Suboticu je Drugi svetski rat potresao kao i mnoge gradove Evrope. Izginuli po frontovima, ubijeni u logorima, deportovani, zarobljeni, ruševine od bombardovanja… Pored toga, nova komunistička vlast u prvim danima bila je bukvalno diktatura proletarijata, i to onog neukog i često nevičnog složenijim zadacima. Trebalo je vremena da određene stvari dođu na svoje mesto i da se društvo stabilizuje.
Centralna vlast je u tim teškim danima pokušavala da oskudicu i siromaštvo rasporedi što ravnomernije. I oni koji su zbog toga bili na gubitku, kao i siromašni kojima nije puno moglo da se pruži, lakše su podnosili takvo stanje kada su sudbinu delili sa drugima, bez izuzetka.
Nije boljševizacija bila tako nagla u svim segmentima društva. U školama posle rata još postoji predmet veronauka, udruženja sa nacionalnim predznakom ukinuta su tek početkom pedesetih…
Mali oglasi
Duh vremena se može osetiti i ako se zaviri u male oglase iz tog doba. Subotičani koji su preživeli rat pokušavaju tih dana da sakupe parčiće svojih života, svoju preostalu imovinu i male poslove, te krenu dalje.
Iz tih oglasa vidimo da su još bili mogući neki mali privatni biznisi. Dućani u privatnom vlasništvu bili su dozvoljeni do pedesetih. U leto 1945. godine jedan ugostitelj se oglašava:
– Narandža Viktor se nedavno vratio iz deportacije, otvorio je svoju gostionu u Labor palati.
-Gramenija Mauro prodaje limun na veliko, Zrinski trg 4
-Pažnja, pažnja! Ružica krojačica belog rublja vratila se i počela raditi. Subotica, Skotus Viatora 9
– Trgovac-početnik traži kompanjona sa gotovinom od 80 – 100 000 dinara. U obzir dolaze samo ozbiljni ljudi. Reflektanti neka pošalju svoje ponude pod šifrom „Bratstvo“ (oktobar 1945)
-Starine i svakovrsne upotrebljavane predmete kupujemo, prodajemo i primamo u komisionu prodaju. Barzelova kuća, Subotica, ugao Gimnazijske ulice
– Inženjer Štras Leo vratio se u Suboticu i izveštava stranke, čije radove usled njegove deportacije nije mogao dovršiti, sada može likvidirati. Zmaj Jovina 2
-Knjigovođu sposobnog za bilans a koji vlada srpskim ili hrvatskim jezikom primamo odmah. „Jupiter“ fabrika baterija, Subotica
Rasadnik sa desne strane Palićkog puta nekoliko godina je imao staro predratno ime dok nije promenjeno u Pokrajinski voćni rasadnik:
-Rasade jagoda kupuje „Hortus“ velerasadnik, Subotica
-Baštenske radnike/ce traži „Hortus“ velerasadnik Subotica
-Činovnik sa znanjem srpsko-hrvatskog jezika traži se za odmah, Halbror špedicija
-Izvešćujemo naše cenjene mušterije da u letnjoj sezoni popravljamo ženske čarape i sa većim pogreškama, da uzmogne svako koji par čarapa spremiti za jesensku sezonu, jer je kasnije nemoguće, usled prenatrpanosti posla. Za malo novca mogu i muškarci dati popravku svoje čarape. Klinika čarapa Štrosmajerova ulica 18 u dvorištu.
Privatna lekarska praksa bila je dozvoljena do početka pedesetih godina. Svoje ordinacije reklamiraju u malim oglasima:
-Dr Z. Šrejber, specijalista za očne bolesti ordinira u Subotici (1945. godina)
-Dr A. Milko, specijalista za plućne bolesti, vratio se, Subotica, Krupeževićeva 2
-Ortopedsku radionicu premestio sam u Bledsku ulicu (iza Hajzlerovog kupatila), Klonka Antun
-Dobit će veliku nagradu onaj koji će mi predati moje liječničke instrumente (cystoskope) ostavljene u „getu“ (Botond ul. 13) prilikom deportovanja Jevreja 16. juna 1944. godine. Dr Frenkel Andrija, Subotica, Trg Ćirila i Metoda 3
Oglasi kao oglasi, na prvi pogled se ne razlikuju od današnjih, osim po stilu pismenog izražavanja i predmetima kupoprodaje koji odaju trenutnu oskudicu. Ona kategorija oglasa koje zovu „lični“ i u kojima se traži životni saputnik ili partner suprotnog pola, uvek je bila delikatna stvar. Tih par reči treba da predstavi i oglašivača, od toga kakve su mu namere pa do imovinskog statusa i kulturnog nivoa kome pripada.
-Tražim ženu 50-60 godina penzionerku sa kojom bi zajednički vodio kućanstvo. (avgust 1945)
-Tražim inteligentnu domaćicu bez dece, srednjih godina. Mogućan je i brak. Ponude na administraciju pod „Samac“
Postoji i pojam „družbenica“. Nije neuobičajeno da starije žene koje su ostale same a imućnije su, nađu drugu ženu koja bi se doselila kod nje, ne u statusu sluškinje, već sustanarke – družbenice koja bi pripomogla oko kuće a i bila društvo u slobodno vreme.
Ljudi traže svoje nestale: partizane, honvede, deportovane…
-Molim onoga ko nešto zna o Vidaković Blašku koji se zadnji put javio iz (Uzvolgy, Csik – megye, 5026 NMS) bio odveden na prisilni rad, i o bratu Veci domobranu A 797, da jave na adresu: Stantić Stipan, Subotica, Gajeva 43
-Tumbas Ago, Ljutovo-Čikerija, traži sina Tumbas Andriju, koji je 13. decembra 1944. nestao u borbi kod Bosanskog Broda. Mole se demobilisani borci njegovi drugovi da jave Tumbas Josi, Subotica, III kvart, Čantavirska 22
Rat se nije još nije ni završio a u “Slobodnoj Vojvodini” se oglašava predratni “grafolog i trbuhozborac”, Josip Stipić:
-Odštampani su novi džepni katoličko-pravoslavni kalendari za god 1945 na 34 stranice. Narudžbe na veliko prima J. Stipić astrolog, Subotica, Poštanska ul. 11 (januar 1945)
-Klizalište u Aleksandrovu je otvoreno, pa se može sklizati ceo dan (decembar 1945)
-Služavku za stalan posao za kuću traži „Elita“ poslastičarnica (decembar 1945)
-Trebamo jednog inspektora za kuvanje sapuna, Tvornica Šporer, Subotica (1945)
-Žuljeve seče dugogodišnji pedikir „Greta“ salon, Subotica, Jelačićeva 8 (novembar 1945)
-Prijeratni mliječni karamel ponovo se dobija u bombonijeri „Brumera“ u Subotici
Lansky
Ako zelimo upoznati jednu epohu i njene ljude, Mali oglasi su onda neizbezna literatura .Lansky me je svojim danasnjim prilogom istoriji Subotice vratio u detinjstvo. Ponovo sam mali decak u kratkim patalonama koji sve oko sebe posmatra i zeljno upija sve sto se oko njega dogadja. Roditelji su u secanju jos zivi, nasa kuca koje odavno vise nema, je u eksploziji prolecnog zelenila dobila svoju stvarnu lepotu. Nostalgija za jednim prohujalim vremenom. To je jedan osecaj kada vas neko izvuce iz davne i skoro zaboravljene proslosti, i odjednom spomene stare prijatelje i poznanike kojih odavno vise nema. Ono sto je zajdnicko svim Malim oglasima je cinjenica da kostaju novaca i to svaka rec posebno. Zbog toga je njihova specificnost u tome da se sa sto manje reci sto vise iskaze, kako bi bili sa jedne strane efektivni u svojoj nameri i smislu, a sa druge strane da budu sto je moguce jeftiniji. Komisionih radnji odavno vise nema. Luksuzna, lepa i naoko skupocena roba iz inostranstva je nesto obicno i svakodnevno i danas se krcmi po buvljacima i slicnim mestima. Naci u tadasnjoj Subotici neku porodicu koja ima nekakvu stvar iz Kine je bila prava retkost, tako reci nemoguca misija. Danas je isto tako nemoguca misija naci neku porodicu ili pojedinca koji na poseduje neku stavar iz Kine. Gledam oglas i reklamu za knjizaru gospodina Viga (Mihaly) Njergova knjizara je bila na kraju Rudiceve ulice. Kasnije nacionalizovana (mislim da je njegova supruga i dalje ostala u knjizari kao poslovodja) Stari Vig se je povukao u jednu malu prostoriju i vodio samostalnu zanatsku radnju za popravku i promet nalivpera. Nalivpero je bila jedna skupa i retka stvar iz uvoza, cuvene marke su bile Parker, Mont Blanc, Pelikan, jos poneke. Takve stvari su se popravljale i brizno cuvale. Otuda i potreba za jednom takvom radionicom. Danas kada sam i sam zasao u godine i video ponesto Evrope i sveta gospodin Vig za mene je jos uvek olicenje odmerenog, uctivog, nenametljivog i sebe svesnog gospodina nekadasnje Subotice. Pored ulicne table „Klinika carapa“ sam nebrojene puta prolazio. Bilo je sasvom normalno Najlon carape, skupi uvozni proizvod, koji je nosila svaka zena koja je bar malo drzala do sebe, da se ne baca nego popravlja i spasava sta se spasiti moze. Pobegla mi ocica. Pitam se da li neko jos moze da shvati sta se time zeli reci. Inace u toj „klinici“ su obavljalli i „Umetnicko stopovanje“ Bila je to jedna zanatska vestina da se napravi ili okrpi nesto tako fino i diskretno da se zasiveno mesto ili cak zakrpa uopste ne primete, barem ne na prvi pogled. Koliko vidim iz oglasa radionica je bila u Strosmajerovoj ulici. Ja je pamtim iz Radiceve ulice gde su se valjda preselili. Lokal je bio podeljen na dva dela. U drugom delu je bio Biro za usluge umnozavanja i prepisivanja. Bilo je to vreme kada nije bilo aparata za kopiranje nego se je sve radilo pisacom masinom, matricama i Ciklostilom. Ko od danasnje dece zna uopste sta je to indigo papir? Radiceva je u mom malom svetu bila od biblioteke pa sve do bioskopa Zvezda. Ono ostalo me nije zanimalo. Ulaz na decje odeljenje biblioteke je bio iz Radiceve ulice. Osim naravno pozajmice knjiga, mogle su se pozajmiti i procitati novine, „Politikin zabavnik“ “ “ Plavi vjesnik“ i slicna decja i omladinska stampa sa vrlo zanimljivim stivom i naravno stripovima. Osim toga i mnogobrojne drustvene igre koje se nisu mogle iznositi ali se moglo igrati na licu mesta tj. u citaonici. Kod nas u Subotici je postojao jos jedan fenomen u oglasavanju uglavnom stvari za prodaju. Prodavac je kao sto se to cesto u svetu radi, uzeo komad papira i napisao svoju poruku odnosno oglas i stavio to u prozor sa ulicne strane. Prodaje se kuca, voce iz baste ili vinograda, decja kolica, ili dobar i ocuvan zimski kaput star jedva jednu ili mozda dve decenije. Svi ti prozorski oglasi su u gornjem uglu imali zalepljene taksene marke koje su bile uredno ponistene. Ja ni dan danas ne znam cemu su zapravo sluzile te taksene marke na jednom takvom privatnom oglasu, i da li su one bile po nekakvom zakonu obavezne.
Puno tih oglasa se odnosi na izgubljene stvari. Među takvima se oglašavaju i izgubljena i nađena penkala. Danas bi to neko tumačio kao sitničarenje. Ne zna čovek šta će jednog dana da izgubi vrednost ili pak postane dragocenost.
Od starijih sam čuo da je pre rata knjižara Vig pred školsku godinu đacima slala katalog sa asortimanom svoje prodavnice.
Gledam ove oglase. Poseban utisak su mi ostavili ovi što ih daju povratnici iz logora. Taj doktor što se raspituje za svoje instrumente…
Komšinica moje bake, Jevrejka, pre nego što su ih oterali u logor, dala je na čuvanje, tada verovatno skupocenu, kristalnu posudu za puder, sa srebrnim poklopcem. I rekla da će doći po nju kada sve prođe. Na žalost, nikada se nisu vratili, niko od te porodice.
Moja baka je tu posudu do smrti čuvala. I dan danas je kod nas.
@ BS.
Cuvajte je i dalje. Taj predmet je nekome verovatno vise pretstavljao jednu idealnu vrednost, uspomenu na nekog ili nesto i znacio sigurno daleko vise nego sama cena materijala, i zato je data nekome na cuvanje a kome se moglo verovati. Zbog toga sve dok se jedan takav predmet cuva – cuva se i amanet jedne osobe koja je fizicki umrla, ali njen duh i jedno secanje na nju su jos uvek zivi (o cemu nam svedoci i ovaj post) i zivece sve dok taj predmet bude cuvan zajedno sa pricom koja je sa njim povezana.
Potrebe ljudi su uglavnom iste kroz vekove. Da nadje osobu sa i kojom će voditi domaćinstvo i posao. Da li si gazda ili radnik, sve jedno.
Divna priča. Pročitala sam oglas u kom se oglašava neko iz Čantavirske 22. Moja rodna kuća je bila u Čantavirskoj 28. Ne bi to bilo ništa posebno da i naziv ulice i sama ulica nije nestala. Prvo se naziv promenio u Bračuljević Lovre a posle su nestale kuće. Danas na tim adresama žive neki drugi ljudi kojima ništa ne znači ulica Čantavirska ili Nikolićeva (danas Nade Dimić)
Evo jedan interesantan podatak koji sam nasao. Doticni borac Andrija Tumbas za kojim je raspisan oglas se spominje u listi poginulih/nestalih boraca VIII Vojvodjanske Udarne Brigade, mozete pogledati ceo spisak ovde: http://znaci.net/00001/184_9.pdf (samo CTRL+F i ukucajte Tumbas), jedino je njegov datum nestanka stavljen kao kasni Novembar, a mesto Kazuk (koliko sam shvatio to je kod Dunava u Baranji), sto nije toliko daleko od Bosanskog Broda koji se spominje u oglasu. Bilo bi interesantno saznati sta se desilo sa njime, a i sa drugim ljudima pomenutim u oglasima (ukljucujuci i doktore)
Kao i uvek – odlican clanak Lansky!
Ja bi naseg gospodina Lanskog i dalje za gradonacelnika… najkopetentnija osoba za takvu poziciju, ima podstke iz istorije grada koje mnogi nemaju i ne znaju ih, a isto tako verujem da ima podatke i iz danasnjice…
Gde se vas gospodine moze uzivo videti? Apel za danasnju vlast Lansky za pocasnog gradjanina i bar na mesecnom nivou javno jedan susret s njim i gradjanima Subotice!
Skidam Vam kapu dole Lansky!!
Kada smo vec kod Malih oglasa, treba spomenuti da su oni u onim turbulentnim ratnim i poratnim vremenima rado koristeni od raznih obavestajnih sluzbi u komunikaciji sa svojim agentima na terenu. To je bio jedan vrlo efektivan i vrlo konspirativ nacin nekome nesto vazno ali i bezbedno javiti odnosno dati uputstvo. Kroz na prvi pogled obican i neupadljiv sadrzaj oglasa po pravilu privatne prirode, saopstavalo bi se agentu na terenu (pod uslovom da su sve ostale komunikacije presecene) preko Malog oglasa da je u opasnosti i da treba pod hitno da se skloni. Agent bi onda isto tako davao do znanja svojoj centrali da je (eventualno) na sigurnom i da ocekuje dalja uputstva. Kasnije se je radilo na ometanju i presecanju konspirativnih puteva preko Malih oglasa, pa su redakcije bile u obavezi da zatraze licnu kartu od oglasivaca, sto je u znacajnij meri otezalo posao sa komunikacijama po toj metodi. Vremenom je i spijunska tehnika napredovala pa su i konspirativne metode postale potpuno drugacije.
Tekst solidan, uz par potrebnih ispravaka (gdin Lansky ce razumeti, nadam se): „nije demokratizacija bila tako nagla u svim segmentima drustva“ i „pravednija raspodela imovine sprovedena je u vise koraka“. Ovo je ipak precizniji opis. Pozdrav.
@Karlo M.
razumem šta hoćeš da kažeš i uglavnom se slažem sa tobom. Ja sam dete socijalizma ali nisam doživeo 1945-48. Taj period je obeležilo prilično neoriginalno kopiranje sovjetskih metoda u politici, privredi i kulturi. Nas je „1948“ spasila. Od tada je to bio jedan poseban sistem i uređenje. U vreme Tita je Jugoslavija spadala u slobodni deo sveta. Za današnja merila to je totalitarni režim. Ali ako pogledamo političku kartu sveta u ono vreme, videćemo pola Evrope zatvoreno u istočnom lageru, južna Evropa (Grčka, Španija, Portugal) sa fašističkim diktaturama, Južna Amerika pod vojnim huntama, Kina…
@Lansky…Odlicna definicija diktature proletarijata. Ne zelim reci da sam antimarksista, ali marksistima zameram borbu protiv intelektualaca i postenih ljudi koji ne izrabljuju druge. Zabraniti male privatne firme u ono vreme posleratne oskudice nije imalo smisla. Cak i kasnije tokom 60-ih i 70-ih drustvene firme su retko bile konkurentne osim onih bas velikih, koje su cesto bile subvencionisane od strane drzave. To se i danas radi i sve zavisi od postenja i strucnosti onih na vlasti. Koliko je los neobuzdani kapitalizam, toliko je lose i preveliko mesanje drzave u privredu. Ona bi samo trebala da ublazava preveliko „talasanje“ i da garantuje sprovodjenje zakona.
Sa posleratnim oglasima nestalih honveda u ratu počnje storija madjarskog filma „Apró mesék“ (2019). Izuzetan film!
Ja sam pošao u gimnaziju 1947.godine, u to doba knjižara Vig se nalazila kod Franjevačke crkve, preko puta restorana Mala bašta. Tu smo mi đaci kupovali olovke, vodene bojice a ja sam najviše kupovao poštanske marke za moju kolekciju. U tom lokalu je kasnije Bagat održavao kurseve šivenja i krojenja.
Nakon toga, koliko ja znam, knjižara se preselila kod Gimnazije, kako to Kertvaroš objašnjava.
Penkale u to doba su bile više znanstvena fantastika. U školi smo pisali mastilom samo pismene zadatke a mastionice su bile ugrađene u školsle klupe.
Ja imam dve klasične penkale, Pelikan i Monblan, klasične zbog toga što su one još sa pumpicom, kasniji tipovi su koristili uloške sa mastilom.
Da li je Vig imao knjižaru u Rudićevoj ulici neznam, slika iz arhiva Dietrich verovatno potiče iz vremena pre rata.
@ Aleksa
Meni su se malo pomesale slike stare Subotice. Da li je Vig imao radnju pored Tikvickog nije mi poznato, bilo je to prije moga vremena. Medjutim znam sa sigurnoscu da je na uglu Rudiceve i Petöfi Sandora, odmah pored zlatara Mlinaceka, imao svoju radnju za popravku penkala i slicnog pisaceg pribora. Samo prezime Vig dolazi iz nemackog jezika od patronima Ludvig. Sto se tadasnjih penkala tice sve su imale pumpicu i to je bila jedna slaba tacka jer se je u slucaju da se probusi ventil na pumpici morala ili baciti ili strucno popraviti jer pumpica vise nije usisavala mastilo. Problem je bio i sa diznom koja je vodila mastilo do pera jer je lako mogla da se zacepi. Samo pero, po pravilu zlatno, tj. pozlaceno, je takodje lako stradalo u rukama nekog deteteta ili malo grubljeg coveka koji bi pritisnuo malo vise nego sto je potrebno i time upropastio pero. Nalivpero kao tadasnji statusni simbol je imalo i svoju cenu. Muskarci su penkalo obavezno nosili u gornjem dzepu sakoa. Tako da se je mogla videti samo ona stipaljka koja je drzala penkalu za dzep sakoa i vrh kape odnosno poklopca. Proizvodjaci su to znali pa su polagali posebnu paznju na te svakome vidljive detalje. Montblan je imao, odnosno ima i danas jednu belu stilizovanu sliku planinskog vrha Monblan pod snegom. Poneko misli da je to stilizovani cvet. Parker ima stipaljku u obliku strele, a Pelikan u obliku kljuna ptice Pelikana. Na taj nacin se je odmah moglo prepoznati ko kakav statusni simbol nosi. Osim nalivpera (zlatnog) jedini tako reci nakit za muskarca je jos bila igla za kravatu, obicno pozlacena kao i stipaljka penkale, i naravno dugmad za manzete.Osim toga odrasli muskarci su osim vencanog prstena cesto nosili prsten pecatnjak kao simbol svoje pozicije u drustvu. Sirotinja nije imala jer nije imala sta da pecati.