Kraj subotičke aristokratije

Dr Josip Vojnić – „Vojnić od Bajše“, imao je hobi da sakuplja podatke o značanim vojvođanskim porodicama i pravi njihove rodoslove. Mnogi od njih su mu izlazili u susret i slali kopije svojih povelja koje su bile dokaz njihovog plemenitog porekla, zatim dokumente, pisma i poneku fotografiju članova familije ili svog imanja. Da li je predosećao da se njihovom vremenu bliži kraj i dao sebi zadatak da sve to sačuva od zaborava, ili je to bio samo jedan od hobija ovoga čoveka, mi to danas ne znamo. Pretpostavimo da je u godinama pred Drugi svetski rat shvatao da u modernom društvu nestaje onaj stari način života veleposednika, da je industrijalizacija neminovna i da su on i njemu slični već tada ostaci ostataka feudalnog poretka.

Kurija Vojnića kod Franjevačke crkve u Subotici

 

„Subotička Danica“ 1927. godine piše o bunjevačkom plemstvu sa puno hvale o onima koji su ga stekli junaštvom i dobrim delima ali i napominje kako se ono vremenom izopačilo:

„Općinski poslovi u općinama i u samoj županiji behu zanemareni. Varmeđaši su se više starali gde i kako će se provoditi, nego sa općinskim poslovima. Nije čudo dakle, ako je građanstvo 1848. g. ukinulo stare pravice i prednosti plemstva.“

Nisu u Vojnićevoj zbirci porodičnih stabala samo grofovi već su tu i druge imućne porodice iz ovog kraja koje su iz generacije u generaciju uvećavale svoje posede, bavile se trgovinom i drugim unosnim zanimanjima. Poneki imaju slavne pretke, još iz vremena pre turske najezde. Sami Vojnići su tvrdili da su njihovi preci dobili plemićke privilegije od Nemanjića još u starom kraju, u Dalmaciji, na osnovu prepisa diplome od 4. oktobra 1289. godine. Jedan od prvih Vojnića koji se rodio u Subotici (1687. god) dobio je plemstvo od carice Marije Terezije i postao rodonačelnik poznate subotičke loze.

Porodica Čarnojević, tridesetih godina (iz fonda „Vojnić od Bajše“, Istorijski arhiv Subotice, F:1)

 

U sačuvanim spisima sreću se ista prezimena u političkom, kulturnom i privrednom životu grada. To su porodice koje su obezbedile sebi najviše obrazovanje pa tako i najbolje pozicije u društvu. Teško je mogao neko da im priđe. Siromašna većina nije imala priliku za socijalnu promociju. Ali, ne zauvek. Iz sveta su stizale smele ideje o jednakosti i pravima svakog čoveka na rad i svoje parče zemlje.

Iako su većinu držali u siromaštvu i neznanju, ovaj uzak krug ljudi bio je kreativna i privredna snaga koja je za sobom ostavila puno toga dragocenog. Mogli su da putuju, da se školuju, bave se umetnošću i svime onim što je kasnije nazvano „nadgradnja“. Svojim stilom života i manirima bili su uzor nižim slojevima društva koji je težio da mu se približi. Po njihovim prezimenima se danas zovu gradske palate i kašteli u okolini ali su kao pojedinci uglavnom zaboravljeni. Najviše znamo o onima koji su za svoju klasu predstavljali ekscentrike – Lajoša Vermeša i Oskara Vojnića. Oni nisu uvećavali svoje bogatstvo, već ga trošili, u ovom slučaju na sport i nauku. To se tada zvalo avanturizam.

Kurija Vojnića nestala je u eksplozijama, u jesen 1944. godine. Avionske bombe napravile su pustoš u tom, možda najstarijem delu grada. Tih dana je prestao da postoji ceo njihov stalež. Bez privilegija i većeg dela imovine, oni nisu mogli da se oporave. Ogorčeni, nisu bili u stanju ni da se uključe u novo društveno uređenje koje ih je raskućilo. Retki su primeri kao Mihalj Prokeš koji je pomagao pokret otpora i tako obezbedio sebi izvestan status, ili pokretač Palićke olimpijade koji je svoje imanje potrošio još ranije, u slavu sporta, i tako svoje potomke poštedeo osećanja gubitnika.

Ostali su polako nestali. Mnogi su se raselili po svetu, daleko od kraja svojih znamenitih predaka ali i imanja i palata koje su ovde mogli još samo da gledaju i sanjaju sebe među raskošnim nameštajem i lusterima, na teniskim terenima ili rasnim konjima, i svemu onome što im je izmaklo.

U metežu na kraju rata, Vojnićeva arhiva je oštećena pa je sačuvan manji deo. Njegova udovica je preostalu građu 1960. godine predala Muzeju, odnosno Istorijskom arhivu, gde je sređena. Na mestu srušene kurije i starih kuća oko nekadašnje srednjovekovne tvrđave ostala je praznina. Prostor je tada namenjen nečemu sasvim drugačijem – obrazovanju radničke klase. Počeo je da se zida Radnički univerzitet.

Lansky

 



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    Ogromna vecina nasih plemenitasa su takozvani „Nobilites“ – grubo receno skorojevici. Visoke aristokratske titule, Knez, Grof. Baron ili Vitez (Ritter) Su vrlo retke i skoro nepoznate kod naseg novopecenog plemsta koje potice uglavnom iz Austrijske carevine. Titule „Plemeniti“ (Edler) su se pocele masovnije deliti negde sredinom 18 veka. Pravilo u Austrijskoj vojsci je bilo da svaki onaj ko je 30 godina neprekidnuo sluzo u carskoj armiji i dogurao do oficirskog ranga, automatski stice status nizeg plemstva odnosno titulu Plemeniti (Pl.) koja ja onda jos i nasledna. Finansijski ne donosi nista, ali u drustvenom i staleskom smislu donosi izvesne privilegije i olaksice. Dakle nije obavezno i po pravilo svaki ko je podignut u rang plemstva bio bogat ili cak zemljisni veleposednik. Ako je imao neko uz plemicku titulu jos i veliki posed, njega je stekao na neki drugi nacin ali sigurno ne plemickom titulom, koja je mozda tu i tamo bila od koristi ali ne i kljuc bogatstva. Sama vojna karijera i uz nju istatus carskog oficira, je uzdigla njegovu porodicu iznad mase analfabeta i nadnicara, omogucila dalje napredovnje skolovanjem dece, sigurnim prihodima jednog oficira, vestom zenidbenom politikom, solidnim mirazom, i ko zna sta sve jos je uticalo na drustveni i materijalni uspon carskog oficira, ne tako retko cak i generala.Plemicka titula Plemeniti (Edler) je stavljana uz ime i prezime, eventualno i oficirski cin nosioca. Medjutim ako je uz novostecenu titulu neko pozeleo nositi i teritorijalni predikat, recimo „od Bajse“, onda se je podnosila molba nadleznoj kancelariji, propisno taksirana, sa tacnim nazivom teritorijalnog predikata, pa ako nadlezna vlast to odobri i cim stigne uplata za taj administrativni postupak u drzavnu kasu, uz ime se dodaje i teritorijani predikat. Tako recimo neko ko je rodjen kao Jovo u selu Vucji Zub negde u Vojnoj krajini, odlazi u vojsku, jer neke druge alternative nije ni bilo, jednog dana nakon 30 godina sluzbe, postaje – Pukovnik Johanes von Wolfzahn, i ostatak zivota provede kao aristokrata, ziveci od vrlo solidne oficirske penzije. Za porodicne grbove je vazila ista procedura. Svako sa titulom Plemeniti, je mogao po vlastitoj zelji da kreira svoj porodicni grb, i uz odgovarajucu administrativnu taksu, uglavnom dobio dozolu za negovo isticanje, sve to pod uslovom da ispunjava odredjena pravila heraldike.
    Nakon propsti KuK monarhije, plemstvo nije nestalo. Ono je u Kraljevini SHS nastavilo da zivi u jednoj novoj formi. Dodeljivanjem odgovarajucih ordena, ili Albanske spomenice, isle su i odgovarajuce socijalne prednosti i materijalne privilegije. Nakon WW2 postoji kod nas nesto slicno. Na primer orden i titula Narodnog heroja, ili Partizanske spomenice. Menjali su se nazivi i titule, ali sustina je bila skora uvek ista.

  2. Weng kaže:

    Dzabe pišete nova vremena stigla
    Ako nema naslednika sve se menja.

  3. jakuzzi kaže:

    Eto, cim nekom oduzmes privilegije i imetak…ostane qratz od owtze

  4. Novak Mirkonj kaže:

    Podrzavam ovaj tekst i trud da se objavi jer sve je to deo istorije moga grada kojeg volim i sa cijim se stanovnicima,mojim komsijama i poznanicima ponosim.

  5. Novak Mirkonj kaže:

    Pozdravljam trud da se ovaj tekst i fotografije objave,jer volim moj grad i moje sugradjane.

  6. Ignacije Parčetić kaže:

    Iako sam starosedeoc u Kertvarošu iz Majakovske, moram kao potomak ovde ocrnjenih plemenitaša istaći da u prvom tekstu ima puno neznanja. Za dobijanje plemstva gledala se istorija porodice u kojoj je bilo nekoliko generacija visokih oficira, jer vojnici nisu dobijali plemstvo za vojne zasluge. U plemićkim pismima jasno se navodi za šta se dodeljuje plemstvo, za koje vojne zasluge. Porodica Parčetić dobila je 9 plemstava, za različite vojne doprinose carevini, sa potpuno različitim grbovima. Oni se sada nalaze u Londonu. Pridev „od Bajše“ išao je uz feudalni posed Bajša, što je uobičajena praksa uz carsku donaciju.
    Navod:“Knez, Grof. Baron ili Vitez (Ritter) Su vrlo retke i skoro nepoznate kod naseg novopecenog plemsta…“ je takođe netačan, pokazuje nepoznavanje domicilne istorije. Jedino nižu titulu vitez, naši nisu imali, a imao ju je kontraadmiral Horti Mikloš. Naši nisu koristili pravo da pišu uz ime „plemeniti“, to je bio običaj u Hrvatskoj, ali se u matičnim knjigama to obavezno unosilo. Da bi se dobilo plemstvo, osoba koja je dobija, morala je biti pismena. Skenderović koji je dobio za vojne zasluge carsku donaciju od 1000 jutara, po čemu se željeznička stanica i kraj zove Skenderovo, nije bio pismen pa zbog toga nije dobio grb i plemićko pismo. Mnoge naše porodice došle su kao dalmatinska vlastela sa mletačkim plemstvom, kao recimo bunjevačka oficirska porodica Marković, koji su grofovsku titulu stekli pre 6 generacija, od kojih sadašnji grof Marković živi u Mađarskoj. Koliko je uticaj grofova bio veliki vidi se iz teksta pokojnog grofa Kalmana koji ukazuje da je to daleko viši rang od barona, čak su sebi mogli dozvoliti da sa Miklošem Hortijem, tadašnjim ministrom vojske razgovaraju ne silazeći sa konja. Imanja koja su imali plemići bila su izvor za oplemenjivanje rasnog sastava stoke u širokom regionu, bila su primer novih načina obrade zemlje, novih sorti žitarica, poput kasnijih „kombinata“. Ukidanjem velikih imanja tehnologija obrade zemlje pala je čitav vek unazad. Njihova imanja preuzeli su stranci koji su bili većinom trgovci sa posebnim privilegijama kao na primer trgovci solju i sličnim proizvodima, kojima mogu trgovati samo „neki“. Socijalistički kolektivi su ipak znatno digli nivo tehnologije. Možda ovo nije u skladu sa vašim naivnim filmskim shvatanjem kako se dobija plemstvo, ali i prof. Mihalj Vermeš je kao plemić član SPS-a odavno.

OSTAVITE KOMENTAR