Šta bi se dogodilo kada bi radnici prestali da rade

Došli smo u situaciju da radnike više niko ne vidi na ulici, oni su tu, ali kao da su providni, kaže Veljko Mićunović, koji je u Drami na srpskom jeziku Narodnog pozorišta režirao „Radničku hroniku”

Veljko Mićunović ponovo režira u Subotici i ponovo se bavi aktuelnom socijalnom temom. Nakon što je pre dve sezone u Drami na mađarskom režirao izuzetno zapaženu predstavu „Kičma” o moralnim dilemama zaposlenika u redu za otkaz, sada u Drami na srpskom jeziku potpisuje režiju „Radničke hronike”.

„Trudim se da komadi koje radim budu komadi koji me i intimno snažno inspirišu, koji su angažovani, društveno osvešćeni, a što ovaj komad svakako jeste”, kaže u razgovoru za „Politiku” reditelj Veljko Mićunović.

Tekst je napisao Petar Mihajlović, dramatizaciju Slobodan Obradović, a iako je delo napisano 2010. godine, Mićunović kaže da je sada zanimljiv trenutak za ovaj komad jake socijalne teme.

„Sve je smešteno u fabriku i među radnike koji tavore, ali zanimljivo je da komad doseže mnogo šire i zalazi u sve pore društva. Tretirajući jednog malog čoveka donosi nam percepciju veoma široke slike koja se tiče svih nas. Komad ima i komične elemente, rekao bih da je to tragigroteska, jer smo došli u situaciju da radnike više niko ne vidi na ulici, oni su tu, ali kao da su providni. U predstavi postoji 10 različitih scena koje se bave radnicima i njihovim položajem, ali mislim da je poenta u svemu da je nakon svih revolucija, tranzicija i izneverenih očekivanja ostao samo apsurd i u tom apsurdu uplivavamo u nešto što je atraktivan žanr za pozorište”, kaže reditelj.

U predstavi glumci radnici nemaju imena već brojeve, glume i druge likove, i kaže reditelj da mu je izuzetno važno bilo da zadrži fokus na onome što se obično naziva malim čovekom.

„U predstavi pokušavam da seciram društvo, tu nije reč samo o radnicima i radničkim problemima, već zadiremo u sve sfere i mi smo radnici kao što je to svako na svoj način. Fabrika je metafora koja se provlači kroz predstavu kao nešto što je fizičko, a zapravo je mnogo više od toga.

Za reditelja Veljka Mićunovića tvrdnja da su teme o pravima radnika sve prisutnije je obična fraza. Naprotiv, primećuje jedan drugačiji proces.

„Imamo situaciju da ljudi neće da rade za bednu, malu platu i dolazite do novog vremena koje je zanimljivo i pozorišno i na svaki drugi način, a to je da imate upražnjena radna mesta jer ljudi ne pristaju na nešto što je poražavajuće i ponižavajuće, biraju maltene da ostanu kod kuće, s porodicom, makar preživljavali na hlebu i vodi. Tu je i ta rečenica koja je meni uvek bila inspirativna: Šta bi bilo kada bi radnici prestali da rade, kada bi radnici počeli da slave svoj život, kakav god bio?”, kaže Veljko Mićunović.

U predstavi vođa štrajkača je Radnik broj jedan, tumači Srđan Sekulić. Kaže kako mu je tema bliska jer je i sam dete iz radničke porodice čiji roditelji se, kao roditelji većine nas, ceo život bore za bolji život.

„Ovo jeste predstava o borbi radnika za svoja prava koja dobija univerzalno značenje o obespravljenom čoveku. Ovo je važna tema i tiče se svih nas koji smo pijuni u rukama najbogatijih. U našoj predstavi to je večna borba bez kraja i mislim da dok je sveta trajaće borba običnog čoveka za dostojanstveniji život”, kaže Srđan Sekulić.

Predstava „Radnička hronika” premijeru je imala 16. oktobra, u njoj glume Srđan Sekulić, Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović. Ovo je i prva premijera Drame na srpskom jeziku u jesenjoj sezoni.

 

Politika



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR