Mitovi i istina o Hartmanki

Hartmanka je bila toliko bogata da je jednog dana rešila da patos u svojoj kući poploča srebrnjacima. Međutim, tadašnja vlast joj to nije dozvoljavala pošto bi tako gazila po slici kralja ili po kruni koja je sa druge strane. Da im doskoči, Hartmanka je srebrnjake po podu složila uspravno i tako nadmudrila kraljevsku vlast. To što joj je za tu varijantu trebalo mnogo više novca, za nju nije predstavljao problem.

Cela ova priča zvuči kao bajka za decu, a kada se čuju druge priče o ovoj subotičkoj bogatašici, postaje jasno da su to klasični urbani mitovi, pogotovo što su se slične stvari navodno desile i negde drugde nekom trećem.

Subotica, početkom tridesetih

I pored toga, stari ljudi su prepričavali ove legende. Njeno vreme je bilo odavno prošlo ali su priče o njoj nastavile da žive do god je bilo onih koji su ih se sećali. A to su bili Subotičani koji su živeli između dva svetska rata kada je najveće preduzeće za preradu mesa u zemlji, posedovala udovica Rafaela Hartmana  – Tereza.

Već su decenije prošle od kada je ta firma postala društvena i ponela ime „29. Novembar“, a tada već stari ljudi i dalje su pripovedali o Hartmanki. Dala im je povoda za to svojim ekscentričnim ponašanjem. Danas bi takva pojava punila stranice tabloida. Iako nije pravila skandale, za ono vreme je bila više nego čudak. Jednom je bila stroga i pravedna, drugi put nemilosrdna i gruba. Jedni su govorili da je bila dobrotvor i da je stipendirala đake, u isto vreme kada se pričalo da je velika cicija, da radnicima daje bedne plate. To joj se osvetilo kada je u klozetu propala kroz trule daske i upala u fekalije. Tako kaže priča. I to da je radniku koji ju je izvukao dala 1000 dinara.

Ono što je sigurno istina, i čega se svi sećaju, to je njena korpica sa kojom je išla među radnike i iz nje lično delila plate.

Koliko god je delovala luckasto, ova žena je bila veoma preduzimljiva. Zajedno sa svojim sinom vodila je uspešno preduzeće koje je izvozilo u London, Berlin, Beč…

Hartmankin život se završio 1940. godine, na kraju jedne ere. Posle toga više ništa nije bilo isto. Nestala je predratna buržoazija a ubrzo i sećanje na nju. Jedino su priče o toj ženi nastavile da se prepričavaju i preuveličavaju. Za one koji su ih slušali, a rodili su se posle rata, bile su to polu-bajke o nekom čudnom vremenu koje se nikada neće ponoviti.

Subotica između dva rata

Lansky



KOMENTARI

  1. Trovach kaže:

    Stariji su mi pricali da su ujutro radnici cekali pred kapijom Hartmankine klanice. Neki predradnik bi izasao, odabrao odredjen broj radnika za taj dan, a ostali bi se morali vratiti kuci. Nisam siguran da li sam dobro zapamtio, ali mislim da se ta klanica nalazila na pocetku ulice Brace Radic na mestu danasnjeg Tokija. Ponavljam, verovatno nisam dobro zapamtio, tako da cekam komentare Kertvaroša i Alekse.

  2. Meritor... kaže:

    @ Trovach : Nisi dobro zapamto-Hartman klaonica se nalazila prekoputa prve kasarne-Huszar kaszarnya-sa desne strane prema naselju Palić. ( između nogometnog igrališta i FBP ‘Partizan )

  3. Trovach kaže:

    @Meritor…Hvala.

  4. Trovach kaže:

    Mozda sam nesto pobrkao, ali na mestu Tokija mislim da je bila neka fabrika. Mozda „Pionir“.

  5. croat kaže:

    Trovach kao da je bio clanak da je na mestu Tokia bila kasarna a pored prema posti fabrika alkohola.

  6. B.S. kaže:

    @Croat, Kasarna je bila na mestu današnjeg suda.
    Jedina zgrada koja je od nje ostala je zgrada današnje Kuće zdravlja. Sve ostalo je srušeno u savezničkom bombardovanju. Kao i čitav kvart kuća preko puta, tamo gde je danas pumpa, zgrade „kifla“, kao i deo od pumpe pa sve do Kumičićeve. A srušene su i kuće i fabrika na mestu današnjeg Tokija.

  7. Kertvaros kaže:

    O svim znacajnim zenama kroz istoriju, Kleopatra, Popea, Lukrecija, ( Bordzija) Katarina Velika, Marija Terezija itd..itd… da ne nabrajamo dalje, cak je i nasa epska pesma zabelezila Prokletu Jerinu u negativnom kontekstu. Narod ko narod voli da ispire usta velikim temama i naravno uvek se nadje znalac koji je glavni u kafanskom drustvu i saopstava necuvene pikanterije iz zivota slavnih zena. Publika zeljna senzacija slusa pazljivo svaku rec i sve uzima zdravo za gotovo. Prepricava dalje, dodaje ponesto iz svoje fantazije i prica ide sa generacije na generaciju. Pre svega glavni povod za mitove o velikim zenama je sama cinjenica da su zene i da su daleko stigle u hijerahiji vlasti ili novca. Vec ta sama cinjenica izaziva zavist kod muske populacije zbog karijere, a kod zena zbog socijalnog statusa. Steci zavist okoline je jedna vrlo teska i mukotrpna procedura, tesko ju je zaraditi a jos teze zadrzati. Sazaljenje se dobija besplatno i za njega netreba mnogo truda. Deliti radnicima zaradu iz korpice nije njen poseban specijalitet. To je svojevremeno bilo normalno i u nekim porodicnim firmama u Z. Evropi, gde se to zadrzalo sve do pocetka 70-tih godina. Sa tom praksom se prestalo na zahrev poreskih uprava da bi preko banke imali bolji pregled finansijskih transakcija. Plate su uvek i svuda i u svakoj epohi bile bedne, a cene su bile isto tako uvek i svuda visoke. Svi mi smo jos u detinjstvu slusali recenicu „Ovakvu skupocu svet ne pamti“ Jedna ovakva recenica nije ni nasim roditeljima, ni njihovim roditeljima ni nova ni strana. Plata mala, cene visoke, zelje mnogobrojne, onda nije ni cudo da onu koja drzi korpicu sa platom najradje vide u fekalijama do grla. Tu je obavezno i siromasni radnik koji spasava iz govana i biva bogato nagradjen. To je ona narativna potka iz koje su satavljeni snovi obicnog naroda. U jednoj poljoprivrednoj regiji kao sto je nasa je razumno i pozitivno otvoriti firmu za preradjivanje hrane, i umesto sirovina i poluproizvoda plasirati kvalitetne gotove proizvode na zahtevna ali i platezno vrlo izdasna i kupovno sposobna strana trzista. Tragedija u celoj ovoj prici je da su „Hartman“ i kasnije „29 Novembar“ nazalost samo jedna kometa na nasem ekonomskog nebu, koja je kratko zasjala i potom nestala negde u svemiru. @ Trovach, poziciju klanice je tacno dao @ Meritor. Sto se radnika tice koji se guraju ispred kapije, to je jedna klasicna scena iz Holvudskih filmova na neku socijalnu temu iz vremena velike recesije. Firmi Hartman je trebala kvalitetna i dobro verzirana radna snaga sa iskustvom koja je mogla da zadovolji kvaltetnu proizvodnju za zahtevna trzista. Tu sigurno nije bilo mesta za veliku fluktuaciju radne snage. Naravno radni uslovi, socijalni status i radnicka prava su bili sve samo ne dobri i pozeljni. Tu firma Hartman sigurno nije bila neki pozitivni izuzetak za ugled. Bilo je takvo vreme, zakoni i obicaji.

  8. Croat kaže:

    Znam da je Tokio bio pogodjen saveznickim bombama, neznam zasto sam mislio da je tamo bila kasarna. Interesantno da je zgrada preko puta nove opstine , sagradjena za vreme okupacije, prezivela

  9. Ime kaže:

    Moja baka je radila kod gospodje Hartman i kad sam bila mala puno mi je pričala o njoj.Ne sećam se baš puno priča ali znam da je bila veoma čudna žena, često je dolazila u fabriku i sedela i gledala kako joj radnici rade, ružna strana toga je bilo da su radnice koje su bile na tranžiranju kokošaka pri izlasku iz firme pregledavale predradnice dali su možda ukrale jaja iz zaklanih kokoški.Ako su našle koje ta radnica više nije mogla dolaziti.Baka je u početku radila u fabrici ali ju je kasnije Hartmanka uzela da radi pored njene kuvarice, tada mi je pričala da je bila stroga ali i pravična osoba.

  10. Trovach kaže:

    @Kertvaros…Hvala na objasnjenju. Davno sam slusao o radnicima pred Hartmankinom fabrikom i lako je moguce da se taj ko mi je pricao toga seca iz vremena velike recesije, ili je cak preneo iz druge ruke. Ne secam se tacno ko mi je to pricao. Ako je deda, onda je iz prve ruke, a mozda je i neko od najstarijih striceva. Moj tata to sigurno nije mogao direktno znati jer je rodjen 1939. Propadanje firmi poput „29. novembra“ je posebna prica i bolna tema svakog Suboticanina.

  11. z.klara@nadlanu.com kaže:

    …Izuzetno mi je drago…i nikada nisam pomislila da cu iz bilo koje strane IKADA cuti o gospodji Hartman-ki…jer vreme je prohujalo nad mene, samo seda kosa igra svoju igru sa vetrom…a ovu malu anegdotu. Svekar koga sam jako volela Svake nedelje pre podne dolazio je kod nas, izbrijan, sa sesirom, namirisljan, da mi proda jos koji dogadjaj u tim teskim vremenima…Bar da je jos medju nama, sad bi imao 105 godina…Jednom prilikom je pricao, kad je bio radnik u krupari,to se ne secam dal sa desne ili leve strane Halaskog puta (Karadjordjevo) naspram je bilo 2 krupare, koje su bile Hartman-kine, ili oba…Bitno je da tata vrlo strogo pazio da zadrzi posao. A treba da kazem da kada je probusen bio dzak, iscurio je kukuruz ili zito, ili sta, to je on mogao da pomete na stranu pa posle posla da donese kuci…To je gledala Hartmanka jedno vreme, pa kaze: A Nikolaus (Svekar se zvao Nikola) ne radis ti dobro…Pa kad izadjes rad dzaka sa kolima sto su donesivali gurni nesto u taj dzak nek tece…to tebi tece…Bez brige nije trebalo dva puta tati Nikoli reci…Teklo je…A i to dodao sa druge strane je to uvukla, bez komentara…Jako mi je drago da ima jos neko da doda koju rec ili dve, nisam htela posebno da lajkujem…Jer svi ste mi drage osobe koje ste se odazvali…Zivite dugo u zdravlju…

  12. z.klara@nadlanu.com kaže:

    …Sa ulice kod kasarne,u jevrejskom groblju moze se videti HARTMAN CSALADI SIRBOLT…Visoko,val najvislji…Nek pocivaju umiru…

  13. mali cas istorije kaže:

    Inace ne znam da li znate ali bivsa portparolka Haskog suda Florens Artman je potomak i naslednica imovine Hartmanovih.

  14. Meritor... kaže:

    @Trovach : Kod današnjeg naselja ‘Tokio’ bio je jedan mali park sa arterskim bunarom ,a pored parka se nalazila fabrika ‘Braće Ruff’ kasnije poznata pod imenom ‘Pionir’…

  15. Kertvaros kaže:

    U malom parku pored bunara bila je i jedna drvena klupa zaklonjena u zelenilu. Na njoj je sedeo Kertvaros sa svojom devojkom i kada bi se malo smracilo onda bi se ljubili uz intenzivni miris cokolade koji je dolazio iz Pionira.

  16. Dragan kaže:

    Moj deda po majci je radio kod Hartmanke. Prema njenom kazivanju, navodno je bio glavni mesar u njenoj fabrici. Jednom se nešto naljutio na nju, pa je napustio firmu i otišao u Gavrilović iz Petrinje. Kako mi je rekla, s obzirom da je bio veoma cenjen majstor, Hartmanke se lično uputila u Petrinji da ga dovede nazad u Suboticu, i to posebno naglasivši svojim automobilom. Ako se ne varam kuća joj se nalazila u ulici Petefi Šandora, kraj O. Š. Đuro Salaj.

  17. Jefimija kaže:

    Prijatno iznenađenje komentar i objašnjenje gospodina Kertvaroš.
    Tako se diskutuje, argumentovano, lepim rečnikom, bez vređanja… Nije ostalo ne primećeno.

  18. Meritor... kaže:

    @ Kertvaroš : Odrastao sam na tom mirisu šest godina. U tom parku sam kao dete vozio dečiju biciklu na tri kotača. Taj miris karamele i čokolade se osećao u vazduhu kada smo išli peške ili putovali otvorenim vagonima tramvaja ispred fabrike ‘Pionir’. Znam za tu klupu ,no jedno vreme nije se nalazio na tom mestu ,već ispred arterskog bunara .Voda u tom arterskom bunaru je bila izvrsna i čista.
    Na toj klupi dok je bila ispred bunara često sam i ja sa svojom devojkom sedeo ili sam se šetao u tom parku …

  19. Kertvaros kaže:

    @ Meritor

    Kada bi ta narecena klupa znala da govori, ispricala bi jednu od najduzih i najlepsih ljubavnih prica iz zivota mnogobrojnih Subotickih generacija.

  20. Aleksa kaže:

    O Hartmanki zaista kruze mnoge legende, neki pronalaze svoje pretke koji su kod nje radili. I u mojoj porodici postoji legenda da je moj deda bio nakupac svinja za njen racun.
    Sve ovo nije cudno jer je fabrika Hartman-Konen bila za svoje vreme fabrika evropskog glasa, mnogo je ljudi iz Subotice radilo u njoj. I da ne ponavljam stvari koje je g.Stevan Mackovic opisao u knjizi „Industrija i industrijalci Subotice“ samo cu izneti podatke da je fabrika imala ogromnu hladnjacu i ledaru, da je sproveden industrijski kolosek (koji i danas delimicno postoji). Vagoni su direktno ulazili u hladnjacu. Ostaci tih gradjevina su postojali sve do osamdestih godina proslog veka. Posebno se secam kompresorske stanice koja se videla sa puta ili iz tramvaja.
    Hartmankina kuca je bila u ulici Petefi Sandora,kod benzinske pumpe, a njena impozantna grobnica se nalazi na Jevrejskom groblju.
    Konen Vilmos je sagradio predivnu palatu na uglu Petefi Sandora i Trga zrtava fasizma.
    Svima koji zele saznati vise o 29.novembru predlazem da Guglu posete stranice posvecene ovom preduzecu.

OSTAVITE KOMENTAR