Nakaza sa Palića i drugi nevoljnici

Radnici poljoprivrednog preduzeća na Paliću bili su iznenađeni kada su ugledali nakazu koju je ojagnjila jedna ovca. Dva jagnjeta spojena u grudnom košu imala su samo jednu glavu sa četiri uveta. Nakaza je ubrzo uginula pa su je veterinar i zootehničar konzervirali u formaldehidu.

Da li je to bilo jedno jagnje sa dva tela ili dva bića sa jednom glavom, danas nije toliko važno jer je ovo vest iz 1960. godine. Ono što smeta uhu, to je reč NAKAZA, koliko god da ona vrlo jasno opisuje tog nesrećnog stvora. To je zato što ovu reč više ne koristimo za onoga koga sažaljevamo. Danas uglavnom služi da se opiše nečiji grozan karakter, a ako se i odnosi na izgled, onda uz njega ide još nekakvo zlo. Neko nedužno stvorenje može biti unakaženo ali ne i nakaza.

Nije to jedini pojam koji smo ublažili tokom proteklih godina. U starim spisima subotičkog Senata, u vremenu između dva rata, zavedene su molbe pojedinih građana da im se dodeli MILOSTINJA. Radi se o ljudima koji su se gradu obratili tražeći određena novčana sredstva. Tome bi najbliži izraz danas bio socijalna pomoć. To nisu bili prosjaci već građani Subotice koji su smatrali da na osnovu nekih svojih ranijih zasluga ili nekog drugog razloga, zaslužuju da im se pomogne pošto se trenutno nalaze u teškoj situaciji. Jezikom tadašnje administracije to je milostinja. Vremenom smo našli prikladnije reči za pomoć onima koji su već dovoljno poniženi svojim stanjem.

Ni u socijalizmu nije odmah sazrela ideja da treba birati reči kada govorimo o onima koji su u nevolji. Posle rata jedna ustanova u Subotici nosi naziv “Dom za stare i iznemogle”. Sada više ni starački dom nije pravi termin, već je to Gerontološki centar.

Subotički cigani kolektivno u bioskopu

To je jedan od naslova u novinama iz 1946, godine: U Subotici je ovih dana davan film “Poslednji tabor”, u kojem se prikazuje kako su poslednji Cigani u Sovjetskom Savezu pristupili kolhozu, vodeći ogorčene borbe sa pojednim reakcionarnim elementima iz svojih redova. Čuvši za film, subotički Cigani su došli organizovano na jednu predstavu a zatim ih je bilo pojedinačno na svakoj daljoj predstavi. Film je ostavio na sve njih vrlo snažan utisak.

Taj ko zna kakve su godine bile posle rata, pretpostavlja da su ti ljudi zavoleli bioskop i “sedmu umetnost” na isti način kao što su se njihova braća privolela kolhozima u Sovjetskom Savezu. Sa iste adrese je jednom stigla i direktiva da se Cigani na dalje imaju zvati Romima. Što je se smatralo korektnijim a odgovara i želji ovog naroda, jer su reči ciganski, cigančenje i slično, postale pogrdne.

Jedna vest iz 1950. godine donosi informaciju da u Subotici radi škola za oštećenu decu. Danas ni naš najneobrazovaniji sugrađanin ovako ne opisuje nečiji invaliditet a pogotovo ne nekog deteta. A tada je ta reč bila u nazivu ove ustanove. U međuvremenu su invalidnost i hendikep prevaziđeni kao pojmovi pa korektnim smatramo – osoba sa posebnim potrebama.

Još su stari govorili  – “U kući obešenog se ne govori o konopcu”. Sigurno postoji još dosetki koje su imale za zadatak da upozore mlade da se pažljivo biraju reči u prisustvu onoga ko je unesrećen. Iz razloga da mu se ne prave jadi veći nego što ih ima. Čak i ako taj nije prisutan, nastojimo da o njemu govorimo sa određenim poštovanjem i tako ostanemo pristojni.

Do danas smo popravili mnogo toga u našem shvatanju korektnosti u izražavanju i ophođenju sa drugima ali je ostalo još nedoumica šta je u redu reći, a šta ne. Hrabrije žene pokušavaju da objasne našem društvu da nije pristojno pitanje kada će se udati i kad misle da rađaju decu, što je kod nas još poput svakodnevnog “dobar dan, kako si…”

Oko nekih stvari treba da se dogovorimo. Da li je čoveka za koga znamo da boluje, u redu pitati – kako si? Za neke je stvar pristojnosti pokazati interesovanje za zdravlje bolesnog, a manjina smatra da je to lična stvar i da treba pustiti čoveka da sam govori o tome ako to želi. Rešenja još nema jer neki vole da ih se pita i da o tome pričaju, a druge hvata muka ako znaju da svaki susret sa znancem mora početi izveštajem o svom zdravstvenom stanju.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. avet kaže:

    U današnje vreme nije učtivo pitati jednog političara ili recimo carinika koliko zarađuje mesečno, pa čak ni kao novinar istraživač.
    Svakako odgovor ne bi dobili, jer uz platu ide milion beneficija koje su višestruke od osnovne plate.
    A inače, stvarno nije pristojno nikoga pitati „a kolika ti je plata“, jer plate su navodno tajna.

  2. Kertvaros kaže:

    Rec nakaza je u stvari arhaizam i potice od reci (nesto) kazati, kazivati. Dakle nesto ili neki dogadjaj koji je za kazivanje, nesto za pricu, ili posebna prica. Vremenom dobija pezorativni znacaj, posebno ako se za nekoga kaze da je – Moralna nakaza. Socijalna pomoc i milostinja su dva potpuno razlicita pojma. Societatis (drustvo) odvaja od svoje zarade odredjenu svotu koju ulaze u poseban fond iz kojega onda clanovi drustva participiraju sredstva u slucaju da su im iz opravdanog razloga potrebna. To je socijalno osiguranje i na tom principu funkcionise zdravstveno, penzijsko, radno ili slicno osiguranje. Milostinja je nesto drugo. Ona se bazira na empatiji prema nekome, na hriscanskoj miserecordiji ili Islamska „sadaqa“ , u Kuranu propisana obaveza davanja milostinje. Sama rec milostinja, ako se ne varam, ima Grcku etimologiju i znaci – darivanje. Uzmimo sledeci primer : u stampi se objavi ovakva vest – Vlada Japana je nasoj zemlji transferirala donaciju u visini od 50 miliona… Zatim se ista vest objavi u formulaciji – Vlada Japana je nasoj zemlji uputila poklon od 50 miliona… i treca varijanta – Vlada Japana je poslala nasoj zemlji milodare od 50 miliona… Sve tri vesti znace ustvari jedno te isto, ali je prva tako formulisana da se ne otkrije prava istina – Car je go, i prima milostinju iz inostranstva. Nazalost vecina citateljstva nije u stanju da pronikne u pravi smisao takve vesti. Stvarni smisao je da je vlada Japana za 50 miliona kupila sebi simpatije stanovnistva i da ce sigurno i njena roba naici isto tako na simpatije lokalnih potrosaca. Drugim recima Japanci su sebi kupili pozitivan image. Onaj ko veruje u nesebicne poklone veruje i u Deda Mraza. Ko nije 1967 godine ziveo uSubotici, taj ne moze govoriti na temu Romska populacija i bioskop. Te godine je bila premijera filma „Skupljaci perja“ i nasi lokalni Romi nisu izlazili iz bioskopa sve tri predstave dnevno,i svih 7 dana u nedelji. Sto se 1950 godine tice, svakodnevna rec za invalidnost je bila sakatost. Invalid nam dolazi iz latinskog preko francuskog, a sakatost je cisto Turska rec. Raspitivanje o necijem zdravlju ne sluzi samo zadovoljavanju necije radoznalosti, nego doticni odmah koristi temu da bi drugima probio usi svojim vlastitim zdravstvenim tegobama, i razveze pricu o doktorima, operacijama, lekovima i sto je jos najgore, od svega, svojem ogromnom „poznavanju“ medicine, i potrebe da okolo deli medicinske savete.. Zadiranje u neciju intimu je atavizam koji su mnogi doneli sa sela i koji jos uvek aktivno u njima zivi. Sta ? vasa cerka se jos nije udala? da vi vidite moja… njen muze zaradjuje basnoslovno, imaju dvoje divne dece, tako lepu i pametnu decu necete vise nigde videti. Kupili su stan, prosle godine su letovali na Baliju, iduce godine planiraju Havaje. A vasa , jos uvek nista? Zatim sledi sazaljenje i naravno dobronamerni saveti kako da vaspitavate decu. Raspitivati se o necijim prinadleznostima je vrlo nepristojno. Pitati nekoga koliko zaradjuje da bi se onda iz odgovora napravila slika o njemu i njegovom zivotu i standardu, je u najmanju ruku vrlo ruzno. Jedan moj kolega je otisao u penziju i onda se nasao „expert“ da ga pita kolika mu je penzija. Moj kolega mu je odgovorio da mu je penzija dovoljna , i da se on za njega ne treba sekirati, jer dragi Bog mu nece dozvoliti da umre od gladi. Da ljudi cesto rado i pogresno sude o drugima govori i ova anegdota. Jednog hladnog i kisnog dana izadje manja grupa ljudi iz sume, sva prljava, mokra i blatnjava. Jedna cobanica ih ugleda i zapita – joj sta ste vi po zanimanju kada vam je tako gadan posao. Kazu oni, mi smo sumarski inzenjeri. Pa dobro sto niste jos malo isli u skolu pa da zavrsite za ucitelja, sada bi bili lepo u suvom i toplom.

  3. suboticanka kaže:

    Eh,nista ta vremena ne valjaju,sad smo svi kulturni,fini,postujemoo se medjusobno…

  4. Mister No kaže:

    Svako vreme ima izraze,koje neki ljudi neadekvatno koriste. Nekoliko mojih poznanika se devedesetih u kratkom vremenskom obogatilo,vešto jašući na sticajima okolnosti. Zbog sigurnosti koju im je davao naglo stečeni imetak,radničkoj klasi su davali razne ‘epitete ‘:stoka,klošari,buranija,mrtvaci itd.

  5. Mister No kaže:

    @ Kertvaros Verujem da retko ko od nas nikad nije barem malo zadirao u tuđu privatnost,tj.zabadao nos gde ne treba. Međutim ,neki ljudi se takmiče u ovoj disciplini ali ne vole kad drugi zadiru u njihovu privatnost.

  6. Trovach kaže:

    @Kertvaros…Postoji jos jedna prica. Na pijaci jedna mlada zena kaze:“Ju, kako je ovo skupo!“, a prodavacica na to:“Nije to skupo, nego si se lose udala“

  7. Kertvaros kaže:

    @ Mister No
    Znatizelja i radoznalost su normalne i najpriodnije osobine zivih bica, pa tako naravno i coveka. Bez znatizelje i radoznalosti covecanstvo bi stajalo u mestu. Kako bi izgledali danasnji svet i covecanstvo da nije bilo onih koji su radoznalo putovali svojim karavanima i brodovima jer su bili znatizeljni sta se nalazi iza horizonta. Ljudska radoznalost da vidi sta ima na mesecu je doprinela ogromnom razvoju nauke i tehnike. Postoje dve vrste znatizelje. Jedna je pozitivna i doprinosi prosperitetu i napretku, druga je patoloska sluzi za zadovoljenje necijih psihickih kompleksa i ne vodi nicemu, osim mozda besmislenim tracarenju i sirenju poluistina ili obicnih lazi o drugim ljudima i time im se onda nanosi velika moralna steta. Problem je kako i kada nasu znatizelju ispoljiti i pri tome ne biti sirov i neotesan. Imati interesovanje za druge ljude i osecati empatiju, je sasvim pozitivno i opste korisno. Sa druge strane primitivna, sirova i neotesana znatizelja je kontraproduktivna i moze da nanese samo zlo. Jednom sam gledao neki nemacki TV film. Dogovore se dva mladja coveka da izadju u letnju bastu i da popiju pivo. Jedan je bio u invalidskim kolicima i njegov drug ga je dogurao u pivnicu. Bilo je sve dobro poseceno i oni spaze jedan sto za kojim je sedeo jedan sam muskarac. Uctivo pitaju da li je slobodno, i muskarac im pokretom ruke pokaze da sednu. Cim su se smestili muskarac za stolom pocne penetrantno da pilji u mladica u invalidskim kolicima. Nakon nakon neugodno dugog buljenja u njega, okrene se prema njegovom pratiocu i upita pokazujuci prstom na hendikepiranog, „Sta mu je“ ? Mladic sav zbunjen pocne nesto da muca o paralizi. Muskarac energicno odmakne stolicu i upita ponovo – „Jeli to zarazno“? Doticni muskarac ocito nije svestan svoje nevaspitanosti i netakticnosti. Kada bi neko doticnom skrenuo paznju na njegov kulturni i vaspitni deficit, verovatno bi doticni bio uvredjen i iznenadjen i rekao „Pa mogu valjda da pitam“. Znaci problem nase urodjene znatizelje jeste u tome kakva je, gde je, i kako je upakovanaa.

  8. Kertvaros kaže:

    @ Trovach

    Zena je trebalo da odbrusi prodavacici – A ti da si cemu valjala, bolje bi se udala i ne bi bila prodavacica.

  9. Mister No kaže:

    @ Kertvaros
    Sprdanje na temu nečije invalidnosti ili nekog oblika psihičke ili fizičke disfunkcionalnosti,je najniži oblik niske inteligencije i primitivizma. Životinje su u prednosti nad čovekom po ovom pitanju. Żivotinje sve rade po nagonu ,čovek ima zdrav razum koji je kod mnogih primata potisnut. Navešću dva primera koji dobro ilustruju ono o čemu govorim,možda grešim. Moj poznanik Smith Wason je rođen sa urođenom manom,jedna noga mu je kraća. Smith je inače izuzetno uspešan i sposoban u mnogim poslovima. Međutim,zbog njegove mane pojedinci ga zovu Ćopo ili Ćopavac. Zaposlio sam se kao klinac u jednom lokalu .Konobarisao sam da bih dopunio dżeparac. U lokal je svraćala jedna lepa mlada devojka,koja je imala problema sa živcima. Njen problem je dolazio do izražaja kad se udvarala momcima,znojila se i imala je drhtavicu. Gazdarica lokala se jednom ‘naśalila’ sa bolesnom devojkom. Rekla je jednom momku da počne da se udvara bolesnoj devojci . Scena je bila zaista mučna. Momak je poljubio devojku sa problematičnim nervnim sistemom,nakon čega se jadnica počela toliko tresti da sam mislio da je dobila napad epilepsije. Dao sam otkaz posle ove nemile scene. Pade mi na pamet Nik Vujičić. Nik je čovek rođen bez ruku i nogu. Međutim,to je čovek velik kao Mount Everest,on je zadovoljan sobom i drugima uliva nadu. Ne žalim i ne sprdam se sa ljudima nalik Nik-u,divim mu se. Žalim razmażene narkomane bez ikakvog hendikepa,koji se od dokonosti nadrogiraju ili napiju,trezne se za volanom i ugrożavaju svoju okolinu.

OSTAVITE KOMENTAR