Motorizacija Subotičana 1961. godine

Danas bi izgledalo kao čudo da se u našem gradu u isto vreme gradi nova zgrada Opštine, zgrada Sreskog Suda, Radnički dom, veliki hotel, zatim hotel na Paliću, soliteri na Radijalcu…

A tako je bilo 1961. godine, kada su lični dohoci bili toliko skromni da je i kupovina pantalona bila ozbiljan izdatak. S druge strane, gradile su se javne zgrade i porodične kuće. Mnogi su se okućili baš tih godina. Koliko je koštao materijal i rad, i kako se dolazilo do sredstava, bila bi tema jedne ozbiljnije analize ekonomskih prilika. Dok su preduzeća i zajednica podizali višespratnice sa društvenim stanovima, formirana su i čitava naselja privatnih kuća. U isto to vreme malo je srećnika moglo da priušti sebi televizor. Na kraju druge „petoletke“ i početku privrednih reformi, još je teže bilo doći do motornog vozila.

Saobraćajni KARNEVAL u Subotici 1961. godine. Kroz ulice su prodefilovali: stari traktor iz 1928. g, bicikl sa šest sedišta, automobil kreacija Ivana Sarića i druga atraktivna prevozna sredstva.

Te godine najavljen je novi urbanistički plan za Suboticu. Iako su automobili na ulicama bili retkost, ovaj plan je sve podredio njima. Ti široki bulevari i veliki parkinzi nisu bili potrebni Subotici početkom šezdesetih godina ali nije bilo nužno biti prorok da se vidi kuda ide ovaj svet. Ambicije da se bude deo tog sveta bile su velike i smele, u godini kada je i vlasnik bicikla bio frajer.

Evo nekiloko vesti o motorizaciji Subotičana 1961. godine:

U naš grad stigao je ovih dana nov kontigent automobila iz porodice „Fića“.

Na slici: kolona automobila ispred prodavnice „Agroservis“

Na subotičkim ulicama pojavili su se prvi motocikli, proizvod subotičke Fabrike bicikla i motocikla „Partizan“. Prva serija od 25 komada prodata je radnicima fabrike a uskoro će se ova nova vozila prodavati u svim prodavnicama širom zemlje po ceni od 140 000 dinara.

Stručnjaci tvrde da je „Partizanov“ moped odlično vozilo. Normalna potrošnja goriva je 1,6 litara na 100 km, maksimalna brzina 50-55 km na sat. U vozilo je ugrađen dvobrzinski jednocilindrični, dvotaktni motor sa vazdušnim hlađenjem.

Fabrika mesa i konzervi „29. novembar“ za članove kolektiva izvršila je nabavku mopeda iz Kopra. Očekivanih 123 mopeda su stigli i podeljeni zainteresovanima. Cena jednog vozila je 163 350 dinara sa trogodišnjim rokom otplate.

Lansky



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    Tata kupi mi auto
    bicikl i romobil
    (popoularni slager iz toga vremena)

    Krajem pedesetih godina pocinje se sa proizvodnjom robe siroke potrosnje. Renoviraju se stare i podizu nove porodicne kuce, grade se drustveni ili fabricki stanovi. Vlada opsti hura – optimizam, stanovnistvu polako ali sigurno raste zivotni stanard, televizori i bela tehnika ulaze u kuce. Televizor, elektricni stednjak, masina za pranje vesa, frizideri, sve su to opipljivi simboli boljeg i modernijeg zivota. Nezaboravne K-15 zeleznicke povlastice za sve zaposlene kojima je tako omoguceno putovanje na godisnji odmor po snosljivim cenama, odlazak na more…
    U nasoj kuci su roditelji razgovarali o automobilu, istina Fici, ali ipak i to je bio pravi pravcati automobil. Mi deca nismo puno obracalo paznju na te razgovore sve dok otac nije poceo sa pripremama za polaganje „soferskog“ ispita (kako se to tada zvalo) Auto-skole u danasnjem smislu jos nisu bile i ucilo se voznji na hipodromu. Ucilo se ono najelementarnije – kuplung, menjac, gas, i naravno kocnica. Za tadasnju gustinu saobracaja je to bilo i sasvim dovoljno. Okrenulo bi se par krugova po crnom sljakom nasutoj stazi hipodroma. Molim ko je sledeci. Kandidati su bili ljudi u ozbiljnim godinama 40-50-50+ a moguce i jos stariji. Uglavnom bilo je to nesto sto nije za decu. Ispit se polagao u SUP-u pred komisijom, testova sa pitanjima i alternativnim odgovorima jos nije bilo. (Multiple Choice). Jednog Januarskog dana 1961 godine stigao je i nas jos mesecima ranije uplaceni Fica. Bele boje (slonova kost) sa crvenim sedistima. U kuci je bila neopisiva euforija. Mi deca nismo mogli da ga se nagledamo, isli oko njega, dodirivali karoseriju, i polako realizovali u svesti – ovo je stvarno nas. Za one koji danas misle Fica pa sta? mogu reci da je kostao egzaktno 916 000 Dinara. Za uporedjenje – nasa vrlo solidna kuca u Kertvarosu, sa hidroforom i svim tadasnjim komforom je bila procenjena na nekih 700 000 Dinara. Naravno jedna takva kupovina nije prosla nezapazeno i bez komentara. Glavna briga kako vlasti tako i komsiluka je bila – a odakle njima novci? Otac nije bio naivan i dobro je znao sta ce biti sledece. Nije dugo potrajalo, i vec je stigao poziv na razgovor „tamo gde treba“ odnosno u SUP. On je pokazao svoju dokumentaciju i legalnost novca (delom iz kredita) i nakon toga vise niko nije nista pitao. Praksa ispitivanja porekla novca nije bila samo zbog mog oca, ona je bila tada nesto normalno i standardno kada bi vece svote bile u pitanju.
    Danas kada gledam snimke web-kamere sa fasade Jadrana, kroz ulicu Dj Djakovica vidim da prodje za par minuta, vise automobila nego sto ih je tada bilo valjda u celoj Subotici.

  2. Bivši kaže:

    Bilo zanimljivo kad bi se napravila vest o tom urbanističkom planu iz 60-tih. Da se uporedi svest tadašnjih rukovodilaca sa današnjim. Naš grad umesto da se širi i raste, mi poslednju široku ulicu smo dobili kad? Kad je probijena magistrala kroz grad?

  3. Aleksa kaže:

    Vidim da tema, bar sto se tice komentara, nije interesantna. Ipak cu i ja nesto dodati, onoliko koliko mi je jos u secanju.

    Imati biciklu je nekada znacilo vise nego danas imati auto. U celoj nasoj ulici je bila samo jedna i na toj su sva deca naucila voziti. U napisu je pomenuta bicikla sa sest sedista – ta je bicikla bila vlasnistvo brace Korhec i cesto se je zajedno vozili.

    Motocikli su bili veoma retki. Secam se jedne prilike kada mi je brat bio bolestan i do njega je nocu dosao dr.Volf (poznati decji lekar) na motociklu.
    Nakon rata, kada je vec bilo vise motocikla, cesto su se po gradu odrzavale moto trke, narocito je bila zapazena jedina zena motociklista Verstro Irma.

    Automobila je bilo malo. Prve automobile je imala Opstina i preduzece Backa Produkt i kasnije Sever.

    Pripreme za soferski ispiti su odrzavane u prostorijama gde se sada nalazi prodavnica Volan, Prakticni deo voznje (kao sto pise Kertvaros) je pocinjao na Hipodromu, nekoliko krugova na pocetku, a kasnije po gradu, sve u svemu 20 casova. Obuka voznje u rikverc je bila obavezno pred jednom kapijom u Zlataricevoj ulici. Nakon zavrsene nastave i prakticne obuke pristupalo se ispitu. Prvo resavanje testa a nakon toga voznja i to u dva dela – dnevna voznja pa nocna voznja. Na voznju ze polazilo iz Agine ulice,pozadi Zute kuce. Tu je bio i prvi kamen.
    spoticanja. U auto su seli ispitanik, instruktor i dva clana komisije. Ako se nekom nesretniku prilikom polaska ugasio motor za njega je ispit bio zavrsen (komentar „“vidimo se sledeci put“}.

    Ja sam imao Ficu i vozio sam ga 27 godina. Verujte mi, nikada me nije ostavio na putu, po vodi je plivao kao patka. Bilo je samo vazno da za njega imas pri sebi tri rezerna dela – kais za ventilator,sajlu za gas i sajlu za kuplung. Sve si to mogao sam da zamenis.

  4. Kertvaros kaže:

    @ Aleksa,

    Pre neku nedelju je bilo ovde reci o Palicu i starom Vikend naselju pored Bagojvara. Tada sam se podsetio Vestro Irme. Ja sam bio klinac da bi je licno poznavao, ali sam se nje odmah setio jer je imala prekrasnu vikendicu, valjda najlepsu na tom delu Palica. Ako me secanje ne vara, ona je posedovala i Elektroinstalatersku firmu u Rudic ulici.

  5. CRVRCAK i MRAV kaže:

    Fica su najbolja kola na svetu!!!I ko sa tramvajem uskraceni smo sto ih nema vise…

  6. Jefimija kaže:

    Jedan u nizu bisera iz Vašeg pera. Čestitam! Svaka čast! Stekla sam mnoga saznanja iz Vaših tekstova. Hvala.

OSTAVITE KOMENTAR