Karta za put oko sveta

Neko vrlo važan je trebao da dođe u zgradu u ulici Marije Vojnić Tošinice. Stan do onog koji je namenjen visokom gostu, pripreman je za smeštaj vojnika iz obezbeđenja. Sovjetski vojnici su ušli u napušten stan i sredili ga za svoj boravak tako što su iz njega sve izbacili – kroz prozor. Januar je 1945. godine, za njima je stotinu srušenih gradova i hiljade mrtvih. Kada je ljudski život jeftin, materijalna dobra ne vrede ama baš ništa.

Zadužbina Marije Vojnić Tošinice (srušeno krilo, na Palićkom putu)

 

Sve to iz komšiluka posmatra jedan dečak. Od svega što je izletelo kroz prozor, njemu je za oko zapalo ono što je smatrao najvrednijim. Na sneg je palo više kožnih albuma ispunjenih raznim poštanskim markama. Za malog Belu Durancija ali i druge njegove vršnjake, to je neprocenjivo blago. Karta za put oko sveta.

Čitave generacije su odrastale slušajući o dalekim zemljama i kontinentima o kojima su mogli samo da čitaju i maštaju. Fotografije ili neki suvenir odatle, tada  su prava retkost.

Poštanske marke ili  po koja razglednica, bili su taj uzbudljivi kontakt sa daljinama. Raznobojne sličice na kojima su strani vladari ili prizori iz zemalja koje nikada nećete videti, budile su kolekcionarsku strast kako kod običnih ljudi tako i kod bogatih ili krunisanih glava.

 

Razglednica za Dr Isidora Milka sa Tasmanije (pre sto godina)

Mali Bela je tog januara četrdesetpete, bio na korak do toga da mu u krilo padne jedna vredna kolekcija ali…

Njegova majka nije htela ni da čuje. Tako je dečak ostao na prozoru i kada je uveče došao neki čovek sa kolicima i sve sa ulice uzeo za sebe.

Danas pritiskanjem tastature idemo gde hoćemo, vidimo sve u koloru. Ipak, filatelija nije izumrla. Pošte svih zemalja uredno izdaju kolekcionarska izdanja markica.

Pošte Srbije su izdale seriju na temu secesije u našoj zemlji. To naravno ne može da prođe bez Subotice.

 

Čestitka u maniru secesije poslata Dr Isidoru Milku* iz Francuske

*Isidor Milko (1855-1932.) , subotički književnik i bibliofil, doktor pravnih nauka

600 godina Subotice

Dopisnica poslata iz Subotice poslednjeg dana u Kraljevini Jugoslaviji 10. aprila 1941.



KOMENTARI

  1. PANONICUS kaže:

    Jako lepa prica o cika Beli, a posebno clanak o razglednici is Tasmanije upucena Dr.I.Milka is 1908 godine. Suboticani su takodje odrzavali vezu sa dalekim svetom, a jedan od dokaza je i ova razglednica koja je poslata oko 1914 godine u Novi Zeland. Karakteristicna je strelica u gornjem desnom uglu, koja pokazuje osoblju poste da postanske markice su stavljene po francuskom uzoru.

  2. Mihalj kaže:

    Lepa prica!

  3. One Penny Black kaže:

    Razne vojske su prosle kroz Suboticu ali nije ostalo upamceno izbacivanje tudjih stvari kroz prozor, masovno silovanje zena niti ribolov na Palickom jezeru pomocu rucnih bombi i unstavanju citavog ribljeg fonda radi 2-3 ribe za neciju veceru. Mome dragom nekadasnjem komsiji iz Kertvarosa mati nije dozvolila da se „obogati“ na tudjoj nesreci. To je nekada davno u nasoj Subotici bio jedan od najelementarnijih moralnih imperativa za koje dete jos nije znalo, ali je tu bila majka du mu ih prenese, kao sto ih je i on preneo na svoga sina.
    Nekada se narocito kod decaka u ranom detinjstvu forsiralo sakupljanje maraka jer je pozadina tog naizgled hobija imala jedan mnogo dublji kompleksniji smisao. Sakupljanjem postanskih maraka kod deteta bi se razvijao smisao za cuvanje i ocuvanje „necega“. Smisao za sistematicnost urednost i pedantnost. Uz to preko same postanske marke i njenog motiva dete uci i prosiruje svoj intelektualni horizont saznanjima iz geografije, kako one fizicke tako i politicke. Nebrojeni motivi govore o temama iz svih mogucih oblasti ljudske civilizacije i kod deteta stvaraju temelj njegovog buduceg obrazovanja i mesta u drustvu. Necu ulaziti u razne sisteme sakupljanja maraka, po drzavama, istorijskim epohama, i ko zna kakvim sve temama. Sakupljati postanske marke u potrazi za basnoslovnim bogatstvom i Plavim Muricijusom je nalosiji i najpogresniji put u filateliju. Mi smo kao deca (nije bilo computera) takodje sakupljali marke, neki intenzivnije neki ne, neki su imali i svoje prijatelje sirom sveta sa kojima suse dopisivali i razmenjivali marke. Neko je ostao veran filateliji do kraja zivota nekoje vec pocetkom puberteta otkrio neke druge prioritete u zivotu. Zahvalan sam gospodinu Korhecu na dobrim savetima i beskrajnom strpljenju koje je imao prema nama klincima koji smo mu svakodnevno dosadjivali svojim pitanjima u njegovoj radnji u Strosmajerovoj ulici.

  4. amacak kaže:

    bilo je i gorih stvari koje su se desile delovanjem vojski koje su prošle kroz suboticu. recimo, trpanje cele etničke grupe u stočne vagone i prevoz u jednom pravcu do aušvica.

  5. Arhipel Gulag kaže:

    @ amacak
    Trpali su neki oko 20-30 miliona ljudi u stocne vagone i slali u Gulage po Sibiru, ali to jos uvek nije razlog ni opravdanje za masovna silovanja.

  6. Jbt Tito kaže:

    @Amacak – Pa je od te „cele etničke grupe koja je strpana u stočne vagone“ i poslata u Aušvic kada su došli oslobodioci, podmladak njihove verske organizacije kompletno samo preimenovan u prvu organizaciju SKOJ-a u oslobođenoj Subotici! (Savez komunističke omladine Jugoslavije, za neupućene). Koga su to proizveli u SKOJ-evce ako je „cela etnička grupa strpana u stočne vagone“ u jednom pravcu?

  7. amacak kaže:

    gulag, ne znam o kakvom opravdavanju silovanja pišeš. u komentaru su u prvoj rečenici strpane u isti red vrlo različite stvari kao masovna silovanja za koja ne znam koliko su bila česta u subotici, lov na ribu eksplozivom koji se inače događa i u miru i ne od sovjetskih vojnika i „izbacivanje tuđih stvari kroz prozor“ iz, kako piše u tekstu, praznog stana. od tih stvari jedino prva se možda malo približava bilo kakvom poređenju sa pokušajem genocida nad delom populacije samo na osnovu etničke pripadnosti.

    ali to to eto nije bilo delo sovjetskih vojnika pa je onda izbacivanje stvari kroz prozor u redu staviti na listu nečuvenih zlodela koja su se u ovom gradu desila. biće da je u tome problem.

  8. amacak kaže:

    jbt tito, nemam pojma da li je to tvoje o skoju tačno ali ako nisi znao sposobni za rad nisu odmah ubijani nego poslati na rad i sistematsko izgladnjivanje sa projektovanim vekom života godinu-dve. pošto su u roku od pola godine uglavnom bili oslobođeni, mnogi od strane brutalnih sovjetskih zveri koje izbacuju tuđe stvari kroz prozor, procenat preživelih je bio veći nego kod onih koje su deportovali ranije. iz zapadne i istočne evrope. nemam pri ruci brojke ali recimo da ih je tih 6+ meseci preživelo 20%. sad uzmi pa pitaj nekog ko zna, pošto ti izgeda ne znaš, koliko je 20% od oko 3500 deportovanih iz subotice i razmisli da li je to dovoljno ne za jednu nego pet „organizacija SKOJa u subotici“. eto, tako je moguće.

  9. Mister No kaže:

    U dvadesetom veku kroz Suboticu je prošlo više armija. Nakon povlačenja Austro Ugarske vojske,srpska vojska je ušla u demilitarizovanu zonu bez borbi i incidenata. Mađarska vojska je ušla u Suboticu početkom drugog svetskog rata,aprila 1941. Otpor jugoslovenske armije je bio slab. Regularna mađarska vojska nije šenlučila. Za deportaciju Židova i razne prljave poslove su bili zaduženi mađarski desničari njilaši ( nyilas köröszt ) . Njilaši su nosili crne uniforme,krst sličan svastici . Njilaši su ubijali i Mađare ako su ih popreko gledali. Ološi su isti,bili oni Mađari,Srbi ili neki drugi. Ulazak partizana podržanih sovjetima u Suboticu praćen je zulumom kojeg bi se Turci postideli.
    To svakako nije tema ovog članka. Volim kompjutere,ali šteta je što potiskuju razglednice i marke.

OSTAVITE KOMENTAR