Kome idu pokloni sa svadbe

Skandal nakon jedne svadbe u Subotici koja je završila tako što su se mladenci razišli svako svojoj kući, nije prvi u ovom kraju ali je zanimljiv jer su njih dvoje za ovakav ishod znali još dve nedelje ranije. Ako je bilo jasno da je pukla tikva, čemu onda svadba, pitaće se neko neupućen.

Zbog poklona – to je odgovor. Kada je posle nekoliko dana sve bilo jasno, gosti su bili ogorčeni pa je to bila prilika da se neki prisete par sličnih situacija koje se još u pola glasa prepričavaju u našem gradu. Za onoga čije su veze sa narodnom tradicijom slabije, zanimljivo je bilo saznanje o čitavom nizu običaja i rituala koji su i dan danas prečesto prisutni iako sebe doživljavamo kao emancipovane pojedince i smatramo da smo savremeno društvo.

U stvari, svadbena veselja su jedna od poslednjih manifestacija onog nevidljivog dela naših života, i dalje opterećenog patrijarhalnim i tradicionalnim iako se na prvi pogled ne razlikujemo od modernog sveta.

Subotičani sedamdesetih

suboticani (1)

Dva drugara i vršnjaka iz Kertvaroša prestali su da kontaktiraju i govore zato što su držali stranu svako svojoj ženskoj koje su se posvađale. Insistiranje na tome da se druže u parovima a ne kao pojedinci koji su stvorili međusobno prijateljstvo na osnovu istih interesovanja ili senzibiliteta, dovelo je do toga da su odnosi prekinuti zbog neslaganja svojih izabranica. Prošlo je tako nekoliko godina pre nego što su se na vratima prvog para pojavili njihovi bivši prijatelji. Da li su došli da se pomire? Ne ! Doneli su zvaničan poziv na svoju svadbu jer su i oni svojevremeno bili gosti ovim prvima.

Kome još nije jasno – radi se o tome da svadba nije samo proslava za prijatelje i rođake već i prinošenje poklona u robi i novcu, koji će biti nadoknađeni kasnije kroz, čini se , obavezne uzvratne posete. Sve je to nekada itekako imalo svog smisla i opravdanja ali od generacije koja je odrasla na američkim filmovima i rock’n’rollu, ne može se reći da se moglo očekivati. Ako bi tražili neko opravdanje za one koji su se venčavali poslednih decenija, to može biti ekonomska nesamostalnost pa je ih je veza sa roditeljima a često i život u nekoj vrsti rodovske zajednice, prisilila na razne kompromise.

Građanska svadba u Subotici, dvadesetih

subtica izmedju dva rata shs

Svadbeni pokloni dobro dođu onima koji započinju bračni život. Za početak, da pokriju velike troškove koje iziskuje sama organizacija veselja. Zato se u poslednje vreme sve češće praktikuje poziv uz koji ide i sugestija da bi najbolji poklon bio u gotovom novcu. Ni to ne dopire do svakoga jer, nema svadbe bez jorgana, ćebadi, escajga…Oni koji su ranije dobili nekoliko takvih setova posuđa ili escajga, to je prilika da ih proslede dalje. Tako je nedavno jedan mladi bračni par dobio tri mikrotalasne pećnice, od toga dva mehanička modela kakvi se odavno više ne proizvode.

Materijalni momenat je verovatno bio prisutan kada je u našem kraju nastao običaj da se prave odvojena veselja za đuvegijinu i za mladinu stranu. Pretpostavimo da su tako računi među familijama bili čistiji a i bezbednost je bila na višem nivou. Ovakvih svadbi ima i danas.

Seoska svadba na severu Bačke

bunjevci

Naravno, nisu svi običaji danas suvišni. Štaviše, neki od njih doprinose da proslava bude zanimljivija, da bude više igre i zabave. Pitanje da li tu još ima mesta za to donošenje torte “na gledanje”. To je subotički manir da svaka porodica donese po jednu tortu. Pošto nema smisla odjednom ostaviti mladencima brdo torti, svako svoju nosi kući, često netaknutu.

Prenošenje mlade preko zamišljene Gabrić ćuprije

suboticani (2)

Da se vratimo na početak priče i ono dvoje što su napravili svadbu iako su znali da je brak propao. Gosti nisu znali kako će sve to da završi pa su i pokloni bili za dvoje. Da li su posvađani mladenci uspeli da podele i ono što ne može da se prepolovi?

svadbeni pokloni

Jedan tekst u Subotičkim novinama iz 1959. godine otkriva da je i ranije bilo sporova oko poklona ali da jednostavnog rešenja nije bilo. Naime, Vrhovni sud AP Vojvodine poništio je tada presudu subotičkog Okružnog suda koji je zaključio da “pokloni učinjeni na dan svadbe od rodbine obeju parničnih stranaka pripadaju onom bračnom drugu čija je rodbina dala poklon.”

Vrhovni sud je ukinuo ovu presudu iz sledećih razloga: “Pitanje svojine svatovskih poklona rešava se prema načelima opšteg imovinskog prava …

…Prema tome, nije odlučujuće ko daje poklone već kome su oni dati…Ukoliko se ne dokaže da su pojedini predmeti poklona dati isključivo jednom ili drugom bračnom drugu, tada se ima smatrati da su pokloni dati oboma zajednički, i da predstavljaju zajedničku svojinu bračnih drugova u jednakim delovima.”

 



KOMENTARI

  1. Djuveglija kaže:

    Upoznao sam moju „sudjenu“ kao momak u Nemackoj. Prvo smo ziveli oko dve godine u divljem (ali ne i u divljackom) braku, i potom zamolil dvoje poznanika da nam budu svedoci (nikakvi kumovi) na vencanju kod maticara. Nakon zavrsenog administrativnog postupka u maticnoj sluzbi otisli smo svi cetvoro na rucak u nas omiljeni italijanski restoran. Sledeceg jutra smo otputovali na godisnji odmor i rodbini slali razglednice potpisujuci se kao bracni par. Nas brak traje vec 45 godina. Nikakvo slavlje, nikakvi pokloni. Jos u vreme kada sam ziveo u Jugi, svi oni svatovi, slavljenje punoletstva, ispracaji u vojsku, su mi bili duboko suspektni i izbegavao sam ih koliko god se to moglo. Pogotovo mi se gadilo da su te vrhunce perverziteta nazivali tradicionalnim narodnim obicajima. Citave porodice se zaduzuju da bi napravili nekakvo gala-slavlje, pokazali se onim i onakvim kakvi nisu, sta nisu, i nikada nece biti, i sve to samo radi tri dana laznih iluzija. Trosi se ogromni novac na sve i svasta, svako zeli da zaseni onog drugog, razbacuje se parama, a posle nema sta da se jede. Sve te „tradicionalne“ proslave i „narodni obicaji“ nisu nista drugo neko seprtljavi pokusaj da se sve to komecijalizuje i obrne sto vise novca. Iz istih razloga se forsiraju predimenzionirane proslave Nove godine (sa sve reprizom proslave) 8 Marta, Valentinova, Majcinog dana, Helovina i jos mnogo drugog.

  2. Mister No kaže:

    @Djuveglija
    Vaša skromno venčanje mislim da je bilo ok. Moj prijatelj se oženio u Italiji. Svadba je bila skromna (po našim merilima ),bez razbijanja čaša i glava ali s dobrom atmosferom. Bog je blagoslovio par zdravom decom i normalnim životom.
    Naše svadbe su još uvek opterećene raznim primitivizmima ili šabanijadama. U modi je venčanje koju prati muzika sa laptopa ali kićenje sviraca parama nije izumrlo. Neki dobrostojeći ljudi su imetke spiskali jer su kitili svirce cele noći. Tuče i svađe na svadbama zbog naručivanja pesama su posebna priča.

  3. Maria kaže:

    DRUGACIJE GLEDAM NA SVADBENA VESELJA -U SEVERNOJ BACKOJ-GDE SAM I RODJENA.I BUNJEVACKI I MADJARSKI SVATOVI SU SU VEOMA INTERESANTNI LEPI.NE BIH REKLA DA SE ORGANIZUJU SAMO RADI PARA,IMA TU SALA,ZGODA KOJE SE POSLE PREPRICAVAJU U RODU.SVADBE NA SALASIMA SU PRE VISE DECENIJA BILA ISTINSKA SLAVLJA,PRILIKA DA SE RODBINA OKUPI I PROVESELI.A ZAFRKANCIJA JE BILO NA PRETEK-PRIMER MASTALUNDZIJA I NJIHOVIH HUNCUTARIJA U BUNJEVACKIM SVATOVIMA.MENI SU BAR SVATOVI IZ MOG DETINJSTVA OSTALI U LEPOJ I DRAGOJ USPOMENI.

OSTAVITE KOMENTAR