Nema šta protiv Zelenog Zmaja!

Upravo sa tim rečima je u školu došao mali Petko, zvani Pekos the Kid.

NEMA ŠTA PROTIV ZELENOG ZMAJA igra u Radničkom!“

Oni koji su već imali ovu informaciju popadali su od smeha. Petko je u brzini i oduševljenju preleteo pogledom preko filmskog plakata i ubrzo postao besmrtan, bar za ono društvo u „Mikiću“. Na plakatu je pisalo „NEMI ŠAOLIN PROTIV ZELENOG ZMAJA“

Okej, stvarno nije imalo šta da se traži protiv mladog Džeki Čena. Brus Li već godinama nije bio među živima ali je na temu borilačkih sportova još imalo šta da se kaže. Tih sedamdesetih ova ostvarenja su ostala izvan “radara“ ozbiljne filmske kritike tako da ovde govorimo o uticaju koji su oni imali na našu omladinu.

Najviše na dečake osnovnoškolskog uzrasta koji su verovali da je poznavanje neke od ovih veština dovoljno da savladaju bilo kog protivnika, bilo da je reč o odbrani od nasilnika ili nekom osvetničkom poduhvatu, kako je to često bio kliše u tim filmovima. Od aksesoara je najlakše bilo napraviti nunčake. Dršku od metle iseći i povezati lancem. Jedino je nedostajao učitelj/trener bez koga nema priče o osveti i istinskog prosvetljenja.

Tako su dečaci krenuli u klubove borilačkih veština, koji su im bili na raspolaganju u gradu. Tamo su uglavnom napustili fantazije sa filmskog platna i počeli da se bave sportom. Krajem sedamdesetih u karate klubu Spartak stasala je jedna sjajna generacija.

Spartak u Nemačkoj, protiv Duisburga 1980/81.

Jožef Čupak protiv prvaka SR Nemačke, naravno, pobedio ga je

Ne bi bilo u redu tvrditi da su svi oni u klubove otišli pravo iz bioskopa, da im je motiv bio jedino ulična tuča. Neki od njih ni na koji način nisu pokazivali da vladaju borilačkom veštinom, no ovaj put pomenimo one druge, koji su vežbali u parkovima, na javnom prostoru i tako utrli put džogerima i rekreativcima koji su u ono vreme Subotičanima služili za podsmeh.

Mijo, Rizo, Rifat i drugi studenti iz ruralnih krajeva, vredno su vežbali i znojili se na spravama u školskim dvorištima i ispred stabala drveća koje je služilo kao zamišljeni protivnik. Kao i svi sportisti, bili su to nasmejani i uvek raspoloženi momci.

Duško Bartološ i džudo klub Spartak, osnovan 1966. godine

Krvavi sport

Jedan stariji karatista, priča nedavno kako drži treninge deci i kako mu je jedna majka dovela sinčića uz molbu da ne dobije batina, ako je moguće.

„Eto kakvo je vreme došlo. Pa moja potkolenica od udaraca izgleda kao testera“ –  priča ovaj veteran i vraća nas u osamdesete i doba „Kikboksera“. Konkretno, u antologijsku scenu kada Tong Po šutira betonski stub u podrumu. Zabrinuto ga posmatra njegov naredni protivnik – Žan Klod Van Dam. To su bili dani kada je Holivud preuzeo ovu temu od Hong Konga a video-klubovi nasledili publiku od bioskopa. Stoga je teško proceniti da li su Nindže, Žan Klod, Stiven Sigal i drugi, dostigli slavu Brus Lija, za čije se projekcije red pružao do dna stepenica bioskopa „Jadran“. Nova generacija saznala je za nove borilačke veštine, najmlađi su dobili Karate Kida, pa Kung Fu Pandu, potom i video igrice. Vek se bližio kraju a sa njim i zlatno doba ovog žanra.

 

Lansky

 



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    Petlovi koji rano kukuricu – zavrse u loncu. To se i meni desilo. Negde sredinom 50-tih godina proslog veka, nadjem se ja sa roditeljima u Zagrebu u poseti rodjacima. Njihov sin, malo stariji od mene, je trenirao dzudo i povede me da gledam trening. Znao sam za dzudo i dziu-dzicu, bilo je toga i kod nas. Nakon treninga predlozi moj rodjak da ostanemo i dalje u sali i gledamo trening karatista. Kara… sta? Objasni on meni sta je to karate i ja znatizeljan ostanem sa njim da to odgledam . Bilo je to vec nesto sasvim drugo i mnogo interesantnije nego dzudo. Fascinirali su me narocito dreka i urlici koje su ispustali pri udaranju zamisljenog protivnika. Rodjak mi je kasnije kod kuce pokazao neke inostrane ilustracije sa slikama gde karatisti bridom dlana ili celom, lome cigle, crepove i daske. Sve u svemu za mene je to bilo vrlo fascinantno i jedva sam docekao povratak u Suboticu. Ispricao sam u skoli i na ulici mojim pajtasima sta sam sve novo video i cuo i mislo sam da cu sa mojom pricom biti glavni, i da ce me gledati otvorenih usta i razrogacenih ociju. Medjutim nista od toga. Gledali su me prezrivo i govorili – ajde nemoj da lazes i izmisljas, gde toga ima? Kada bi se pojavio negde nastala je sprdnja na moj racun. Bizte dico, jeno ga idje karata, taj moz ubit covika sakom. Naravno sve to uz opsti smeh prisutnih. Karate vise nikada nisam spominjao. Kada su se pojavili Kung-fu filmovi, mene vise nije bilo u Subotici a i takvu temu sam vec odavno prerastao. Kao abonent „Subotickih novina“ znao sam sta i kakvi filmovi se u gradu prikazuju. Naravnu Kung-Fu je imao znacajno mesto. U istim novnama sam jednom prilikom citao i sudski epilog nekakve tuce gde je svedokinja objasnjavala kako je optuzeni uzeo „nuncak“ i njime ostecenog raspalio po glavi. Nisam znao sta je to nuncak, ali sam pomislio da je to valjda naziv za neki predmet na bunjevackom idiomu, a za koji ja jos nikad nisam cuo. Valjda nesto slicno kao kada Bunjevci kazu „vucio ga livcom.“ Tako je dosao i dan kada su Suboticani postali eksperti za Dalekoistocne borilacke vestine, a moja prica iz Zagreba – davno zaboravljena.

  2. Aleksandar kaže:

    Na grupnoj slici iz Duisburga poslednji u prvom redu sa desne strane je Patyi Sandor, osnivac KK „Palić“ i moj dugogodisnji trener
    Ossu!

  3. MSU kaže:

    Kung fu u Vežbaoni. Jocic Slobodan bio trener. Bilo super.

  4. weng chun kaže:

    Neke od pomenuti dusko b.
    Zika.paci.misi.valihora.
    I sam treniro kod njih 1975.
    Sve dok nisam doneo wing tsun kung fu u suboticu i palic 1986
    I sve do danas radim puni
    40g.i to je istorija subotice.
    Danas se radi u hali sportova sreda.subota i nedelja.i to shaolin weng chun i tai chi chuan.
    Proslava bice u julu na palicu ns letnjem seminaru.

  5. Dusan Bjelac kaže:

    Neki drugi zivot je to bio, i neki drugi kodeksi. Cak drugacije shvatanje sporta. Pozdrav mojim saborcima iz sredine 70-tih (ekipa Spartaka)!
    Bjelac

OSTAVITE KOMENTAR