Nela Tonković: Spomenik svakom ko prođe pored njega poručuje nešto o gradu u kojem se nalazi

Namnožili su se spomenici i biste u Subotici ali lista želja za novima nije ni malo kraća. Verovatno bi se većina u višenacionalnom gradu složila da jedni drugima ne treba da „bodemo oči“ svojim nacionalnim veličinama, ipak, jedan za drugim stižu vladari i krunisane glave. Neki kažu – ovo je tek početak. Pored toga, na ulici su se pojavili i privatni spomenici. Kreatorima više nije potrebno akademsko zvanje a neki od njih koji ga i imaju, kao da nisu bili na visini zadatka. O spomenicima i umetnosti u javnom prostoru razgovaramo sa istoričarkom umetnosti Nelom Tonković, nekada kustoskinjom i direktoricom Savremene galerije u Subotici, a danas direktoricom Narodnog muzeja u Šapcu.

GradSubotica.co.rs: Subotica u svojoj „kolekciji“ spomenika ima velike jugoslovenske skulptore: Meštrovića, Palavičinija, Tomu Rosandića… Čini se da naša generacija, više nego i jedna ranije ima potrebu za spomenicima ali ne i za vrhunskim umetnicima. Imamo već dva primera za kratko vreme, a uskoro će biti i treći, da se za ovaj posao angažuje naivac, vajar-amater. Najpre je njegov rad finansiran sredstvima pojedinaca a sada i Grada, te se nameće pitanje da li je prošlo vreme kada je za nečije delo u javnom prostoru bilo potrebno akademsko zvanje. Da li umetnošću možemo nazvati svaki kreativan rad i šta je ono što nekog kvalifikuje za ovakve zadatke, odnosno, na koji način se postaje pravi, priznati umetnik?

Nela Tonković:  Vrhunski dometi kreativnog rada, nesumnjivo, jesu umetnost. Ali umetnost je takođe i profesija. Kako bi neko postao umetnik, put koji treba da pređe je sasvim jasan: umetničke akademije (danas fakulteti) postoje već stotinama godina, a umetnici školuju svoj talenat, odnosno poriv za stvaranjem. No, rad određenog umetnika treba da prihvate oni koji čine zajednicu profesionalaca koji deluju u području umetnosti, a to su istoričari umetnosti, teoretičari, kustosi, galeristi, kako bi taj rad mogao da bude predstavljen umetničkoj publici. To je sasvim ustaljeni obrazac profesionalnog potvrđivanja umetnika, koji se odvija od trenutka u kojem umetnik stupi na scenu. Njegovu poziciju na toj sceni kasnije određuju učesnici koje sam maločas navela, ali na prvom mestu izdvaja ga rad, opus, i njegova autentičnost, kao i snaga kojom odgovara na izazove spajanja savremenosti i umetnosti. Naravno, pored profesionalnih umetnika, postoje i umešni ljubitelji umetnosti koji takođe osećaju poriv za stvaranjem – to su amateri, a one najsamosvojnije od njih nauka i kritika svrstavaju u korpus naivne i marginalne umetnosti.

Naša generacija, baš kao i bilo koja druga, i te kako ima potrebu za vrhunskim umetnicima, za njihovim svedočenjem o vremenu u kojem živimo, za estetskim doživljajima koji imaju dubinu, a koji nisu samo „retinalna fascinacija“. Pitanje je zašto naša generacija često ćuti pred očiglednim pokušajima nametanja lošeg ukusa kao norme većine i, još gore, kao primera autentične umetnosti našeg doba.

GradSubotica: Naš grad ima skulpture subotičkih vajara koji su slavu stekli na jugoslovenskoj i svetskoj sceni a svom zavičaju su se odužili sa više svojih radova. Govorimo o Ani Bešlić, Nandoru Glidu, zatim tu je Oto Logo… Ima li Subotica danas akademskih vajara kod kuće ili negde drugde? Ima li mogućnosti da oni dobiju svoju šansu?

Nela: Da, Subotica još uvek ima akademskih vajara – neki su odlučili da stvaraju ovde, neki na drugim mestima. Vajari koje ste spomenuli su obeležili jedno vreme, njihov rad je bio prihvaćen i institucionalno i od strane umetničke publike druge polovine 20. veka, a verujem da je blizak i nama danas. Nije važno što godinama ili decenijama nisu živeli u Subotici u vreme kada su njihovi radovi postavljani u javni prostor našeg grada – kvalitet njihovih ostvarenja, a ne „zavičajnost“, bio je odlučujući kriterijum; da Nandor Glid nije bio vajar svetskog glasa, „Balada obešenih“ ne bi bila postavljena u Subotici. Ipak, razumem Vaše pitanje i znam da bi bilo i potrebno i dobro da se subotičkim akademskim vajarima ponudi javni konkurs na kojem bi oni, u skladu sa svojim iskustvom života u ovom gradu i crpeći iz njega ideje, ponudili rešenja ukorenjena u stvarnost i htenja ovog grada. Ti radovi mogli bi da budu veoma kontekstualni i potencijalno uspešni upravo zbog boljeg poznavanja sredine u kojoj bi trebalo da budu realizovani.

GradSubotica: Da li baš svako koga smatramo zaslužnim, mora da ima spomenik ili bistu? Postoje li još neke primerene forme da se nekome oda počast, a da to ne bude aktuelni „grobljanski realizam“?

Nela: „Grobljanski realizam“, vratiću se na početak ovog razgovora, predstavlja nam se kao nešto što većina ljudi razume i voli da vidi: jasno je koga spomenik predstavlja i nema potrebe da se aktivira moć razumevanja. Šta treba da razumete kod figurativne skulpture kao što je to spomenik Dežeu Kostolanjiju kod Gimnazije? Iako u tom konkretnom slučaju treba baš da napregnete vid, pa da shvatite da je to Kostolanji – baviti se figuracijom u skulpturi nije lak posao jer su greške suviše očigledne. Postoje i drugačiji primeri spomeničke skulpture: spomenik Drenu Mandiću u Dudovoj šumi pokazuje da se odmakom od figuracije mogu postići čak i bolji rezultati, kako u pogledu uspešnosti same skulpture, tako i u pogledu odnosa građana prema njoj. Jer, i toga se treba setiti, ako se neka skulptura postavlja u javni prostor, ona je tu zato da bi prenela određenu poruku onoga ko je postavlja, te je zbog toga reakcija građana sastavni deo tog čina – u idealnom slučaju, radi se o interakciji i prihvatanju, dok u onim drugim dolazi do potpunog odbacivanja tih urbanih markera.

Talija (autor: mr Ana Bešlić, akad. vajar) 1951. godine

 

I ne mora svako ko je zaslužan da dobije spomenik ili bistu, naravno. Često, kao društvo, pomislimo da smo se na taj način odužili velikanu i da možemo da ga prosledimo u „istorijsko pamćenje“, što je neretko samo drugo ime za zaborav. Možda bismo mogli da razmislimo, recimo, o pokretanju festivala pisca kojeg želimo da se sećamo, o kreiranju aplikacije koja bi nas, uz šetnju, upoznavala sa delima arhitekata koji su gradili naš grad – brojni su načini i svi podrazumevaju prenošenje određenih vrednosti koje su sadržane u delima velikana i koje su zapravo naša prava baština.

GradSubotica: Kada je reč o materijalima od kojih se danas prave spomenici, nekada je kamen garantovao solidnost i trajanje, a danas se po pravilu radi u bronzi ili mesingu. Da li je izlivanje u bronzi lakši i jeftiniji postupak ili više nemamo klesara koji bi načinio nešto od kamena? Tu ne mislim na onaj uglačani veštački kamen koji je do nedavno bio rezervisan za groblje a sada se koristi za natpise uz spomenik ili spomen ploče.

Nela: Svaka forma zahteva ili „traži“ odgovarajući materijal koji će je opredmetiti. Mislim da je to odluka vajara, oni je donose uvidom u oblik koji žele da postignu. Mikelanđelu se pripisuje rečenica po kojoj „svaki mermerni blok sadrži skulpturu u sebi, a posao vajara je da je pronađe“. Isto tako, posao vajara je da pronađe materijal koji će najvernije preneti njegovu ideju.

GradSubotica:  Subotica će ove godine dobiti spomenik kralju Petru I Karađorđeviću u centru grada. Javnost nije imala prilike da čuje za ovu ideju, da vidi nacrt i eventualno da svoj sud o tome. Vlast koristi pravo jačega da odlučuje o tome iza zatvorenih vrata, a mnogi veruju da je grad podeljen na nacionalne „feude“ i da svako podiže svoje za sebe i tako obeležava svoju teritoriju. Kakva je procedura kada se podiže jedan spomenik? Da li su to isključivo političke odluke i želje nacionalnih saveta, ili je potrebna i saglasnost „struke“, odnosno nekog stručnog tela koje daje ocenu vrednosti dela? Da li ono ima snagu da ne da saglasnost ili nešto značajnije promeni na onome što su naručioci već zamislili?

Nela: Podizanje spomenika, odnosno postavljanje memorijala ili skulptura u javni prostor, spada u domen javnih politika – u ovom konkretnom slučaju, ukrštaju se polja kulturne politike i politike identiteta. Spomenik svakom ko prođe pored njega poručuje nešto o gradu u kojem se nalazi. Donošenje odluka na način koji ste opisali svakako nije izraz politike koja uključuje građane u procese odlučivanja, niti politike koja išta pita struku. Sasvim bi uobičajeno bilo da se do rešenja za spomenik dođe putem konkursa na kojem bi pravo učešća imali svi zainteresovani umetnici koji ispunjavaju kriterijume propisane tim javnim pozivom. Stručna komisija bi tada mogla da se opredeli za najadekvatnije rešenje. Ipak se spomenik podiže javnim sredstvima i u javnom prostoru, a to su resursi koje je neophodno odgovorno koristiti. Prema tome, odluka o podizanju jednog spomenika jeste politička odluka jednostavno zato što neka politika uvek upravlja javnim dobrima, ali čini se da je kod nas ta odluka pre svega politikantska. Odgovorna politika zasnovana na vrednostima zna kako da zaštiti interes građana u svakoj odluci i kako da čitav postupak bude otvoren jer jedino na taj način može da dođe do najboljeg rešenja. Neodgovorna politika, međutim, servira improvizovana ili rešenja iznuđena trenutnim odnosima snaga unutar svog bloka, ne obazire se na bilo čije osim svojih potreba, dok građane ubeđuje da su to, u stvari, njihove davnašnje želje. Moram da priznam da mi nije sasvim jasno zašto subotička lokalna samouprava nije pošla za primerom nekih drugih gradova, kao što su Beograd, Sombor, Čačak, Šabac, koje su u proteklih par godina uredno raspisivale konkurse za idejna rešenja spomenika. To je dobra prilika da se stupi u otvoreni odnos sa umetnicima, sa nekoliko struka, a najvažnije – to je odgovorno prema građanima. Ovako, čitav proces deluje kao neko „nametanje odozgo“ i još jednom pokazuje očigledne manjkavosti kulturne politike koja se trenutno sprovodi u gradu.

 



KOMENTARI

  1. JEDAN OD kaže:

    Konačno jedno stručno mišljenje. A šta je sa ostalima? Zašto ćute miševi?

  2. Samo pitam kaže:

    Dobar intervju.

    Tacno je da je Subotica podeljena na feude po nacionalnom kljucu sto se vidi po gradu. Tacno se zna gde SVM preko Budimpeste ulaze a gde SNS preko Beograda.

    Kulturni i prosvetni radnici bi morali da javnim nastupom uticu na to da se podigne svest o opstem dobrom i da se ogranici prostor delovanja politickoj bratiji.

  3. bandiera rossa kaže:

    Treba zaustaviti taj neukus. Mačković je dobar za dvorište Blaškove Jugoslavije gde je postavljao svoje figure. Ko se nadao da će to da izađe na ulicu. Svaka ćast Đuri Stantiću ali spomenik je trebao da podigne grad a ne porodica da postavlja grobljanski spomenik na ulici. Kostolanji me potpuno razočarao jer je taj autor pre toga imao uspešne radove u drugim mestima. Ovo je trebao da bude mladi Kostolanji a ispao je pokisli Kostolanji. Kada ga je Orban otkrivao videlo se po izrazu lica da je šokiran. Kralj Matija je kopija jednog takvog spomenika u Mađarskoj. Budućeg kralja Petra nisam video ali sam protiv onoga što neće biti drago mojim komšijama Mađarima. Isto kao što ne volim da druge nacionalne zajednice „zapišavaju teren“.
    Neću ništa što me deli od mojih prijatelja, kolega, komšija…

  4. ZAHVALA kaže:

    I nista bolje ne izgledaju ni drugde statue evo jedan iz Los angelesa o coveku koji nije zastito decu!!!-jer vazniji mu bio futbalska karriera

  5. Anonimni kaže:

    Treba otići samo do Segedina da se vidi šta su zanimljivi spomenici. Svaka istorijska epoha ima svoje. Ovaj mi je strašan: podignut u spomen mađarskim vojnicima postradilim u Rusiji zime 1943.

  6. Srbin3 kaže:

    Hvala Bogu da treba spomenik kralju Petru…
    Treba i imena ulica menjati…
    Ovo je grad u drzavi Srbiji…
    To ovde vecini smeta, ali sta ces, ne pitaju se nista..
    Ciji bi spomenik trebao da bude tu?? Bana Jelacica??

  7. Milanče kaže:

    @Srbin3, ja sam takođe Srbin i mislim da je Subotici neophodnije da asfaltira sve svoje ulice, da se urade biciklističke staze, da sva naselja dobiju vodovod, kanalizaciju, priključke na gas ili na toplanu, da se poveća broj parking mesta. Spomenika i fontana po celom gradu imamo sasvim dovoljno.
    Inače, svaka čast na izrečenom u ovom intervjuu, pogodio je u srž.

  8. Dr sc. tro. Stormwatch kaže:

    Ako je Subotici potreban neki spomenik onda je to spomenik Nikoli Tesli – najvecem naucniku i pronalazacu ikada! Ove nacionalisticke gluposti i bacanje para za spomenike politicke prirode nisu nista drugo nego bacanje para na gluposti. Srbija u prvo treba da obezbedi pijacu vodu iz gradskih vodovoda, kanalizaciju i precistache za SVE svoje gradjane kao i vazduh koji nije opasan po zivot…..doze bratoubilackog nacionalizma su davno obezbedjene i normalnom narodu je istog dosta za ceo zivot.

  9. croat kaže:

    Ja bi recimo bio sretan da su za pocetak pokupili lisce sa ulice! Stetu koju radi Laban i kompanija i koju je uradio trenutacni urbanisticki plan ( da budemo iskreni nacrtan pre ovih zlotvora) je nepopravljiva! Ja isto mislim da je dosta vise i spomenika i fontana i slicnih sr..a.

  10. rax kaže:

    ako je neko u subotici zavredio spomenik, to je marija terezija, sve ostalo je zapisavanje teritorije.

  11. Dr sc. tro. Stormwatch kaže:

    @rax

    Nisam bas u toku….zar Su nema spomenik Mariji Tereziji? Ako nema to je sramota!

  12. sev24 kaže:

    Naravno da Subotici treba spomenik Mariji Tereziji, mnogo je zaslužnija za postojanje i razvoj Subotice od od kralja Petra. Naravno i kralj Petar ima svojih zasluga, ali te zasluge nisu u Subotici.

  13. mitolog kaže:

    Spomenik Mariji Tereziji?Pa imate u Kutjevu vinski podrum u kojem se čuva kameni stol na kojem je navodno barun Trenk y… Mariju Tereziju nakon uživanja vrsnih vina Zlatne Doline(Vallis aurea).

  14. bandiera rossa kaže:

    Ajte molim vas, kakva marija Terezija. Ona je bila vladarka pola Evrope, za Suboticu nikog nije bila briga. To što su Subotičani tada dobili status slobodnog grada, to su oni pošteno platili.
    Evo predloga: na kraju grada napravite park, kao što je Blaško napravio „Jugoslaviju“, i tamo kao i on podižite svako svoje kraljeve i careve a centar grada zaobiđite.

  15. Istina... kaže:

    Mrznja izbija iz svakog atoma vaseg bica.

  16. mitolog kaže:

    Mržnja?Pa to je jedan od legitimnih ljudskih osećaja.Mržnja se sama po sebi ne sme osuđivati nego je ona imperativ da se istraže uzroci zbog kojih je nastala jer je to jedini način da se ona kao takva otkloni.Najgore je tumačiti mržnju iracionalnim razlozima jer to samo raspiruje još veću mržnju što je nekima i cilj.Svaku mržnju treba shvatiti kao klupko koje se mora otpetljati.

  17. croat kaže:

    Bandiera rossa , slazem se sa tobom,tu parcelu nek razdele na srpski hrvatski i madjarski deo tamo preselimo sve dosadasnje spomenike i nek dodaje svako sebi koliko god hoce spomenika al od svojih para, ne gradskih! Ups, zaboravih na cupaca brkova, treba i njemu neku cosu ostaviti da sebi napravi nesto!
    Jos samo da dodam, na sredini jednu veliku fontanu , evo ja predlazem dizajn, u centru toranj gradske kuce sa grudima iz kojih curi voda u mlazevima u pravcu bronzanih glava lokalnih politicara sa sirom otvorenim ustima. Toranj nek bude postavljen na grbacu gradjana. Imam ja jos sjajnih ideja…..

  18. rax kaže:

    tacno je da je ona bila „vladarka“ i da za suboticu mozda i nije cula, ali su njene reforme opismenile ovdasnji narod. ako prolazimo vojvodinom mozemo da vidimo zgrade u najzabacenijim krajevima, te zgrade su nekada bile skole, skole ne samo u gradovima, selima vec i po salasima. ako ne iz nekog drugog razloga, onda samo zbog tih skola bi trebala da ima spomenik u najvecem gradu na ovim prostorima – tadasnje monarhije.

  19. Dr sc. tro. Stormwatch kaže:

    @croat

    AHAHAHAHAHAHAHA….davno nista smesnije i inteligentnije ovde ne procitah. APPLAUSE!

OSTAVITE KOMENTAR