Mali Subotičani 1961.

Centar Subotice preplavila su deca. Godina je 1961. i u toku je dečiji festival. Ulicom defiluju klinci u raznim kostimima, neki su maskirani a neki glume odrasle.

Ono što danas pada u oči, jeste da su i dečica u publici obučena kao odrasli. Preciznije, dečja garderoba se nije puno razlikovala u izgledu koliko u veličini, od one za njihove roditelje. Devojčice nose marame k’o velike, kaputići od štofa, nekakve kapice nalik francuskim…

Jeste da je još vreme oskudice, ali je to bilo u svakom pogledu ozbiljnije vreme. Modna industrija još nije računala na najmlađe kao što ni roditelji nisu puno trošili na dečju odeću, već se oslanjali na krojačke veštine – produžiti, skratiti, zakrpiti.

Te godine je na korzou otvorena specijalna prodavnica za decu – MIKI radnja. Stvari su krenule napred, međutim, ne prebrzo. Još puno je trebalo da prođe da bi dečja garderoba dobila na komociji i udobnosti.

A ovi mališani, rođeni polovinom pedesetih… Moda ih je čekala kada su postali mladići i devojke. Sa sedamdesetim godinama stigle su i boje i novi materijali i sve u čemu su oskudevali te šezdeset i prve. Koliko god na ovim slikama danas izgledali skromni, danas se smatraju srećnom generacijom.

Lansky



KOMENTARI

  1. Pravdoljub kaže:

    Lansky-impresioniran sam Vašim objavama iz starih vremena. Voleo bih kada bi ste u narednom periodu objavili nešto o Gubo đaru zapazio sam da je ta stara zgrada još u funkciji i da se radi punom parom. Mišljenja sam da se o tom objektu može puno toga ispričati jer mnogi Subotičani su u toj fabrici mode i uniformi, radili ceo svoj radni vek pa mogu da Vam ispričaju mnogo toga ali i dokumentuju. Želim Vam ugodan dan..

  2. Kertvaros kaže:

    Taj dogadjaj iz 1961 ne pamtim valjda zato sto sam bio uzrasta kada su me deca najmanje zanimala. Na crno-belim fotografijama se uvek oseca izvesna tristesa kojom takve fotografije zrace. Deca na fotografijama su za svoje vreme sasvim solidno i pristojno odevena. Ako uzmemo kao referencu fotografije svakodnevnice iz provincijalnih gradova Zapadne Evrope, moci cemo primetiti da i nema neke vece razlike u odevanju nase i njihove dece. Ponekad moja supruga (Nemica) i ja razgovaramo o nasem detinjstvu i mladosti u dve zemlje, i dosli smo do zakljucka da neke vece razlike nije bilo sve do negde pred kraj 60 – tih godina. Crno-bele fotografije iz njenih skolskih dana i odeca ucenika su takve da su te fotografije komotno mogle nastati i u Subotici. Valja uporediti slike Suboticke dece iz tog vremenskog perioda, sa slikama dece iz pasivnijih krajeva bivse nam domovine i svakome ce biti odmah jasno da Suboticka deca izgledaju „gospodski“ u narecenim relacijama. Deca su tada bila nesto sasvim normalno i svakodnevno sto se samo po sebi podrazumeva. Tada jos nisu bila podignuta na pijedestal kao prestizni objekat roditelja, turbo potrosacko drustvo jos nije postojalo i ljudi nisu bili svakodnevno bombardovani modnim casopisima i prospektima. Mozda je kakva mladja udavaca posvecivala vecu paznju na svoj outfit, i svoju modnu liniju drzala strogo prema postulatima koji su vladali na Piazza del Ponterosso u Trstu, ostali su bili manje vise u normali. Svi su imali „nesto“ na glavi jer pustiti dete gologlavo na ulicu je bilo u najmanju ruku asocijalno. To je uzgred vazilo i za odrasle. Odnos prema deci uopste, i njihovoj odeci posebno, treba traziti u shvatanju generacije njihovih roditelja, manje vise rodjenih i oformljenih izmedju dva rata. Ako tome dodamo bake i dede sa kojima su cesto ziveli zajedno pod istim krovom i koji su imali veliki i jaki uticaj na porodicu, a po pravilu su bili rodjeni negde jos u 19 – tom veku u vreme „cara Vranje“, i imali svoju vlastitu viziju o pristojno odevenom detetu. Sve to zajedno su elementi koji su uticali na shvatanje i nacin zivota Anno Domini – 1961.

  3. X-MEN kaže:

    Znam samo da se generacija iz 70-tih, kao deca oblačila kao “ cirkuske šimpanze“ sve šareno , i sa onim “ kosmonautskim kapama “ gumenim čizmama i “ farmerkama “ na gumu ili na tregere i od somota…strašno !

  4. Mister No kaže:

    Predivan članak.

  5. Eva kaže:

    Divne slike! Hvala! I ja sam tu negde bila. Bilo je lepo, ne sećam se da smo oskudevali u bilo čemu. Mama sa Rozika nenijem iz Stare Moravice šile su nam najčudesnije haljinice, vezle božanstven vez čak i na obaveznu crnu(!) klot školsku kecelju, da bi razbili crninu.
    Samo naši roditelji su znali kako su nam umeli i uspevali čarobni dečji svet. Mi smo doživljavali radost i ljubav. Nosili smo nasleđeno od starije sestre s radošću!

  6. Aleksa kaže:

    @Pravdoljub
    Mada Vase pitanje nije u vezi sa ovom temom, ja cu ipak pokusati da osvetlim istorijat fabrike zv.Gubo dar (madjarski Gubó gyár – Gubó – caura). Naime fabrika je prvobitno sagradjena za proizvodnju svilenog vlakna koga su „proizvodile“ svilene bube. Sam redosled je bio sledeci; gusenice svilene bube su se hranile liscem dudovog drveta, pa su se nakon izvesnog vremena zacaurile. Tada su u fabrici sa njihovih caura odmotavale svilene niti. To je u najkracem ceo postupak.
    Fabrika je u to vreme okolnom stanovnistvu delila gusenice koje je nakon zacaurivanja primala i za to davala odredjenu naknadu.
    Nakon rata fabrika prestaje sa radom i ostaje godinama zapustena. Pedesetih godina tu se doseljava Fabrika namestaja „Buducnost“, dogradjuje se jos jedan sprat, ogradjuje se veliki deo Kosovske ulice i rusi se dimnjak.
    Nakon propasti Fabrike namestaja „Matko Vukovic“ „Buducnost“ se preseljava na njihovu lokaciju u Losinjskoj ulici i zgrada jedno vreme ostaje napustena.
    Tu se prvo u jedan deo useljava „Ornament“ a u drugi deo „Zeljeznicar“ koji je navodno i sada na toj lokaciji.

  7. Zulu kaže:

    Nedelja = jedna dobra priča iz Subotice na gradsubotica.co.rs 🙂

OSTAVITE KOMENTAR