Korzo 1931. godine

I ove nedelje, kao i prošle, razgledamo foto album za sada nepoznatog hroničara subotičkog šetališta. Možda se i on nalazi na nekoj od fotografija na kojima je ovekovečio lica stotinak svojih sugrađana, većinom devojaka ali i po kojeg muškarca. Teško je danas reći šta je bio motiv autora da, za razliku od drugih koji fotografišu sebe i sebi bliske, aparatom zabeleži prolaznike koji su promicali ulicom.

Ako je namera bila da za sobom ostavi dokument o svom vremenu i ljudima koji su tada živeli i hodali ovim istim ulicama kao mi danas, onda mu je to pošlo za rukom. Treba mu odati priznanje za urađen posao kojeg se retko ko prihvata – voditi hroniku svog vremena za nekoga ko će doći kada njega više ne bude bilo.

Šta nam govore slike na kojima su ljudi od kojih smo nasledili ovaj grad? Na prvi pogled, to je jedno ozbiljnije vreme nego ovo naše. Odmah pada u oči komunalni red koji vlada.

Muška moda tog vremena je uglavnom jednoobrazna i ne ostavlja puno prostora za iskazivanje individualnosti, kao što je to kod ženske garderobe. Kad su ženski šeširi u pitanju, neke od njih bi danas nazvali ekstravagancijom. Muška garderoba se između sebe razlikuje uglavnom po kvalitetu štofa, po cenama odela, kravata i košulja. To je za muškarce bilo neponovljivo doba elegancije, naravno, za one koji su to sebi mogli da priušte. Ali i oni siromašniji nisu dozvoljavali sebi da se u gradu pojave bilo kako.

Hotel Zlatno jagnje, kojega kasnije znamo kao Dom JNA, imao je u ono vreme vitraže prema ulici. Nakon bombardovanja septembra 1944. verovatno ništa od stakla nije ostalo. Posle su bili suviše buržoaski da bi ih obnovili.

Terasa kafane Beograd imala je širinu trotoara a od kolovoza je delila fina kovana ograda.

Lisičje krzno oko vrata bilo je veoma moderno u međuratno vreme. Ovaj modni detalj je doživeo svoj preporod sedamdesetih godina, kada i druge stvari od krzna. Danas je teško da bi neka dama oko vrata stavila liju koja grize svoj rep.

Na slici gore je po svemu sudeći trgovac. Nosi radnu bluzu, u jedan džep je zadenuo penkalo a u drugi džep ručni sat. Stoji na ćošku koji danas zauzima RK Beograd (tada kafana) dok je iza njega nekadašnja knjižara Napredak, podno Prokeš palate. Te 1931. godine je, izgleda, na tom mestu isto bila knjižara.’

Ispred gradilišta Nićin palate

Korzo ispred pasaža kojeg danas znamo kao „Kafe priča“ (iznad ulaza je reklama MEKKA – subotička fabrika ćilima)

Treba se još jednom podsetiti da na slikama nije Pariz, niti Čikago, već Subotica tridesetih godina. U prvom planu su neki moderno i dobro obučeni ljudi. Da to nisu izuzeci, pažljivom posmatraču svedoče i prolaznici koji su u drugom planu. U albumu je ostalo još slika koje ćemo videti neke od narednih nedelja. Ali pre toga jedna druga tema…

Sledeće nedelje: Subotička knjiga umrlih

 

Lansky

 



KOMENTARI

  1. BS kaže:

    Lansky, da li ste možda već pisali o ovom hotelu Beograd, što se vidi na fotografijama?
    U zgradi pozorišta je nekada bio hotel?
    Ima o tome negde u vašim starijim objavama?
    Sećam se da se po korintskim stubovima u poslovnim prostorima sa strane korzoa videlo da je to nekada bila jedna dugačka prostorija koja je kasnije podeljena (Neki stubovi su stajali slobodno, a neki bili uzidani u naknadno dodate pregradne zidove).
    Moje sećanje na žalost seže samo do onog express restorana što je bio sa te strane zgrade nekada davno.

  2. adkersu kaže:

    Nešto nepoznato za sadašnje gradsko rukovodstvo – komunalni red!

  3. Lansky kaže:

    @BS
    Kada je ta zgrada sagrađena, krilo zgrade prema korzou je bilo hotel a u prizemlju je bila kafana. Iznad stubova nije pisalo „Pozorište“ nego Hotel. Zvao se Pešta ili Beograd, sve zavisi gde je bio glavni grad.

    http://www.gradsubotica.co.rs/stari-suboticki-hoteli/

  4. BS kaže:

    Hvala Lansky !

  5. Msm kaže:

    Na trecoj slici,desno druga zgrada je zgrada Beogradjanke ? Tamo koliko se ja secam bio prazan plac.Moze neko reci kakva je to zgrada bila i zasto je srusena ? Ako je to Bgdj. U pitanju

  6. Kertvaros kaže:

    Pretpostavljam da su skoro sve fotografije nastale u rano Nedeljno pre podne. Korzo je jos relativno prazno i nedeljna misa ocito jos nije bila zavrsena. Nakon mise bi obicno bilo mnogo vise setaca. Taj Nedeljni obicaj se zadrzao sve negde do sredine 60-tih godina. Na prvoj fotografiji sasvim u pozadini vide se tri Bunjevke u svojoj tipicnoj nosnji a koje su po ustaljanom obicaju prosetale Korzom nakon izlaska iz crkve. Na fotografijama su suboticki gradjani i logicno odeveni po tadasnjim modnim imperativima svog vremena. Modu su diktirali Evropski gradovi, Pariz. Bec, London, Milano itd. Danas modu diktiraju Kina, Indija, Pakistan, i slicni. Zamislite da se je 1931 godine pojavio neki muskarac u kariranim gacama do kolena, i sa majicom na kojoj je odstampan jedan citavi roman il nekakva reklama. Pa jos kao vrhunac svega, sandale na bosu nogu. Doticni bi bio glavna atrakcija sve dok ne bi dosli po njega iz odgovarajuce sanitetske sluzbe. Krzno lisice je bilo vrlo skupi i vrlo elegantni modni aksesoar. Imala ga je i moja mama. Njeno krzno lisice je prilicno neslavno zavrsilo, naime kao strasilo za dete. Ja sam ga se jako plasio, i onda bi ga mama jednostavno prebacila preko necega sto nisam smeo da diram. To je bilo sasvim dovoljno da se pokupim i pobegnem sto dalje od toga krzna.
    Vitrazi na hotelu Jagnje su verovatno manje bili burzoaski problem, a vise naprosto tehnicki i finansijski. Najverovatnije nije bilo lokalnih majstora da to obnove. Vredan paznje je i obavezni cistac cipela ispred hotelskog ulaza. To nije mogao svako da radi. Obicno je to bio neko ko je imao da tako kazemo „koncesiju“ na to mesto i niko nije smeo da mu se mesa u monopol. Poslednji cistac cipela kojeg sam video u Subotici je bio ispred hotela „Zagreb“
    Gospodin na uglu Engelsove, (zgrade Jadrana jos nema u pozadini) Ima obligatne statusne simbole. Nalivpero, po pravilu tada vrlo skupa stvar, ali i dokaz da zna da cita i pise, sto nije bas bilo samo po sebi razumljivo. Na levoj strani revera nosi i odgovarajuci sat koji je posebno pravljen za nosenje na reveru. Cak i je krojac napravio i posebnu rupicu na reveru gde se je takav sat nosio na kratkom lancicu. Prednost takvog sata je bila da se ne mora vaditi iz malog dzepa na prsluku. Rucni satovi su bili u to vreme jako osetljivi na udarac, vodu i slicno pa su oni koji bi nesto manuelno radili vise preferirali satove na reveru. Recimo lekari i medicinske sestre, laboranti i slicna zanimanja. Satovi su tako dizajnirani da je bilo dovoljno baciti pogled i iz perspektive vlasnika ocitati vreme. Ispod Prokesa je velika prodavnica u kojoj je bila, 1953 god. komisiona radnja. To znam sigurno jer su mi tamo kupili za rodjendan jedan polovni dia projektor od bakelita sa serijom slajdova iz Grimovih bajki. Kasnije je tu jedno vreme prodavnica hleba (Jedinstvo) a nakon toga papirnica i knjizara Napredak (kod tetka Zore)

  7. švejk kaže:

    Pokušavam da zamislim koje zadovoljstvo bi bilo čitati ovakve članke u izvedbi koalicije Lansky-Kertvaroš…Poštovani,Vaši časovi istorije lišeni dnevne politike i bilo kakve ostrašćenosti su moji nedeljni kolači! 🙂

  8. BS kaže:

    @Švejk-upravu ste !
    Ja nedeljom prvo ujutru proverim je li Lansky već okačio novi tekst, pa tek potom dan može da počne.
    Kertvaroš se malo kasnije probudi i javi, ali ni on me nikada ne razočara.
    Eh, kad bi se sve ovo blago o našoj staroj Subotici sa ovih stranica pretočilo na stranice knjige…

  9. croat kaže:

    Da zaista je zadovoljstvo citati ovaj dvojac, Lansky-Kertvaros, nedeljom prijepodne !

  10. Sponzor kaže:

    Lansky i kertvaros,objavite knjige da ostane opipljivo vase stvaralastvo.

  11. Lansky kaže:

    Ideja da se ove priče odštampaju na papir postoji već neko vreme. Poslednjeg dana decembra napuniće se deset godina od kada svi zajedno pišemo ovu „Sentimentalnu istoriju Subotice XX veka“. Nakupilo se preko 600 tema pa bi to morao biti neki izbor najzanimljvijih, uz priloge Kertvaroša i možda još neki.
    Zašto ja nisam više zalegao za tu stvar do sada, to je zato jer sam sve čekao da se nekako približimo kraju, da osetim da smo najbolje priče ispričali. Ali eto, nikako da dođe ta nedelja.
    U svakom slučaju, moraćemo nešto odštampati da ostane posle nas.

  12. Bogdan kaže:

    Na slici „Ispred gradilišta Nićin palate“ gospodin koji podseća, ne daj Bože na Sinišu Malog.
    Zanima me da li je takvih karaktera tada bilo?

  13. Katalin kaže:

    Gde mogu pogledati vase ostale pisanje?

  14. Lansky kaže:

    Idite u arhivu rubrike „Stari grad“ na :
    http://www.gradsubotica.co.rs/kategorija/stari-grad/
    u dnu stranice je strelica kojom idete u ranije teme

  15. Kertvaros kaže:

    Gospodin u sesiru i sa leptir masnom ispred gradilista Nicin palate bi mozda mogao biti licno projektant tog gradjevinskog objekta. Koliko zanam projektant Nicin palate se je prezivao Bede. Moguce da ima jos njegovih potomaka u Subotici, pa bi onda mogli nesto pouzdanije da saznamo o osobi sa slike, a mozda cak i o autoru fotografije.
    U poslednje vreme se slabije javlja Aleksa, covek koji je svedok Subotickog vremena i cije licno secanje dostize daleko dublje nego svih nas ostalih. Tim pre sto je on osoba koja provodi valjda skoro ceo svoj zivotni vek koji je poduzi, u Subotici. Zato negovi komentari imaju posebnu vrednost i tezinu. Njega nikako nesmemo zaboraviti.

  16. Mister No kaže:

    @adkersu
    Slażem se,grad je u katastrofalnom stanju.

  17. Aleksa kaže:

    Ah taj Korzo, centar nasih mladih zivota. Tu smo se nalazili, upoznavali, provodili skoro svako vece, ili setajuci ili posmatrajuci sa trotoara. Secanja nazalost blede, a odlaskom prijatelja nestaje i deo moje proslosti.
    Iskreno, nisam hteo da se javim na ovu temu, ipak su to bila druga vremena,kako bi se to reklo „pluskvanperfekt“ – davno proslo vreme.
    Medjutim, kako su se u diskusiji pojavile neke teme o kojima nesto pamtim, iako iz kasnijih vremena, da napisem ipak koju rec.
    Hotel Jagnje je u moje vreme radio samo kao restoran sa tri velike sale, u jednoj je bila fontana, a ispred na trotoaru ogradjena terasa. Nedeljom popodne za mlade su odrzavane tzv.cajanke sa plesom. Hotel je zatvoren, a na spratu se nalazio Vojni odsek.
    Cistaci cipela, bilo ih je troje, jedan kod Crvene Name u Borovo ulici, jedan ispred Nicin palate a treci kod Hotela Zagreb. Zatvaranjem hotela Zagreb od se seli u novi hotel Palic (tako se prvobitno zvao) i dobija stalno zaposlenje.
    Tu su bilo i cistaci izloga, sa sobom su nosili svoje rekvizite – merdevine, kofu sa vodom i ostale potrepstine.
    Restoran Beograd je postojao u istom izgledu kao sto se vidi na slici, Pred posetu Tita 1960.godine deo restorana se odvaja i preuredjuje i priprema za negov dolazak. Drugi deo se nakon nekog vremena pretvara u Ekspres restoran. Tako nakon zatvaranja restorana Jagnje i Beograd na Korzu ostaje restoran hotela Zagreb sa poznatom letnjom bastom Lojd.
    Zgrada starog mlina je tokom svog postojanja bila mlin, skola, za vreme okupacije sediste uprave tzv „Közellátás“ (postoji rugalica: Idjem na Kezlellatas,dobila sam Ertesites,tribam platit Buntetes). Tu je bila segrtska skola, pa nakon toga preduzece Titovka (tu sam kupio svoj prvi suskavac). Jedno vreme je bila tu i prodavnica namestaja Mobilia iz Osijeka.
    I na kraju odlomak iz pesme Ive Robica Kapljice kise: Kapljice su kise pricale kroz noc,da mladost je kratka mora jednom proc. Uspomene blede ostaju tek sve na mladost koja umire.
    Toliko za sada. Pozdrav Kertvaros!

OSTAVITE KOMENTAR