako se lepo dopunjujete sta je gde bilo. Ovo je mnogo lepse nego kad citam o paketima
    Svaka cast

  18. Trovach kaže:

    @Kertvaros…Postoje jos dosadnije prodavnice za decu. Najgore mi je bilo kada sam sa mamom isao u kupovinu, pa ona odluci da kupi neki tekstil. To vreme bih rado zamenio za vreme na zubarskoj stolici. Ne postoji dosadnija prodavnica za dete. S druge strane, obozavali smo robnu kucu „Standard“ (i dan danas tako zovem taj objekat). Dok je mama bila u sopingu, tata je sa sestrom i sa mnom bio na decjem odeljenju gde smo se igrali i razgledali igracke. Ponekad nam je i uspevalo da iskukamo da nam kupe neku.

  19. Pitam se... kaže:

    Samo mala dopuna: Petar Klajn (1950.) je bio sin Rozenfeld Anke, unuk jednog od vlasnika.

  20. Kertvaros kaže:

    @ Trovach

    Kupovina je jedan subjektivni dozivljaj. Najcesce je to obostrana tortura. Kako za dete tako i za roditelje. Onome ko je pubertetliji kupovao garderobu pakao dodje kao sanatorijum, odnosno klimatsko leciliste. Isto tako vazi i za obratno. Ono kada ti roditelji odlucuju i kupuju sta oni misle da je lepo i moderno, pa i jos ocekuju da budes zahvalan i da se tako odeven pojavis pred celom skolom.

  21. Bunjevac kaže:

    Jel’to onaj Petar Klajn što je u gimnaziji predavao psihologiju?Znam da je bio vrlo omiljen profesor.Baš sam se pitao od čega je umro tako mlad?Možda neko zna?

  22. Anonimni kaže:

    @Bunjevac
    Jeste, to je on.Mislim da je umro sa 40 i koju godinu od raka.

  23. croat kaže:

    Barzel j. bas imao lep logo pravi art deco!

  24. Roko kaže:

    Bio je u gimnaziji još jedan profesor koji je isto navodno umro dosta mlad:Aleksandar Čučković,predavao je sociologiju…
    Meni je predavao sociologiju i znam da nam je govorio da trebamo razmisliti šta ćemo studirati i da se rukovodimo svojim željama i afinitetima pa je rekao:ako neko od vas želi postati rimski papa onda je to nerealna ambicija jer to ne može postati,ali ako neko želi biti lekar ili inženjer,onda je to realna ambicija jer to može postati.Mi smo se na to smejali…

  25. Anonimni kaže:

    Još jedna zanimljivost iznad su se pre rata iznad gvožđare sastajali Masoni.
    Jakab,Komor,…

  26. Kertvaros kaže:

    @ Roko

    Nije se zvao Aleksandar nego Vladimir. Njegova supruga Gordana je preminula prosle godine. Pre dolaska u gimnaziju radio je u Gradskom arhivu. Bio je misljenja da u svakom coveku negde postoji neki skriveni talenat za nesto. Treba samo latentnu nadaranost otkriti i pruziti joj sansu da se potpuo razvije.

  27. Poštovalac kaže:

    Čini mi se da misliš na Vladimira Čučkovića, on je predavao sociologiju i istoriju, bio sam mu na sahrani dosta godina posle završetka gimnazije, pa mislim da nije bio baš nešto mlad kada je umro. Ali, verovatno je imao manje godina nego ja sada. Od profesora Aleksandar je bio Rafajlović, on je predavao biologiju, a dočekao je duboku starost. Dušan Dugonjić „Čika“ isto tako.

  28. Macak kaže:

    Ja radio tada kao pripravnik, dogovorili se sefovi i namerno izazvali pozar da zataskaju ogroman manjak (kradju) …samo godinu dana kako je novi Celik poceo raditi, stari sefovi se nisu mogli osloboditi starih navika pa su nastavili da kradu pa zaglavili zatvor…Sef Mujo….i ostali

  29. Ledenjak kaže:

    Eh, koliko je Pera poklonio televizora kada nisi bio pažljiv na predavanju Naravno posle ovoga članka i komentara neke stvari su (barem meni ) mnogo jasnije Mogu samo da kažem da mnogi današnji inspektori u policiji mogu da mu zahvale na svome poslu koji rade .Verovatno je mislio da njihova encelafografija to i zaslužuje Ipak je on bio psihoanalitičar
    Ostaj mi i dalje u sećanju Petre.

OSTAVITE KOMENTAR