Subotica – prva odbrana od socrealizma

Polovinom sedamdesetih godina, u sedište Likovnog susreta – Rajhlovu palatu došla je jedna sedamdesetogodišnja gospođa. Živahna starica u pratnji mlađe rođake, molila je dozvolu da razgleda kuću u kojoj je živela kao dete. Bila je to Ilma Rajhl, udata Turnovski, kćerka Ferenca Rajhla. Njihova porodica je prodala kuću 1908. godine i preselila se u Segedin, a kasnije u Budimpeštu.

Između dva rata, iako je ta kuća bila u privatnom posedu, bilo je ideja da bi, kao najlepša palata u gradu, bila idealna za muzej. To je vreme kada je jedina profesionalna ustanova kulture u gradu bila Biblioteka, a i ona će dobiti današnju zgradu tek kasnije.

Daleko od toga da pre rata nije bilo kulture i umetnosti, međutim, sve to je bila privilegija uskog kruga ljudi, odnosno elite. Umetnici su zavisili od blagonaklonosti pojedinaca i mecena, a ne od zalaganja društva za kulturno umetnički razvitak.

Subotica je na korzou 1886. godine imala prvu privatnu galeriju – „Umetnički salon Fridman“. Posle toga, naročito između dva svetska rata, postojao je drugi običaj. Popularni su bili izlozi radnji, prvenstveno izlog dućana Line Balog na Korzou, zatim „Špicerov umetnički salon“ i Mamužićeva knjižara pod Gradskom kućom. To je vreme kada je na korzou i privatni „Bački muzej“ dr Joce Milekića, kolekcionara. Zgrada pozorišta je bila hotel sa dvoranom koja je primala gostujuće pozorišne trupe. I Nepker je bio organizator kulturnih i sportskih priredbi.

Socijalističko društvo je posle Drugog svetskog rata dalo sebi zadatak da kulturu učini dostupnu svima. Možda bi do toga došlo i u nekim drugim okolnostima ali u našem slučaju preporod je došao u vreme socijalizma.

Dokumentarna izložba „Kulturne prakse i prostori: subotička retrospektiva”  koja je postavljena u Mađarskom kulturnom centru na Paliću (Bohinjska bb), prikazuje neke od ustanova kulture koje su u tom vremenu dobile najlepša mesta u gradu, zatim domove, festivale, tribine, koji su dobrim delom nestali do danas.

Za one koji nisu u prilici da pogledaju izložbu, evo nekoliko detalja. Ostalo se može videti na Paliću do 1. aprila.

Letnja pozornica, Palić

Rat se nije ni završio a komunistički režim je započeo prosvećivanje i kulturno uzdizanje širokih narodnih masa. U početku je, po uzoru na SSSR, mnogo toga bilo u službi ideologije. Stilski diktat iz Moskve do danas je ostao poznat kao – socrealizam. Ko zna dokle bi to išlo da 1948. godine nije došao spas. Rezolucija inform-biroa značila je razlaz sa Staljinom, ne samo politički.

U Subotici se tada desilo nešto veoma zanimljivo. U gradu koji se našao na prvoj liniji mogućeg sukoba, u teškim posleratnim godinama, došlo je do velikog kulturnog procvata. Nije poznato da li je iza toga bila nekakva politička odluka, da se severna granica ojača i kulturno, ali je nešto slično moralo biti. U vreme dok se snabdevanje hranom vrši “na tačkice”, u Subotici je osnovano profesionalno pozorište a ubrzo i njegova muzička sekcija – Opera i Balet. Za to je stigla kadrovska pomoć iz zagrebačkog Hrvatskog narodnog kazališta. Otvoren je Gradski muzej (1948), na Paliću je napravljen ZOO vrt (1949), sagrađena je najlepša Letnja pozornica u državi (1950), otvoren Lovački muzej… Od manifestacija osnovani su: likovna kolonija i pozorišni festival. Te 48’ Subotica je imala i radio stanicu. Kada je kriza prošla, radio je preseljen u Novi Sad a za njim su otišli i Opera sa Baletom, likovna kolonija i Festival vojvođanskih pozorišta. Pre toga su ugašeni Bačka galerija i Lovački muzej na Paliću.

Gradska izložbena sala /1954 – 1970/ , sa ulazom na uglu Prokeš palate (kasnije samoposluga Višnja)

Novi talas entuzijazma u kulturnoj politici grada, desio se šezdesetih godina. Na Paliću, na spratu Velike terase osnovan je Likovni susret. Umetnička manifestacija koja je imala najveću izložbenu salu u zemlji.

Cela Gradska kuća je trebala da bude prepuštena kulturi. Iz nje bi se iselila administracija u zgradu Nove Opštine.

Novoimenovana institucija Dom kulture bila bi centrala celokupnog kulturnog života grada. Ova ideja se pokazala preambiciozna ali je donekle ipak ostvarena. Svoje prostorije su u Gradskoj kući dobili Muzej, Radio Subotica, Zavod za zaštitu spomenika, Istorijski arhiv, neki subotički umetnici su tamo dobili ateljee… Atrijum je otvoren za letnje programe, što je bilo delimično ostvarenje projekta pretvaranja dvorišta Gradske kuće u prostor rezervisan za kulturne i zabavne sadržaje.

Dom omladine je imao zadatak da oko sebe okupi sve kreativne mlade ljude i publiku. Nova zgrada u Harambašićevoj ulici imala je: dvoranu, prostorije za muzičke probe, salu za igru i ples sa ogledalom, foto kino klub, radionice…

Dom omladine u Subotici /Filmski susreti – SOFF/

Kao i veliki Dom kulture, i Dom omladine je sagoreo u prevelikim željama. Veliki troškovi održavanja prostora i bogat program koji nije uvek bio brojnije posećen, vremenom je iscrpeo izvore finasija. Ustanova Dom omladine je prestala da postoji 1982. a Dom kulture 1985. godine.

Likovni susret

Novembra 1980. godine, uramljivač Stevan Francer pod geslom „prikazivanje uramljenih slika“ zapravo otvara prvu privatnu galeriju u Subotici posle rata. U njoj će se ređati čelnici likovne scene jugoslovenskog umetničkog prostora.

Lansky



KOMENTARI

  1. Lebara kaže:

    Danas je veoma oskudna ponuda kulturnih dogadjanja u gradu.Odlazim na neka ali htedoh izneti konstataciju da je posecenost oduvek bila veoma losa.Ni sam ne znam zasto sugradjani nemaju afiniteta za umetnost nasuprot nekim drugim gradovima gde sam se uverio u nesto sasvim drugo.

  2. Raspop Teodosije kaže:

    Subotica je tih godina bila prestonica kulture. Posle izvesnih promena koje su sledile, dobila je prefiks „ne“.

OSTAVITE KOMENTAR