Priče iz bolničke arhive

Subotica i njena okolina svojim dobrim delom leže na pesku. Kada je evropskim kontinentom počela da hara filoksera, napast koja uništava vinovu lozu, pokazalo se da joj nikako ne prija peskovit teren. Bila je to srećna okolnost za vinograde našeg kraja pa se često govorilo da pesak „bode oči filokseri“.

Što jednome ne godi, nekome sigurno prija, pa je tako jedna druga bolest u peščari našla pogodno tlo i napala upravo oči, i to ljudima. Bio je to:

TRAHOM

Endemsko žarište ove bolesti nalazi se u Egiptu, odakle su ga na Zapad preneli Napoleonovi vojnici, a preko njih su ih u Vojvodinu doneli naši ljudi koji su služili u Austrijskoj vojsci. Drugi pravac iz kog je stigao trahom, jeste Bliski istok, od kuda je preko Turske stigao sa vojskom i trgovcima. Ovde je ta bakterija našla sitan pesak i prašinu kakva mu odgovara, što je uz loše higijenske uslove doprinelo da trahom skoro stotinu godina bude jedna od najrasprostranjenijih bolesti u Subotici.

Očna bolest koja je mogla da dovede i do slepila, širila se podmuklo jer tok njene evolucije postepen i skoro neprimetan. Prava epidemija trahoma pogodila je Suboticu 70-ih godina 19. veka tako da je borba protiv ove bolesti podstakla i pošumljavanje peskovitog tla u okolini grada. Subotica je iz ovog razloga među prvima u ovom delu zemlje osnovala odeljenje za očne bolesti. Međutim, bolest je nastavila da se širi, naročito među siromašnim svetom i decom. Osim što je postao socijalni, trahom je bio i ekonomski problem kada je pogađao radno sposobno stanovništvo. Brojne mere koje su preduzimane nisu mogle da grad oslobode ove napasti. Prašnjave ulice subotičkih predgrađa, pune dece koja se igraju, uz loše higijenske uslove kod kuće, bili su idealan teren za višedecenijsku epidemiju trahoma.

Lečenje se vršilo na razne načine, između ostalog i hiruškim putem, ali bolest nije iskorenjena sve dok se nije pojavio penicilin. Godine 1960. više nije bilo ni jednog slučaja pa je, nekad opšteprisutno ime ove bolesti, počelo da pada u zaborav. Nove generacije nisu imale priliku ni da čuju o tome.

Antibiotici su nam skinuli s vrata i gore nevolje, kao što je to bila strašna tuberkouloza, mada je dolazak ovih lekova, u bolnici najviše kreveta oslobodio na odeljenju sa veneričnim bolestima.

Subotička bolnica u vreme Prvog svetskog rata

 

Trahom je arhiviran kao i neke druge bolesti, i nikome nije do podsećanja na ružne stvari. Ipak, po nekad neka od ovih priča iz prošlosti svojim jezivim detaljima pobudi interesovanje ljubitelja horora.

Jedan čudan novinski oglas

Krajem nultih godina dvadeset prvog veka, u dnevnom listu Politika se pojavio jedan oglas, prilično čudnog izgleda i to na stranici koja nije predviđena za oglašavanje. Bila je to jedna stara fotografija i ispod nje poziv nekadašnjoj deci koja su lečena od mikoze, da se jave na određeno mesto radi evociranja zajedničkih uspomena. Već sama fotografija je izgledala kao plakat za film strave. Požutela slika iz pedesetih godina na kojoj pozira velika grupa dece u kaputićima i sa belim kapicama. Ovako sročen poziv trebao je diskretno da obavesti bivše pacijente da se jave, ali je i zagolicao maštu znatiželjnih. Osim toga, niko nije toliko naivan da poveruje kako neko ima želju za druženjem sa ljudima koji su preležali istu bolest, i to pre pola veka. Sve je govorilo da njih povezuje neka mračna tajna. Tako je i bilo.

Za samu mikozu, može se reći da je bezazlena. To je gljivično oboljenje kože glave koja je tih pedesetih godina u Jugoslaviji dobila razmere epidemije, usled nemaštine, pogotovo u kolektivnim smeštajima dece. Lečenje je podrazumevalo nanošenje određene masti na glavu sa koje je prethodno odstranjena kosa rendgenskim zracima! Tih godina su u svetu X zraci imali široku primenu. Posebno u Americi, gde su, na primer, u nekim kozmetičkim salonima zračenjem uklanjali malje. Unicef je našoj zemlji donirao sredstva i rendgen aparate za ovu vrstu lečenja sve dok odjednom ova praksa nije prekinuta. Sada znamo kakve su posledice zračenja a oni koji su bili tretirani njima zbog mikoze, kasnije su često imali zdravstvene tegobe, od kojih su najgori kancer na mozgu i vratu. Iako je to tada u većem delu sveta bila standardna procedura, kod nas se o ovome ćutalo pola veka, sve dok Ministarstvo zdravlja nije odobrilo projekat „Kasne posledice lečenja mikoza u Srbiji pedesetih godina”. Javnost je kasnije saznala o tome, ali sam početak bavljenja ovom temom odaje da je studija trebala da bude pravljena sa što manje publiciteta.

Sigurno da ovaj slučaj nije usamljen. Verovatno ćemo vremenom saznati čemu smo još bili izlagani u prošlosti, a da nam je to donelo više štete nego koristi.

„Tetraciklinski zubi“

Neki pripadnici generacija rođenih šezdesetih, a po neko i iz sedamdesetih, mogli su ni krivi ni dužni da dobiju sive ili žute zube, što je bio prvenstveno estetski problem. Krivac za to je bio moćni antbiotik tetraciklin koji se pojavio šezdesetih godina. Bojio je zube deci čak i ako im je majka u trudnoći dobila ovaj lek. Sada se tetraciklin izbegava bar do osme godine, do kada traje mineralizacija stalnih zuba.

Neko buduće istraživanje možda nam otkrije zašto su generacije rođene 40-ih i 50-ih u tolikoj meri ostale bez zuba zbog paradentoze, a oni iz 60-ih i nešto manje 70-ih vrlo mladi imali rasprostranjen karies. Zadnje tri decenije se stanje po tom pitanju u mnogome popravilo. Neko će reći da je preventiva na višem nivou, mada se čini i da je otpornost na ove bolesti zuba veća. Da li je ljudima tada nešto nedostajalo ili su nečega dobijali previše, možda se sazna jednog dana.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Subyorker kaže:

    Ima tamo dovoljno materijala i za istraživače paranormalnih aktivnosti.

  2. Trovach kaže:

    Ja imam te tetraciklinske zube. Mnogi iz moje generacije ih imaju ako im je u momentu nicanja stalnih zuba bio prepisan antibiotik na bazi tetraciklina (mislim da se zvao ambramicin, jer ga je legendarni dr Čpajak psovao kada me je pregledao).
    Sto se filoksere tice, njoj pesak ne odgovara jer ne moze u njemu da kopa kanale koji joj sluze za kretanje. Zato je neophodno kalemljenje na podloge americkog porekla na drugim tipovima zemljista, jer su one prirodno otporne na filokseru, ali je ta prica dosta kompleksna i nije interesantna vecini citalaca ovog sajta.

  3. Omladinac kaže:

    Hvala Vam za priče iz prošlosti. Ima nas koji bi želeli da znamo više o događajima i uslovima u kojima su se nalazili naši preci.

  4. kertvaros kaže:

    Boravio sam 1962 godine 2-3 nedelje u staroj Subotickoj bolnici. Vise na posmatranju nego na lecenju i imao priliku da upoznam morbidni sarm stare dame iz 19 veka. Mogla je komotno da sluzi kao kulisa za vojni „Lazaret“ u kakvom filmu iz Prvog svetskog rata. Gvozdeni kreveti i posudje , nekada beli, izgledali su kao da imaju zestoka ratna razaranja iza sebe. Uvece kada se smraci, paviljoni i prastara stabla okolo, imali su nesto od Hari Poterovske atmosfere. Sobe sa uskim visokim prozorima i po 7-8 bolnickih kreveta bi kompletirali odgovarajuci ugodjaj. Svaki objekat je bio odeljenje za sebe i pacijenti su isli na potrebne preglede preko dvorista iz jednog odeljenja u drugo po snegu, kisi i suncu, i prehlade su bile stalno na dnevnom redu. Meni licno je osim arhaicnog ambijenta ostao u lepom secanju vrlo prijatan i ljubazan pesonal, od lekara pa sve nadalje.
    Kada sam ja isao pocetkom 50-tih godina u nize razrede osnovne skole Trahom i TBC su bili jos vrlo aktuelne teme i poducavani smo o merama prevencije protiv tih bolesti. Bili su na zidovima hodnika cak i nekakvi posteri sa prikazanim tipicnim oznakama i karakteristikama trahoma.
    Danas verovatno niko od mladjeg sveta ne moze ni da zamisli da po coskovima javnih prostorija postoje pljuvaonice. Bile su to posebne posude od belog emaila u obliku jedne osrednje serpe i umesto poklopca od gore je bio jedan levak sa nesto sirim otvorom. U posudi je bilo neke dezinfekcione tekucine, obicno Krezol ili nesto slicno, ali uvek jakog i karakteristicnog mirisa. Te posude za pljuvanje su bile u prvom redu jedno vise ocajnicko sredstvo koje je sluzilo u borbi protiv tuberkuloze. Smatralo se da kulturan covek pljuje u pljuvaonicu, a oni manje kulturni svuda okolo i gde god stignu i naravno sire tuberkulozu. U suzbijanju TBC oboljena koristena su tada najmodernija sredstva kao sto su to bili mobilni Röntgen aparati. To su bili u stvari normalni autobusi sa ugradjanim Fluorografom. Za one koji ne znaju fluorograf je ustvari jedan Röntgen aparat za serijsko, masovno snimanje pacijenata, odnosno pluca mnogo brze nego sto se to inace obavlja uobicajenim aparatom. Dosao bi obicno jedan ili ponekad vise autobusa, (iz Sremske Kamenice) gradjanstvo bi se par dana unapred obavestilo kada i i gde da dodje i samo snimanje bi se vrlo brzo obavilo. Ukoliko bi se kod nekoga nesto sumnjivo pojavilo, bio bi obavesten i njegove sanse za ozdravljenjem bi bile dobre zahvaljujuci ranom otkrivanju bolesti. Jednom mi se u tramvaju jedan stari i tesko pokretan covek izjadao sta ga je sve snaslo i na kraju me potapsao po ramenu i oprostio se recima – znas decko, ni najbolja bolest nista ne valja.

  5. Kertvaros kaže:

    PS

    Fluorografisanja za stanovnike Kertvarosa i Novog grada (X i XI kvart) obavljana su na jednoj livadi koja je kasnije dobila naziv Teslino naselje.

  6. Aleksa kaže:

    Iz ranog detinjstva se secam odlaska u posetu u Bolnicu sa bakom, nismo smeli uci na odelenje nego se razgovaralo iz dvorista sa bolesnikom koji je bio na prozoru.Secam se i jednog kurioziteta – kola Hitne pomoci sa konjskom zapregom.
    Kasnije, imao sam nesrecu da boravim u Bolnici na odelenju hirurgije zbog slomljene ruke. Hirurgija se nalazila u zgradi u kojoj se danas nalazi Grudno odelenje, Na spratu su bile dve zajednicke sobe, sa jedne strane za zene a sa druge za muskarce. Prostorije su bile velike, kreveti pod prozorima i po sredini. Pamtim i legendarnog bolnicara Blaska, poznatog hirurga Faltuma.
    Iz skole smo redovno isli na sistematske preglede, djacka poliklinika je bila u zgradi gde se sada nalazi Zubna ambulanta. Iz tog vremena se secam akcije koja se vodila za iskorenjivanje trahoma i tuberkuloze, cak smo u skoli primili i tzv. Be-Se-Ze vakcinu. Isto tako se redovno organzovano islo i na rendgen svake godine.
    Bolnicke zgrade jesu bile stare i oronule ali se o bolesnicima vodilo vise racuna nego sada.
    Fluorografisanje se vrsilo u redovnim intervalima za sve stanovnike grada i bilo je obavezno. Ekipe se se nalazile na vise mesta u gradu, tako da su bile pristupacne svima, blizu mesta prebivalista. Nakon snimanja, dolazilo je vreme strepnje – cekalo se da li ce biti obavestenja o bolesti.

  7. Trovach kaže:

    @Kertvaros…Secam se tih pljuvaonica, ali nikada nisam mogao da shvatim zasto neko mora da pljune. Desavalo mi se da mi u usta uleti neka musuca, muva, ili komarac (od ovog zadnjeg sam se prosle godine bas zagrcnuo, a upravo mi jedan leti oko glave-2 dana je stajao na zidu na istom mestu i bas sada je poleteo), pa sam tada silom prilika morao pljunuti, ili iskasljati, ali ono „hrrrk-plju“ ne mogu da smislim.

  8. Kertvaros kaže:

    @ Trovach
    Nekada davno je pljuvanje po ulici na javnom mestu ali i po kuci je bilo nesto najnormalnije i to zajedno sa usecanjem nosa. Tek nakon sto je medicina napredovala i doslo se do saznanja da se pljuvackom prenose klice i bakterije, pocelo se sa sirenjem svesti o stetnosti pljuvanja. Ljudi bi jednostavno pljunuli tamo gde im „dodje“ ili padne napamet. Protiv takve navike se je islo prosvecivanjem i edukovanjem pocev od najranijeg detinjstva pa na dalje. Proslo je dosta vremena dok se (barem u Evropi) nije prihvatilo da je pljuvanje i usecanje nosa nesto ruzno i nesto sto izaziva gadjenje. Kazati ljudima da pljuvanje nije estetsko, ima i ostavlja manji utisak nego kad se pjuvanje dovede u konotaciju sa najstrasnijim bolestima. Maramica ili sto bi Bunjevci rekli „Dzepnica“ je bilo nesto poznato samo u najvisim aristokratskim krugovima, ali ni tamo nije sluzila toliko za higijenu, nego je onako bogato ukrasena i izvezana zlatnim i srebrnim nitima sluzila prvenstveno kao statusni simbol. Ako dodamo da se je nekada masovno zvakao duvan i da se ono sto je ostalo prezvakano u ustima jednostavno ispljunulo (tamno/crno smedja pljuvacka) i takve stvari bile najnormalnije za videti po ulici, onda je bela obicna pljuvacka bila jos cista estetika. Ako malo pogledamo uniforme posluge, raznih lakeja, pa preko vojnika i oficira i sve do generala i admirala, svi oni imaju kitnjaste uniforme a narocito rukave tj. manzete. Razna dugmad i kojekakve strafte, cim vise tim bolje, su prvenstveno sluzili da ti ljudi ne brisu nos rukavom, jer su ih sva ta dugmad, ukrasi i oznake jako smetali. Tada su otprilike pocele i da se koriste maramice u jednom vecem obimu. Dvorsku gospodu za stolom vise nije sluzio lakej sa zabalavljenim rukavom, a vojsci nije komandovao oficir sa balama na manzetni.

  9. Stara bolnica kaže:

    Dr Dušan Malušev i Blaško Čović, bolničar

OSTAVITE KOMENTAR