Spasavanje male Mire

Lujza Mirhalčić bila je frizer i manikir u Subotici i tog ratnog proleća 1944. godine. Preživela je u mladosti Prvi svetski rat pa se nadala da će i ovoj nevolji uskoro doći kraj. Kada je jednog aprilskog dana došla pred kapiju na adresi Tolstojeva 6, nije ni slutila da joj iza nje sudbina upravo sprema jedan ratni zadatak. Došla je u tu kuću samo da uredi kosu staroj Jevrejki Olgi Baruh, iako je njoj i njenim sunarodnicima tada bilo najmanje do frizure. Spremala se deportacija ovih ljudi u nepoznato.

„Lujza, da li bi vi uzeli Miru?“ – pitala je baka Olga svoju frizerku.

Mala Mira bila je sitna plavokosa devojčica, još u pelenama, koja se u tom momentu iza ogradice igrala s lutkom. Znalo se tih dana koliko je opasno učiniti bilo kakav prekršaj a pogotovo skrivati Jevreje. Za njih je organizovano istrebljenje bez izuzetka a oni koji bi se usudili da im pomognu mogli su da očekuju kartu za isti voz. Lujza nije puno razmišljala. Povela je sa sobom Olginu unuku.

Dva dana kasnije, uz pomoć prijatelja sveštenika prekrstila je devojčicu u Mariju Lujzu Mirhalčić.

Ujutro 26. aprila 1944. Subotica je osvanula sa plakatima na kojima je upozorenje Jevrejima: „…bez obzira na pol i starost zabranjeno je napuštati domove…“

„Jevreji koji se otpremaju mogu poneti sa sobom samo odelo koje je na njima, najviše dve preobuke veša, hranu za najviše 14 dana a do težine 50 kilograma, računajući tu i težinu posteljine…“

I Olga Baruh je odvedena u geto, a odatle u Aušvic na put bez povratka. Ćerka i zet su joj bili daleko, muž deportovan… jedino je još njena unuka bila na slobodi kod Lujze Mirhalčić. Frizerka Lujza i devojčica Mira živele su same sa velikom tajnom.

Dočekale su tako i slobodu. Osamnaest meseci od kada je mala Mimi prešla kod Lujze u Botićevu 20, došao je trenutak rastanka. Iz progonstva su se vratili Mirini roditelji Solomon i Katarina Adanja, što je bio srećan kraj ali i bolan rastanak ove žene sa devojčicom koju je čuvala. Ipak, ne zauvek. Veza između njih nije nikad prekinuta. Četiri decenije kasnije i država Izrael odala je priznanje i zahvalnost devedesettrogodišnjoj Lujzi Mirhalčić za ovaj hrabar poduhvat. Na maloj svečanosti u subotičkoj Jevrejskoj opštini dodeljena joj je „Medalja pravednika“. Bila je tu i Mira Adanja, tada već poznati novinar i lice sa televizije.

Ovaj slučaj nije bio usamljen u Subotici, ali se za njega nekako najviše znalo zbog toga što je Mira Adanja-Polak više puta govorila o tome. Ovakve priče, osim što su uzbudljive, ponekoga podstaknu i na razmišljanje. Kako bi se mi sami poneli u sličnoj situaciji. Da li bi bez oklevanja preuzeli na sebe rizik, ili bi gledali svoja posla. Kao i tada, tako je i danas svet podeljen na pravednike i one koji bi takve prijavili nacistima. Velika većina bi ipak ostala po strani smatrajući da je najvažnija lična bezbednost i sigurnost svojih najbližih. Dobro bi bilo da za našeg veka ne budemo pred takvim izborom i nikad ne saznamo ko je među nama mogući potkazivač, čuvar logora ili zločinac. Za heroje i velike ljude će uvek biti prilike da se dokažu, možda ne rizikujući život, ali svakako živeći časno i postupajući plemenito.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. (ba)laban kaže:

    Poučna priča za današnje vreme i današnje „junake“ koji nemaju hrabrosti da se bore za sebe i svoj bolji život, a kamoli za nekog drugog. Ono su bile LJUDINE, a ovo danas su sve same kukavice, koje sve vuku i otimaju samo za sebe kao hrčci, dok je pomoć nekom nepoznatom ili čak i bliskom prijatelju ili komšiji reč koja se više ne prepoznaje.

  2. Dr Magistrala,autoban kaže:

    Od tada do sada sistem potkazivanja je vrhunski usavrsen.Tkd danas ona ne bi ostala duze od dva dana kod frizerke.
    Npr u Subitici vise nemas Suboticana.Imas Madjare,Srbe,Hrvate,Bunjevce….
    Danas nema Suboticana.Imas dodjose i starosedeoce.
    Nemas Suboticana.Imas bogate i siromasne.
    Nemas Suboticana.Imas sa diplomom,kupljenom diplomom i bez diplome.
    Nemas Suboticana.Imas mocne kojima je sve dozvoljeno i obicno stanovnistvo tj klosare.
    Itd,itd…….
    Pravi Suboticanin se nije izdvajao od drugog Suboticanina.Pravi Suboticanin je bio sve ovo sto je razdvojeno.

  3. Djuka kaže:

    Slobodom prozvani i mrtvi zive.
    Smrt fasizmu!

  4. amacak kaže:

    od ćoška salaša šest koraka prema dudu i još šest pod pravim uglom udesno. tako je moj deda zapamtio mesto gde je noću zakopao sandučić sa dragocenostima koje su dve sestre, prijateljice moje babe, donele na čuvanje kada je postalo jasno da im sledi deportacija i potpuna neizvesnost. estika i druga sestra, kojoj sam zaboravio ili nisam ni znao ime, su preživele i vratile se. kovčežić je otkopan, deda je dobio na poklon iglu za kravatu, baba ako se dobro sećam, minđuše. ester i druga sestra su otišle u izrael.

  5. Trovach kaže:

    Lep i tezak tekst. Gutam „knedle“.

  6. Nada Vaskovic Maravic kaže:

    Imala sam privilegiju i zadovoljstvo , poznavala sam gospodju Lujzu. Velika, plemenita , zena stena.
    Suze su mi posle same. Hvala za podsecanje .VELIKI LJUDI ne umiru , dobrota i plemenitost se ne zaboravljaju .

  7. X-MEN kaže:

    @Dr Magistrala,autoban
    Sve su nabrojao a nisi se izjasnio , koji si ti ??

  8. Jeja kaže:

    I danas bi bilo tako. Ljudi su ipak ljudi.

  9. DiDa kaže:

    Subotička jevrejska porodica…gospodin je imao krojačku radnju u Gomboškom sokaku dugo posle rata, jedan od srodnika bio je komercijalista poznatog preduzeća u gradu, zahvaćeni deportacijom šira porodica je transportovana u koncentracioni logor 1944 godine.Prije rata i za vreme rata pokojna baka je prema mogućnostima obezbeđivala prehrambene proizvode za porodicu i komšiluk. Zaglavila je u zatvoru tokom rata,ovo je prošlo bez posebnih posledica po nju. Tog proleća u starom vinogradu (još i danas u vlasništvu moje porodice) kopana je rupa, u nju je stavljeno bure , u buretu zamotano i zakopano je ono što je iz grada doneto ….Porodica se vratila, i ako sam dobro upamtio , njih šestoro nije došlo kući . Bure je otkopano,porodici je sačuvan i vraćen paket…dugo smo to bure koristili u vinogradu…bake su se družile dok su živele… Prolazeći pored kuće u kojoj su stanovali,setim se kolača koje sam dobijao, setim se priče da je oficir koji je tu stanovao prekopavao dvorište i podrum tražeći paket iz našeg bureta…stara gospođa je preminula krajem devedesetih. U pravu ste, ovo su bili SUBOTIČANI.

  10. Oki kaže:

    @autoput
    Zbog takvih kao ti koji ni neznaš šta si,
    da li si magistrala ili autoban, nazovi dr.
    E zbog takvih se ljudi raspravljaju i dele.
    Mađari, Srbi, Bunjevci, Hrvati, i svi ostali, su subotičani koji Suboticu čine Suboticom!!!
    I tad, za vreme WW II kao i mnogo ranije a kao i sad, svi zajedno čine Suboticu.

  11. Ris kaže:

    Verujem da i danas ima dobrih ljudi, koji čovečnost stavljaju ispred bilo kakve podele. Pomogli bi bez obzira koje je rase, vere, porekla. Koliko ima ljudi koji su i u ovim ratovima 90-ih prihvatili i spasili ljude iz drugih republika. Delili su hleb sa izbeglicama. Najveća im je sreća kada ta mala bića postaju pošteni i vredni ljudi kao što je Mira postala.

OSTAVITE KOMENTAR