Ne zaboravite nas

Ako krenete da nešto fotografišete na ulici, prolaznici će se skloniti iz kadra, što iz obzira da vam ne kvare sliku, što iz želje da se ne nađu na tuđem fotosu.

U vreme kada je fotografija bila retka a aparati skupi i malobrojni, dešavalo se sasvim suprotno. Ljudi su se skupljali ispred kamere i posmatrali je kao kakvo čudo. O tome svedoče sačuvane razglednice. Nije mali broj onih na kojima „poziraju“ znatiželjnici iako je gotovo sigurno da su nepozvani i da se fotograf fokusirao na neku lepu ulicu ili građevinu.

Poznatima pripada večnost a malim ljudima nestajanje i zaborav.

Kao da su i oni hteli da odu u budućnost dalje nego što je njihov vek. Sve te zgrade će i dalje biti tu i kad njihova duša napusti ovo trošno telo. Kao da nam sa slike poručuju: bili smo, postojali na istim ovim ulicama koje vi sada gazite. Ne zaboravite nas!

Sva je prilika da ti ljudi nisu išli tako daleko u svojim razmišljanjima. Pažnju im je privukla neobična sprava. Posebno znatiželjnu decu koja su vreme provodila na ulici.

Kod Prokeš palate

Rudić ulica

Stara kasarna na Senćanskom putu

Lansky



KOMENTARI

  1. Baldaletta 3 kaže:

    Da li su ljudi na starim fotografijama u staticnim pozama iz radoznalosti? Ja licno sumnjam. Prije ce biti da ih je fotograf zamolio da se ne micu i da sacekaju jednu malu vecnost koliko mu je u ono vreme trebalo za ekspoziciju na emulziranu, obicno staklenu plocu. Fotografisati zgrade ili nepomicne objekte nije bio neki problem, ali gomila ljudi u pokretu vec jeste. Kada pogledamo fotografije nasih starih napravljenih u foto – ateljejima, upada u oci njihovo ukoceno drzanje. Sa jedne strane je to zbog ozbiljnosti istorijskog trenutka a sa druge strane zbog beskrajno dugacke ekspozicije. Ljudi bi obicno jednom u zivotu sa svojom celokupnom celjadi dosli kod fotografa i slikali se onako u porodicnom kompletu i sve to u nameri da ostane fotografija za buducu generaciju. Postojali su tacno utvrdjeni termini sta kako i kada se fotografische. Prvo mala beba kada u starosti od mesec ili dva, moze da lezeci na trbuhu podigne glavu i radoznalo gleda u kameru. Dolaze obligatorne godisnje fotografije na kraju skolske godine. Sledi maturski ili neki drugi tablon. Potom dolaze slike iz vojske. Na kraju mladosti su i nezaobilazne vencane slike. Tu se obicno krug zatvara i sve pocinje iz pocetka, sa novom generacijom. Stari foto ateljei su bili posebna prica. Imali su razna platna, kulise, sa pozadinom vec prema situaciji i prilici. Uz to su bili i delovi nekog namestaja, stalak sa cvecem, stolica, fotelja, otoman ili slicno. U ateljeima je postojao i citav fundus sa raznim odevnim predmetima jer ponekad je valjalo i siromasnije ljude malo upristojiti i napraviti malo elegantnijim za slikanje. Secam se kada sam sluzio vojsku u Beogradu, svaki fotograf je u svojoj radnji imao gardijske sapke i ramene trake (koporan) tako da se je svaki vojnik mogao slikati kao gardista i svojim milim i dragim u provinciju poslati svoju sliku kao gardijskog vojnika. Danas je foto tehnika dostigla takve vrhove o kojima jedan stari fotograf nije mogao ni sanjati. Svako nosi kameru (smartfon) u dzepu i svako moze da napravi tehnicki perfektnu fotografiju. To je dovelo do hiperinflacije slika, snima se sve i svasta i neki istoricari u dalejoj buducnosti ce o nama imati opstu sliku jednog haoticnog drustva u isto tako haoticnom vremenu, sa haoticbnim slikama kojma se cesto ne moze uci u trag ni kako ni zasto su nastale i koji je njihov smisao ili poruka. Gde se ocito nije znalo ni ko pije ni ko placa.

  2. Anonimni kaže:

    Sok mindent megemlitettek én csak annyit tennék a megfigyelések – megjegyzések és észrevételek sorának végére, hogy a viselkedések és a fegyelem nyomai is előttünk vannak, csak nem annyira szembetűnőek. Pl – szeméthulladékot nem látunk az utcákon – tereken , pedig hulladékgyűjtő kosarak sincsenek. Észrevételemet nem rosszindulatból irtam le, de tudnék még sorolni néhányat.

  3. Stat Crux dum volvitur orbis kaže:

    Čovjek po naravi svog bića se ne može miriti sa smrtnošću i po tome se on razlikuje od životinja.Pitanje je,međutim,na koji način ispoljava to nemirenje:željom za fotografiranjem ili traženjem duhovnog odgovora(jer drugačijeg nema) na pitanje smrtnosti.Suprotno ovim ljudima koji su se možda htjeli ovjekovječiti poziranjem,imate primjer kartuzijanskih monaha koji kad umru sahranjuju se u samostanskom dvorištu,u raku,bez lijesa,samo na dasci,a iznad stoji samo drveni križ bez imena,prezimena,godina rođenja i smrti…Pravilo njihova reda jest takvo:svojim odlaskom brišu za ovaj svijet trag svog postojanja još prije nego što bi to bilo nužno…

OSTAVITE KOMENTAR