Propaganda kapitalizma grafičkim dizajnom i njen uticaj na socijalističku omladinu

Pričaju dve Subotičanke kako su se našle u Italiji ispred izloga jedne draguljarnice. Razgledale su preskupi nakit poznate marke kao Odri Hepbern ispred Tifanija. Izađe tada prodavac na vrata i pozove ih unutra.

“Nemamo mi para za ovo” pravdale su se njih dve, međutim, čikica je insistirao da uđu.

“Možda ćete jednom imati” – reče.

Mora da su tako rezonovali i komercijalisti stranih kompanija kada su klincima u socijalističkoj Jugoslaviji slali reklamni material, iako na našem tržištu često uopšte nisu ni bili prisutni.

Evo kako je to išlo.

nalepnice osram

Oko godine 1980. a možda i ranije, posebno uzbudljiv hobi bio je pisanje firmama u Zapadnoj Evropi sa molbom da nam pošalju nešto od reklamnih sitnica kao što su značke, nalepnice, prišivci, privesci ili katalozi njihove robe. Ono što je stizalo bilo je pravo blago. “Fajne” koverte sa stranim pečatima i markama a u njima razna šarena iznenađenja. Posebno su drage bile nalepnice u živim bojama sa logotipima koje smo znali sa stranih filmova.

Bilo je strancima jasno da iza dečjeg rukopisa ne stoji nikakva ponuda ili ozbiljni kupac iz Jugoslavije. Na kraju krajeva i ti tekstovi pisama na nemačkom, engleskom ili italijanskom, nisu ličili ni na šta jer su se prepisivali u školi, razmenjivali na ulici…često i diktirali iz glave kao pesmica: “Ich bite sie das sie mir…”

Razmenjivali su klinci između sebe adrese stranih kompanija, posebno one koje ŠALJU. Stigle su tako velike koverte Loher-a, Perkins Motoren, EMI records, Sony, AEG, Michelin, D.A.M. i drugi, a nenadano i jedan katalog erotskog rublja iz Francuske !

Od BMW-a je posle godinama stizao prospekt, značka i pismo.

nalepnice strane

Grafički dizajn maskote ili logotipa ima za cilj da privuče pažnju, postane prepoznatljiv i eventualno postane garancija kvaliteta proizvoda. Jeste umetnost oblikovati atraktivni zaštitni znak, a da li je iko uživao na taj način u tome kao što su klinci kod nas i u socijalstičkim zemljama ? Gledali smo ih kao ikone.

Sveti Michelin

michelin



KOMENTARI

  1. Miša_Su kaže:

    Ova pasija je počela ranije, početkom 1970-ih, bar u mom društvu, a znam da su stariji momci to radili i ranije. Adrese su razmenjivane, a svaka je imala svoju „težinu“, zavisno od pisma koje bi od njih stizalo. Sećam se da je Marklin, pored značkice na kojoj je bila parna lokomotiva, slao i divan kolor katalog igračaka štampan na sjajnom papiru. Bilo je tu vozova i ostale oprema za makete železnice. Esso je pak imao lep privezak, stilizovan radnik na benzinskoj pumpi u belom kombinezonu, a glava u obliku kapljice. Jedna fabrika akumulatora (ne mogu da se setim koja) je uz katalog slala privezak u obliku robota čije je telo bio akumulator. Pored ovoga, u kovertama su neretko bile i nalepnice. Pomenuti Esso je slao komplet od četiri velike okrugle nalepnice. Bilo je još mnogo toga, ne mogu više svega da se setim. Dugo sam čuvao ove „relikvije“ ali su vremenom ipak nestale.

  2. Kozument kaže:

    To se zove investicija u buducnost. Svaka pristojnija i ozbiljnija firma ima svoje odelenje za rad sa javnoscu, i slanje reklamnog materijala je jedan od njihovih najvaznajih poslova. Deca su posebno vazna jer vec odrastaju sa poznavanjem imena i logotipa firme, i na kraju svi su oni buduce musterije. Prepoznatljivost i poznatost firme je za svaku firmu od izuzetog znacaja. Ta decurlija iz Jugoslavije nije bila novcano potentni kupac, ali njihovi roditelji bi najverovatnije bacili oko i pogledali usput sve te prospekte a to je vec i bio cilj reklamnog odeljenja. Stotine miliona ljudi u Africi nije u stanju da na geografskoj karti pokaze gde se nalazi Svajcarska, ali za firmu Nestle su svi culi i znaju sta proizvode, i cilj im je da kupe bas njihov proizvod. Osamdesetih godina vise nisam ziveo u Jugoslaviji ali sam uredno pratio stampu i gledao reklamni horror za domace proizvode. Zbog toga mogu i da zamislim kakav utisak su strani prospekti stampani u luksuznoj tehnici na tu decu ostavljali. Slicno je i danas. Kada pogledama slike koje prate oglase za nekretnine koje su toliko diletantski i nevesto napravljene da se ima utisak da je neko malo dete fotografisalo objekte kakvim starim mobilnim telefonom koji su mu dali da se igra. Reklama je naucna disciplina i njom ne moze da se bavi svako kako mu padne napamet jer se reklama vrlo lako moze pretvoriti u antireklamu. Slicno je bilo osamdesetih godina sa Jugoslavijom. Mnogi u svetu su to izgovarali Jugoslovakija i imali neku difuznu pretstavu o nasoj zemlji, tamo negde u komunistickom lageru. Medjutim cim bi rekeo Tito situacija bi se radikalno menjala pa bi i onaj najgluplji vrlo brzo shvatio o cemu i o kome je rec.
    Posedovati nesto sto drugi nemaju ili nesto sto je tesko dobiti i pretstavlja privilegiju i to je u genetskom zapisu coveka. Bez obzira da li se radi o skupom automobilu renomirane marke ili o praznim kutijama stranih cigareta kao dekoracija u dnevnoj sobi (a takvo nesto sam licno video) Mene i danas fascinira kao coveka koji zivi oko pola stoleca u Nemackoj kada me moji rodjaci koji dodju na par dana u posetu, obavestavaju gde i sta ima da se kupi, koji su najbolji smartfoni, najbolji zileti, i sva moguca tehnicka roba i roba siroke potrosnje o kojoj ja pojma nemam niti sam znao da uopste postoji. Onda se svi oni cude i pitaju – pa kako to ne znas? pa ti ovde zivis vec toliko dugo. Kako im sada objasniti da dugi zivot na Zapadu znaci oguglati na sarene laze i bljestave propspekte i pogotovu iluzije koje zele da nam pomocu njih prodaju.

  3. croat kaže:

    Ja jos i sada negde imam casopis americke vojske, army green book, to je nesto kao nas Front u to doba, koji sam tako dobio besplatno osamdesetih, cini mi se da su me za to delo utefterili za ceo zivot! 🙂

OSTAVITE KOMENTAR