Radivoje i Đerđ

Kada je utakmice počela da prenosi televizija, gledaoci su utišavali ton i uz sliku slušali njegov radio prenos. Sepeši Đerđ je govorio tako živopisno da su se slušaoci osećali kao na stadionu. Ovaj čuveni mađarski radio reporter, rođen podno tvrđave Sepeši var kao Fridlender Đerđ, želeo je da bude fudbaler ali kada je shvatio da su vršnjaci talentovaniji od njega, krenuo je za novinarskim hlebom. Stigao je do srca milona slušalaca pa su ga smatrali dvanaestim igračem „Lake konjice“.

Radivoje Marković je nešto starija generacija. Njegov glas se čuo sa Radio Beograda još tridesetih godina.  Radio program je bio osnovno informativno sredstvo u vreme u kome je Radivoje živeo, stoga ne čudi što je svako poznavao taj glas. Još i danas ga čujemo u špici sportskog programa (Gol, gol, gol…). Bio je izveštač sa sedam olimpijada i šest svetskih prvenstava. Kada su pitali Marka Markovića kako je njegova generacija spikera uspela da se probije pored Radivoja, voditelj emisije „Indirekt“ je odgovorio…indirektno:

„Znate, vreme Radivoja Markovića je trajalo dok se nisu pojavili tranzistori i dok gledaoci nisu počeli da ih donose na stadion. Do tada je gol bio tek kad to kaže Radivoje.“

Reči ova dva velikana novinarstva nisu zauvek nestale u etru nakon što su izgovorene. Iza njih su i knjige, publikacije, naučni radovi…

Radivoje i Đerđ

I evo ih ovde zajedno, na pola puta od Beograda do Budimpešte. Na Spartaku jedan do drugog prenose utakmicu Spartak – Crvena zvezda na dva jezika, kombinovano. Proleće je 1973. godine a Zvezda puni sve stadione u Jugoslaviji pa je i subotički pun kao šipak. Novine pišu o utakmici ali posebno ističu ovu radio atrakciju.



KOMENTARI

  1. Dietrich Gyula kaže:

    Treba spomenuti i neizostaviti NÉMETH JÁNOSa – koji je bio uz njih, koji je prevodio sa
    jednog jezika na drugi. Posebno tesko su se razumeli gost iz Madjarske, vise jezika je govorio, dok je Radivoj govorio i ruski. Jos jedna interesantna stvar: Győrgy od majke Srpkinje iz Sent-Andreje koji vec slabije govore srpski. Iz velike reprezentacije
    koja je juce slavila pobedu od 6 prema 3 u Londonu, ostao samo dvanaesti igrac a to
    je Szepesy koji ima vise od 90 godina. Lepa su secanja, neka poživi u dobrom zdrav-
    lju – sportsko prijateljstvo se pamti sa obe strane granice. Negde imam snimljen pre-
    nos sa olimpijskih igara u finalu kada se Madjarska pozlatila a Jugoslavija posrebrenila.

  2. adkersu kaže:

    … i pobedila je Zvezda 1:0.. Naravno, golom sa bele tačke.

  3. Miša_Su kaže:

    To je bila zadnja utakmica koju sam gledao, razočararan kao i mnogi drugi navijači Spartaka. Tada je subotički tim krenuo strmoglavo dole, mislim da je ubrzo ispao i iz II lige i završio u vojvođanskoj. Zvezdi su trebala oba boda za baslov, a Spartaku za opstanak. Penal je video samo sudija …

  4. Jogador de futebol kaže:

    Fotografije 1-5 su vazni i znacajni dokumenti jedne epohe, pa ako bas hocete i svedocanstvo civilizacijskog dometa i opste kulture na prelazu izmedju 60-tih i 70-tih godina proslog veka. Na prve dve slike osim dvojice slavnih sportskih reportera, vidimo i zadnju rec radio tehnike. Odasiljac koji stane u jedan manji kofer, sa teleskop antenom, par baterija sa strane i sve to radi na zelenoj travi potpuno autarkno. Na sledecoj fotografiji je jedan od pocetaka organizovanog fudbalskog navijanja i stvaranje cvrstog navijackog jezgra. Vidimo grupu od jedno desetak mladih ljudi sa kapama i klupskim zastavama, ispred svih glavni sa salom a sa strane „odgovorni drug“ zaduzen za organizaciju. Oni koji nastupaju iza vodje, u formaciji tipa „razbijena vojska“ su se ispocetka svoje navijacke karijere okretali oko sebe da ih neko poznati slucajno ne vidi. Hodati posred Korza i pevati na sav glas – /Napred snazno plavo-beli/Subotica se veseli/ bilo je neuobicajeno i uglavnom je izazivalo cudjenje i potsmeh okoline i prolaznika. Na sledecoj fotografiji vidimo ljubitelje fudbala, sve pristojan svet , kravata, sesir, mantil. Kao dokaz da je publika bila pristojna i ugladjena je situacija koji se vidi vec na sledecoj slici. Masa naroda, stadion popunjen do poslednjeg mesta i naravno tu je i obavezna Narodna Milicija. Kada pogledamo prisutne milcionere odmah je uocljivo da su sasvim obicno i normalno odeveni u svoju svakodnevnu sluzbenu uniformu. Bez borbeno-ratne odece i slemova, nemaju kod sebe, ni oruzje ni gumene pendreke, nikakve gas maske niti elektosokere i sprejeve sa suzavcem. Nista. Nigde ni traga od nekakvog nasilja, siledzijstva, intervencije ili bilo kakve upotrebe sile. Ako bi se stvorila guzva i trebalo je osloboditi prolaz, bilo je dovoljno da kazu – molim vas povucite se. Nije bilo nikakve posebne ograde ili bilo cega nalik na ogradu. Publika je dolazila iskljucivo zbog fudbala i sporta. Kao sto nam crkveno zvono najavljuje da je vreme za misu, tako je i nezaboravni glas Radivoja Markovica koji dopirao sa radio-aparata iz miliona stanova i kuća nase Jugoslovenske nam domovine, davao na znanje da je nedeljno popodne i vreme sporta i razonode. Ko je to doziveo, ne moze to nikada zaboraviti.

OSTAVITE KOMENTAR