Kako smo se šišali nekada

Autobus iz Čantavira preko Višnjevca, pre nego što je stigao pred Suboticu zaustavio se na stanici Verušić. Samo jedan putnik je iz mraka ušao u vozilo. Bio je to mladić u pankerskoj jakni, ošišan na „čiroki“. Dečko je kupio kartu i pošao prema zadnjem delu autobusa, međutim, vozač nije krenuo dalje. Samo je sedeo i u retrovizoru posmatrao mladog pankera koji prolazi između sedišta. A onda je vozač izveo tu foru: prineo je šaku ustima i ispustio onaj zvuk kojim se oglašavaju indijanci. Sve to na opštu radost ostalih putnika koji su se glasno smejali šoferovom štosu a i „indijancu“ koji je ćutke prošao do zadnjih sedišta da se što pre skloni od pogleda ovih seoskih šaljivdžija.

Bilo je to krajem osamdesetih godina dvadesetog veka. Nije bilo lako tom momku a sigurno je da to nije prvi put kako je okolina podsmešljivo reagovala na njegovu frizuru. Nosio je krestu kao svoj krst, od Verušić salaša do škole i ko zna gde još. Utirao je put onima koji će u budućnosti moći da rade sa svojom kosom šta god zamisle, mada mu to tada sigurno nije bila ideja.

To NIJE bio Septik sa Prozivke, čiji je put bio mnogo teži i duži, da bi pre nekoliko godina njegovu izložbu u Gradskoj galeriji otvarali istoričari umetnosti. Dečko sa Verušića bio je tek jedan od marginalaca koji se trudio da makar svojim izgledom odudara od svog sumornog okruženja.

Nedavno je RTS Trezor emitovao jedan žurnal iz šezdesetih u kome je bilo reči o kojekakvim trendovima u svetu. Recimo, kako u Švedskoj neki muškarci nose dugu kosu. Sledeći prilog u emisiji se nadovezao informacijom kako je film godine – „Jedan čovek i jedna žena“, što nas uverava da se suprotni polovi još uvek razlikuju. To je vreme kada su se i u Subotici pojavili prvi „bitlzi“ koji nisu prolazili ništa bolje nego onaj Čiroki dve decenije kasnije. Tek kada su naši vrhunski sportisti pustili kosu, a to je bilo početkom sedamdesetih, naš narod je počeo da toleriše ovu modu.

Ženama je bilo lakše utoliko što se od njih očekivalo da menjaju frizuru. Šezdesete su prolazile u znaku laka za kosu.

Jedno takmičenje frizera u Subotici, šezdesetih godina

Sedamdesetih godina mlade žene su najviše nosile dugu i spuštenu kosu ili je ona bila kovrdžava po afričkim uzorima. Osamdesete su u svemu bile negacija prethodne decenije pa je tako i kosa kod devojaka opet otišla gore, ovaj put tehnikom tapiranja. Ponovo je lak postao neophodan.

Jedna devojka u Largu, u sekundu je ostala bez šišaka kada joj je plamen sa upaljača zahvatio natapiranu kosu.  Tada aktuelni mini-val, do danas je izbačen iz mnogih frizeraja. Osim što je štetan za vlasi, nezdrav je i za frizerke kao i svaki rad sa kiselinom. Možda je tome doprinela i današnja masovna moda duge opeglane kose.

Tereza Đelmiš, 1971. godine

Od sredstava za nameštanje kose, muškarcima je bila na raspolaganju nekakva zelena vodica zvana učvršćivač, mada su prvi pankeri kombinovali i šećer sa vodom. Osamdesete su već došle do svoje polovine kada se najzad pojavio prvi jugoslovenski gel „Valera“. Može se reći da je ta decenija jačem polu donela demokratiju u odabiru ćube, koja se do tada razlikovala samo u dužini. Tih osamdesetih je već moglo da se češlja kao pre rata, u nazad i na stranu, ili na neki od aktuelnih načina koji su zahtevali duge šiške ili repić pozadi. Ipak, ikona osamdesetih su takozvane „fudbalerke“. Frizure sa dugim repovima pozadi mogu još samo da se vide u albumima sa sličicama fudbalera. Osim naših reprezentativaca, voleli su ih i igrači Istočne i Zapadne Nemaćke.

Za sve to vreme najgore je bilo onima koji su prerano ostali bez kose. Šišanje do glave nije dolazilo u obzir jer je to bilo rezervisano za robijaše ili ekscentrike. Tek početak devedesetih je proćelavim muškarcima doneo spasenje. I taj trend su izgurali sportisti. Crni košarkaši i pop-rok sastav Right said fred afirmisali su friz po uzoru na bilijarsku kuglu.

I u ovom veku su trendovi nastavili da se smenjuju da bi se na trenutak zaustavili.

Velika većina cura više ne ide „na frizuru“ nego nosi jednako dugu i ravnu kosu. Frizerkama nikad nije bilo lakše.

Kada bi oni stari berberi iz „Centrala“ na korzou mogli da vide današnje maturante, bili bi prezadovljni. Svi momci su uredno podšišani i očešljani, baš kao što su i oni šišali, uporno ignorišući modne hirove XX veka.

Lansky



KOMENTARI

  1. croat kaže:

    U sto je lepa ova Tereza Delmis!

  2. Anonimni kaže:

    @ croat
    A tek da si je video u prirodi…

  3. Anonimni kaže:

    Na poslednjoj fotografiji , mladic u dzemperu (drugi s leva) da li je to Mirko Gotesman?

  4. Trovach kaže:

    @croat…Prava prirodna lepota i sasvim suprotno od ovoga sto nam danas serviraju kao pojam lepote. Neke u sebi imaju plastike k’o omanja deponija.

  5. Kertvaros kaže:

    Svaka epoha ima svoju modu. To narocito vazi za frizuru jer manje vise ona prva upada u oci kad se stretnemo sa nekim. Razni rezimi su kroz istoriju propisivali ko i kako sme da se frizira i kakav fazon mora da ima njegova frizura. U antici su slobodni gradjani imali odredjenu frizuru koja je jasno oznacalvala njihov status u odnosu recimo na vojnike ili robove. Odmah i na prvi pogled je bilo jasno ko je ko, ko je iz Rima / Atine a ko je varvarin, dolutao ko zna odakle. Frizura je nesto kao nasa vizit-karta i njome dajemo do znanja ko smo, sta smo, ili barem ko i sta bi zeleli da budemo. Frizurom dajemo do znanja kakav socijalni status imamo, kome stalezu pripadamo i jos mnogo toga sto se iz necije frizure moze zakljuciti. To je tako jos od preistorije i traje do danasnjeg dana. Sportisti, glumci, pevaci, ljudi sa estrade i slicni su uvek bili trendseteri mode pa tako i frizure. U mojoj mladosti, a to je bilo pre Bitlsa i duge kose, u modi je bila „Tarzanska“ frizura. Pojaviti se u skoli sa „Tarzanicom“ je bilo isto onako problematicno kao par decenija kasnije onom Pankeru sa Irokeskom frizurom. Poneki Wanabee Tarzan je bio oteran sa nastave i receno mu je da moze ponovo doci kada se pristojno osisa. Imati frizuru kao Dzoni Vajsmiler u filmu „Tarzan“ je bilo nesto ruzno i drustveno neprihvatljivo. Imati frizuru strogo na razdeljak kao Adolf hitler, je bilo u redu i prihvatlivo za okolinu. Stim sto je ovaj potonji nosio razdeljak na levu stranu, pa je prema tome vazno bilo i gde ko nosi razdeljak. Da problem sa frizurom moze biti stvarno veliki i tezak uverio sam se tokom cele prosle godine. Naime moj frizer koji me je sisao poslednih 38 godina je otisao u penziju. Zajedno smo ostarili, pa tako i fazon mojeg i njegovog friziranja. Jednog dana je otisao u penziju i ja jednostavno nisam znao sta dalje. Nije da nema drugih frizera, ali nije to to. Konacno sam nasao jednog sa kojim sam zadovoljan, ali nazalost ni taj nije daleko od penzije.

  6. croat kaže:

    Trovach
    To sa plastikom i pornicarskim stilom ima veze i sa materijalnim stanjem devojke, sto siromasnija i bez obrazovanja to nakindjuranija. Ako gledas Pink, to ti je model ali da li iko normalan i pametan gleda to smece?
    No u svakom slucaju te devojke sa slika iz sezdesetih izgledaju jako zgodno!

  7. croat kaže:

    Kertvaros
    Nadji nekog ko moj koji uvek ima kafe i rakije pa ce ti bit svejedno kakva ti je frizura 😀

  8. Trovach kaže:

    @croat…Meni su sve devojke iz 60-ih, 70-ih i 80-ih (tu sam vec na svom terenu) bile prirodne i naravno da je bilo razlike medju njima, ali posto volim prirodnu lepotu moram priznati da sam ziveo u lepom vremenu (dobro, bilo je to lepo vreme i zbog svega drugog). Kada danas vidim devojke naduvanih usana, grudi i zadnjice, nema sanse da se osvrnem, jer tu nema nista sto bih dva puta zeleo videti.

  9. Waldo kaže:

    Tekst-podsetnik na lepa vremena,bezbrižnu mladost i sve oko nje.

  10. Toma kaže:

    Irokez frizira Damirova lepak majstor Tigar ludo i nezaboravno

OSTAVITE KOMENTAR