Poslednji ispraćaj

Na čelu pogrebne povorke bila je mlada u venčanici. Kada je pokojnik donet pred grob, mlada je skinula beli veo sa lica, zatim rukavice i prsten, i položila ih u mrtvački sanduk. U njemu je ležao njen verenik koga je smrt sprečila da zajedno stanu pred oltar.

Ovo je ceremonija sahrane verenika (verenice) kakve su bile uobičajene u Subotici do pre četiri decenije, a na selima i duže. Status pokojnika je određivao uz kakav ritual će biti sahranjen. Recimo, ako je umro neko mlad, neoženjen ili neudat, na sahranu se dolazilo u belom. Ožalošćeni su nosili bele trake preko ramena a najbliži član porodice je nosio belu krunu.

 

Sahrana u belom, Subotica dvadesetih godina

sahrana subotica 7

Sahrana 1929. godine. Verenik nosi belu maramicu u gornjem džepu

sahrana Matievics Piroska 1. novembar 1929.

Mnogi stari običaji su nestali do danas, a neki su ipak ostali, iako traju još od prehrišćanskog doba. Neki od njih su potisnuti silom prilika. Saobraćaj u gradu ne dozvoljava da pogrebna kola vuku konji i da ih još prate korak po korak ožalošćeni, kao nekad.

Do šezdesetih godina to je još bilo moguće. Propisi su dozvoljavali da čovek koji je umro kod kuće, još jednu noć provede u svom domu, gde porodica bdi kraj njega, da bi ga naredni dan ispratli do večne kuće hodajući za pogrebnom kočijom. Poslednji sprovod od kuće, u gradu Subotici je obavljen 1961. godine.

sahrana subotica 8

Raskošna kola koja su vukli konji, imala su staklene stranice, sanduk je bio otvoren, pa su i prolaznici i znatiželjnici mogli da vide ko se upokojio. U ceremonijalu je bilo varijacija. Najčešće su zavisile od finansijskog i društvenog statusa porodice i onog koga ispraćaju u „večna lovišta“.

 

 

Poslednji subotički sprovod od kuće:

Ispraćaj dr. Matrije Brucka  13. januara 1961.godine sa kućne adrese Žarka Zrenjanina 10, ulicom Petefi Šandora do Jevrejskog groblja.

U povorci: Rabin, porodica, prijatelji, kolege i učenici Tehničke škole.

sahrana subotica 1

sahrana subotica 2

sahrana subotica 4

Posmrtnica iz 1932. godine

posmrtnica1

Dole potpisni sa bolom u srcu dajemo na znanje da je naša voljena majka, sestra i baka

Udov. Matijevič Jožefa, rođena Mesaroš Terez

U svojoj 80-oj godini, posle kratke ali teške patnje i bolesti po prijemu pričesti 5. tekućeg meseca blagosloveno usnula.

Hladno telo nezaboravne pokojnice ćemo  6. tekućeg meseca popodne u 5 časova u ožalošćenoj kući u VI. kvartu, Kuhačeva ul. Br. 4  po rimokatoličkim verskim običajima posvetiti  i sa pratnjom na takozvanom Bajskom groblju položiti u večni mir.

Pomirbenu svetu misu kao i žrtvu za spokoj duše preminule ćemo prikazati Gospodu u katedrali Sv. Terezije  tekuće godine 7. septembra pre podne u 8 časova .

Subotica,  6. septembar 1932.

Pokoj večni

Ožalošćeni:

Nadalje 24 unučadi, 11 praunučadi, rodbina, prijatelji i komšije



KOMENTARI

  1. Nataly kaže:

    Pitam se..da li je to nekada bila u pitanju samo ceremonija ili ipak želja da se dostojanstveno oprostimo od nama bliskih i dragih ljudi?  Danas – izjavljivanje saučešća preko telefona, pa čak i sprečenost odlaska na sahranu zbog neodložnih poslovnih obaveza…Kao da smo vremenom izgubili malo ljudskosti…

  2. tikvicki kaže:

    kako stvari stoje uskoro ce nam rec LJUDSKOST biti strana rec, jer vec vecina nas nezna znacenje te reci, nazalost.

  3. krass1 kaže:

    Moguce da je poslednja sahrana od kuce u gradu obavljena 1961. godine, ali secam se kada je moj deda 1982. god. umro u Ljutovu sahrana se obavila od kuce. Ocigledno je da se taj obicaj po selima odrzao mnogo duze.

  4. Iby P. kaže:

    U gradu su poslednja sahrana i ispracaj pokojnika od kuce obavljeneni 1. maja 1961. godine. Iz zdravstveno higijenskih razloga doneta je odredba da se telo preminulog mora preneti u jednu od kapela ili u mrtvacnicu. U prigradskim naseljima, kao i na selu je jos 40 godina ostalo u praksi bdenje i ispracaj od kuce, posebno u naseljima gde na groblju nije bilo mrtvacnice.

    Neka mala sela nemaju groblje, te su se sahrane obavljale u prvom vecem selu. U mnogim selima u okolini Subotice, mrtvacnice su sagradjene u proteklih 10 godina.

     

  5. suzana kaže:

    a tesko da bi ko i popa mogao nagovoriti da pesaci. mnogo su se ubezobrazili.

  6. hm kaže:

    da li nekako mozete uci u trag vucnim kolima za sahranu? izuzetan rad. iskreno sam zainteresovan za sudbinu istih. hvala unapred.

  7. Anonimni kaže:

    Bila je u vlasništvu katoličke crkve stacionirana na putu JNA, kasnije je prodato privatniku

    u Mali Iđoš

  8. Anonimni kaže:

    prodali su u Mali IĐOŠ

  9. hm kaže:

    hvala. ako imate vise informacija da li su jos u Malom Idjosu pisite. hvala unapred. njima je mesto u nekom muzeju fijakera…

  10. Pravdoljub kaže:

    KRASS-Jeste Ljutovo odakle pokojnike najčešće sahranjuju u Donjem Tavankutu na groblju imalo je običaj sahranjivanja od kuće. Pokojnik bi bio najčešće na podu prekriven belim čaršafom. Izgradnjom mrtvačnice u Tavankutu, prestalo se sa „virastašima“ kod kuće. Inače ovakvu kočiju u Tavankutu je imao pokojni stolar izrađivač mrtvački kovčega Grgo Benjak. Lično sam svega jednom video kao dete ovakav način pogreba..

  11. Anonimni kaže:

    Jos i danas nakon 65 godina se jezim kada se setim da sam IZGUBIO najboljeg drugara koji je nesto mladji bio. Moj drugar ISTVÁN saranjen je od kuce, i sva deca iz okolnih ulica bila su prisutna na sahrani. Devojcice su bile obucene u belo.

    Kolona dugacka u gradjanskom delu Bajaskog groblja. U istoj ulici je bila slikarka Barna – gospodja iz razumljivih razloga u dve velike grupe nas je poredjala i napravila slike. Mi DECA naivna sa cvecem u ruci, sa mnogo tuge gledali u objektiv i tako su nastale slike koje neko cuva, negde ih ima – cak se ponekad setimo ove tragedije, JA SE SAV NAJEZIM jer ovakve sahrane – sprovodi, uticu na ceo tok zivota najranije mladosti

  12. Trovach kaže:

    @Anonimni…I ja imam secanje na druga iz obdanista. Zvao se Ivan i bio je godinu dana stariji od mene. Stanovao je u nekoj zgradi i u trenutku kada roditelji nisu pazili, poceo je da silazi tako sto je klizio niz gelender. Razmak izmedju stepenista je bio sirok i on je izgubivsi ravnotezu pao u ambis sa 4. sprata i poginuo. Cesto pomislim na njega i na sudbinu. On je ostao dete, a mozda smo mogli biti drugovi i kasnije.

  13. Zlatko kaže:

    @hm

    Imam ja informacije koje su vam potrebne. Da, ta pogrebna kola se i dalje nalaze u Malom Idjosu. Najpre su, kao sto je vec rekao @Anonimni, zavrsila kod jednog privatnika, ali su potom menjala vlasnika na svakih par godina. Tokom mog detinjstva u Malom Idjosu, cesto smo vidjali kola u garazi (sada pokojnog) Cica Antuna, zavirujuci preko ograde.
    Nazalost, sudbina istih tih pogrebnih kola je gorka. I dalje su citava, ali se upotrebljavaju za, blago receno, nepodesnu svrhu. Necu da kazem o kome se radi, ali trenutni vlasnik tih pogrebnih kola ih koristi za izvlacenje stajskog djubriva na njivu. Ne bi ste verovali koliko je sokantno videti tu kociju, tako unikatnog oblicja i sa predivnim drvorezom, pretrpanu djubretom. Ako zelite da ih spasite i da, kako ste vec rekli, donirate ih nekom muzeju, navratite u Mali Idjos i raspitajte se – nece vam trebati puno da dodjete do vlasnika. Ja vam nazalost ne mogu pomoci, zivim u Svajcarskoj vec dvadeset godina, a u rodni Mali Idjos dolazim samo na prolece.

  14. petka kaže:

    Danas pricaju i smeskaju se na sahrani.

  15. Trovach kaže:

    @petka…Meni je to jako ruzno. Cak i kada sam na sahrani gde mi pokojnik nije bio posebno blizak, ali red je da odem, nije mi problem da ostanem ozbiljan i suzdrzim se od caskanja i smejanja. Moze poneki kraci razgovor, ali cim pocne ukop svaki razgovor je neumesan.

  16. Pajo Vizin kaže:

    @petka

    I prave selfi.

  17. Petko kaže:

    @petka
    Jeste, ima i takvih NEVASPITANIH, ne znaju uopšte da se ponašaju.
    Kikoću se i smeju kao neki šakali, pa čak i viceve pričaju za vreme ceremonijala sahrane.
    Ne govorim o najbližima, ali i onda, zna se šta je red i kako se treba ponašati na jednoj sahrani.

  18. Kertvaros kaže:

    Kasna jesen. Kisa rominja preko celog dana. Stara Suboticka ulica sa krupnim granitnim flasterom i oivicena bagremovima, mokrim i crnim sa jos nesto zaostalog lisca. Ulicom lagano i tiho prolazi pogrebna povorka. Na celu mladi ministrant sa drvenim krstom, iza njega svestenik. Slede crna pogrebna kola koja su sa svih strana zastakljena i u kojma je kovceg pokojnika sa belom cipkanom bordurom. Na krovu crnih raskosnih pogrebnih kocija, naslagani venci. Iza kocija su u dubokoj crnini, najblizi clanovi porodice. Iza njih ostala rodbina, prijatelji i komsije. Prolaznici na trotoaru zastanu na trenutak kada se mimoidju sa pogrebnom kocijom, sacekaju da prodje, muskarci skidaju sesir. Prolaznici nastavljaju dalje svojim putem, povorka ide polako i dostojanstveno prema groblju. To je onaj trenutak kada se setimo da smo svi mi smrtni. Memento mori. Stari Suboticani su znali kako se iz pogrebne povorke citaju informacije. Ako je u povorci bilo vise zena nego muskaraca, umrla je zena, i obratno. Ako je u povorci bilo pretezno starijeg sveta, pokojnik je bio jedna starija osoba, i obratno. Kada bi u crnini odmah iza kovcega isla mladja zena sa malom decom, ili mladi muskarac sa isto tako malom decom, svima bi bilo odmah jasno kakva se tragedija upravo dogadja. Ovo je samo jedna mala crtica iz moga detinjstva u varosi Subotickoj Anno domini 1950 i neke, inspirisana na temu Poslednji ispracaj.

OSTAVITE KOMENTAR