Subotičani i semafori

Od pojave prvog semafora na svetu pa do dana kada je stigao u naš grad, trebao je da prođe tačno jedan vek. A i kada je postavljen na raskrsnici kod hotela Patria, pešacima je trebalo još malo vremena da prihvate pravila koja diktira ovaj svetlosni uređaj. Sa Beograđanima je to išlo teže, gotovo nikako, pa je Subotičanima koji odu do prestonice jedan od prvih utisaka upravo to da tamo pešaci ne čekaju zeleno. Ovog leta pobedili su Novosađani. Tokom građanskog protesta u ovom gradu, bežeći ispred policije, zaustavili su se na crveno svetlo ispred pešačkog prelaza.

Prvi semofar na svetu postavljen je u Londonu krajem 1868. godine ispred Parlamenta. Radio je na plin i njegov izgled je više naginjao železničkoj signalizaciji. Plin je bio razlog i njegove propasti. Eksplodirao je i izgoreo nakon samo godinu dana, ali ga pišemo kao prvog. Za električne semafore ipak se morao sačekati dvadedeti vek. Kao i tim prvim uređajima u Americi, tako i ovim subotičkim semaforom 1967. godine na velikoj raskrsnici je upravljao saobraćajac iz male kabine.

Samo devet godina kasnije Subotičani su upoznali „zeleni talas“. Mogućnost da se uz određeno prilagođavanje brzine duž cele jedne deonice prođe bez zaustavljanja. Koordinacija rada semafora uspostavljena je duž subotičke „magistrale“, na deonici od vatrogasaca do ulice Jovana Mikića.

Množili su se semafori a sa njima i prekršaji zbog nepoštovanja boja na njima. Zbog toga je 1980. godine na najprometnijim raskrsnicama u Subotici uveden „trafifoto“. Vozači su od tada mogli da dobiju fotografiju kao dokaz da su prošli kroz crveno.

Šest godina kasnije, pešaci su sa specialnog zvučnika dobili audio-stimulans kada je trenutak da pređu zebru. To je namenjeno prvenstveno slepima i slabovidima ali se mislilo i na osobe sa daltonizmom. Zato se crvenoj boji dodaje i nešto narandžaste a zelena u svom tonu ima i malo plave, jer ih tako razlikuju i daltonisti. Žutoj boji nema šta da se doda, međutim, iz nekog razloga određen broj naših građana ovo svetlo na semaforu zove „narandžasto“. Čak i po neki saobraćajac. Oko ovoga je još ostalo da se sa njima dogovorimo: Zbog čega kažeš narandžasto a misliš žuto?

Semafori (grčka reč – nosač znakova) kod nas su pre nekoliko godina dobili poboljšanje – trepćuće zeleno svetlo. Za ovaj režim rada se može reći da je usporio saobraćaj u Subotici. Iako je trepćuće svetlo samo upozorenje onima koji su udaljeni da uspore i počnu zaustavljanje, mnogi naši vozači koče na semaforu već kod prvog treptaja, iako je trepćuće zeleno i dalje zeleno.

Za ovakvu mogućnost segedinski semafori su znali još osamdesetih godina. Ono što Subotičanin prvo primeti u susednom gradu preko granice, to su neobično dugi intervali između dva svetla. Sigurno da za to postoje razlozi a neki od njih mogu biti njihovi široki bulevari. Ko obrati pažnju kada starija osoba prelazi pešački prelaz na nekom od tih segedinskih avenija, biće mu jasno da je to taman ono vreme koliko traje, za nas predugo, crveno svetlo.

Pešaci u Subotici imaju kraće prelaze a samim tim i kraće intervale, međutim, ni jedan nije toliko kratak kao kod glave pošte.

Lansky



KOMENTARI

  1. Anonimni kaže:

    po mojem setjanju prvi semafor u gradu postavljen je na uglu kod ZVEZDA bioskopa
    Nadalje ZVUCNE semafore, tj. dodatak na inicijativu MEDVEDIC MILANA, postav-
    ljen je prvo kod poste na sva cetiri ugla. Sve iz razloga sto je u Aginoj ulici bio Savez
    slepih i slabo vidih, a gospodin Medvedic bio je predsednik organizacije, u nekoliko
    navrata i Savezne organizacije Jugoslavije. Palic mnogo kasnije dobija semafor, dok
    okolna sela neznam po kojem redosledu su dobijali semafore. Evidentno je da na
    nekim uglovima raskrsnica u vise navrata su uklonjeni pa ponovo postavlje sto se
    vidi i na slikama, jos ima slika iz Fonda Arhiv DIETRICH, POZDRAV DGY
    http://www.gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2020/07/semafori.jpg

  2. Trovach kaže:

    Mnoge zene ce se sloziti sa mnom da je zuto svetlo na semaforu zapravo narandzasto. Zasto bas zene? One imaju ime za skoro svaku nijansu, a nama se sve svodi na belo, zuto, roze, narandzasto, plavo, zeleno, crveno, braon, sivo i crno. One znaju i sta je to krem, bez, tirkiz…
    Sto se zelenog trepcuceg tice, mnogi koce kada ono pocne. Otac moje kume je u tom momentu zakocio, pa ga je od pozadi cuknuo autobus. Nije bilo cak ni neke vece stete, ali me cudi jer je njen tata bio profesionalni vozac. Mozda postoje godine kada treba bataliti voznju.

  3. Trovach kaže:

    Zaboravio sam crvenu i ljubicastu.

  4. Kertvaros kaže:

    Jednog lepog popodneva na putu u skolu (islo se u dve smene) spazili smo nesto novo na raskrsnici tada zvanoj „Kod suda“ . Bili su tu po coskovima zabetonirani nekakvi metalni stubovi razne debljine i obojeni belo-crveno. Sta bi to moglo biti od nas ucenika niko nije imao pojma. Posle par dana stvar je postala jasnija. Namontirani su semaforski signali i mi klinci inace revnosni posetioci bioskopa smo odmah znali o cemu se tu radi. Ne mogu tacno da se setim kada je to tacno bilo, ali mislim da se je to zbilo negde u periodu izmedju 1959 i 1961 godine. Proslo je dosta vremena i ti semafori su jednostavno stajali tamo i bili neaktivni, a nasi Suboticki saobracajci su i dalje u svako jutro i rano popodne i dalje regulisali saobracaj pomocu mlataranja rukama i duvanja u pistaljku, tu i tamo je pomoglo i poneko glasno izdiranje na kakvog seprtljavog biciklistu. Sama raskrsnica kod suda je bila preko dana jedno vrlo mirno mesto ali kad je radni narod krenuo Palickim i Sencanskim putem na svakodnevni posao, haos je bio kompletan. Prvenstvo u saobracaju, pravilo desne ruke, slabo je ko poznavao i jos redje ga se pridrzavao. Za vozace bicikla su bili vazni licna hrabrosti sto glasnije zvono. Svako je zurio da sto pre stigne na posao odnosno kuci gde vec nestrpljivo ceka domaca celjad sa ruckom. Nakon dosta vremena semafori su poceli da zmirkaju zutim svetlom, ali o nekom redu i pravilu jos nije bilo reci. Konacno je dosao i taj dan. Pojacano prisustvo sabracajaca i duvanje u pistaljku uz glasne verbalne opomene, kako za pesake tako i za vozace. Mi smo se vrlo striktno pridrzavali propisa, ne toliko zbog pistaljke i prvih mandatnih kazni, nego mi, jelte kao nismo seljaci i znamo sta i kako je red kretati se po varosi. Programirane elektronike jos nije bilo pa je dezurni saobracajac dirigovao sabracaj iz aluminijumske kucice sto je bio veliki napredak jer vise nije morao da se izlaze vremenskim nepogodama i riziku da ga neko pregazi stojeci na sred raskrsnice. Vlasti su organizovale masovnu saobracajnu edukaciju stanovnistva. Svako malo su bile „Nedelje sigurnosti u saobracaju“ decu od 14-15 godina su oblacili u policijske uniforme i onda bi ta deca „mustrala“ odrasle koji se ne pridrzavaju saobracajnih pravila. Sve to pod budnim okom ozbiljnog brkatog saobracajca. Kasnije su postavljani semafori po drugim raskrsnicam u gradu, ali to vise nije bilo to. Bilo je to sada vec nesto rutinsko i primecivalo se tek kad stanes na pesacki prelaz odnosno stignes do raskrsnice. Svi semafori ovog sveta imaju tri boje tacno poredjene, na vrhu zelena, u sredini zuta i dole crvena i imaju svugde apsolutno isti znacenje. Jedini izuzetak je bio u svojevremeno u Kini kada su Mao Ce Tungove „Crvene garde“ za vreme Kulturne revolucije, obrnule red boja jer crveno moze znaciti samo slobodu i slobodan prolaz kako je to njihova ideologija smatrala.

  5. Kertvaros kaže:

    @ Trovac

    Svaki covek ima svoj individualni dozivljaj boje. Upravo zbog toga postoji nauka o bojama, ona je jedna egzaktna, interdisplinarna nauka i u njoj ucestvuju fizika, optika, fiziolopgija i psihologija. Tome treba jos dodati i hemiju. Nauka o bojama je izuzetno vazna, narocito u stamparstvu, slikarstvu, primenjenoj umetnosti, dizajniranju, foto tehnici, raznim madicinskim terapijama i jos mnogo toga, trenutno ne mogu da se setim. Boje su jedna merljiva velicina i postoje razni denzitometri za merenje njene gustine, kao i spektrometri i slicni aparati bez kojih savremena industrija vise ne moze da funkcionise. Neko ko nema osecaj i znanje o bojama ne moze biti cak ni najobicniji moler.

  6. Trovach kaže:

    @Kertvaros…Taj individualni dozivljaj boje zene drugacije dozivljavaju. Ono sto je meni naprosto roze, mojoj supruzi je mozda neka druga boja za koju ima precizniju definiciju. Pre oko godinu dana je u Astronomskom magazinu bio tekst o bojama i predstavljena je slika sa kompletnim spektrom boja. Video sam svaku razliku svih nijansi sto znaci da imam sva 4 receptora , dok neki ljudi imaju samo 2, a najcesci je slucaj sa 3 receptora. Naravno, ja ne znam naziv za svaku nijansu. Meni je jednostavno zuta sve dok ne postane narandzasta i narandzasta sve dok ne postane crvena. Postoji naziv marinsko plavo, a meni je to jednostavno plavo (mozda tamno plavo). Teget je vec mnogo tamnija.

  7. Kertvaros kaže:

    @ Trovac

    Kazem ja, boje dozivlavamo na individualan nacin. Nazalost u nekim profesijama to tako ne ide. Umesto individualnog dozivljaja mora se pridrzavati strogih pravila o bojama. Astronomski magazin ne poznajem, ali verujem da sliku o kojoj govoris (sigurno u boji) nije mogao odstampati neki stamparski radnik (ofset masinista) koji nije apsolutno sigruan koja je koja boja i koja nijansa. Samo plava boja ima nekih 84 nijansi, Marinsko plava, Nebesko plava, Viktorija plava, Bebi plava, itd. Siva boja se javlja u nekih 50 razlicitih tonova. Onaj ko ima posla sa bojama to najbolje zna. Za ostatak covecanstva je sasvim dovoljno da razlikuje svetloplavu od tamnoplave boje i svetlosivu od tamnosive boje.

  8. Ufulu kaže:

    Mislim da je najkraći interval kod Patrije i Nove opštine.Nikada ne možeš preći ulicu, ako ne potrčiš. Kod Pošte i možeš ako ubrzaš korak, bez sprinta.Misle nadležni o našoj kondiciji

  9. avet kaže:

    Subotica je ove prve „trafifoto“ uređaje u Jugoslaviji u to vreme imala u isto vreme kada su imali Zagreb i Ljubljana, dok drugi veliki gradovi u Jugoslaviji u to vreme nisu ni znali šta je to.
    Uvek smo prednjačili po tehničkim novotarijama.
    Sistem je radio tako što je u kutiju na stubu postavljen-ugrađen fotoaparat sa blicem, a u asfaltu posle semafora je bila ukopana-uvučena metalna žica koja je služila kao senzor prolaska vozila, ali samo kada je semafor pokazivao crveno svetlo.
    Znači, kada je iznad tog senzora prošlo nešto što je bilo napravljeno od metala, gvožđa, naravno u većoj količini, masi, induktivni senzor u asfaltu bi dao signal fotoaparatu i blicu za okidanje.
    Postoji velik broj anegdota o mangupima koji su se noću zabavljali sa ovim fotoaparatima, namerno ih aktivirajući raznim metalnim stvarima većeg gabarita i smejući se na fotografijama, naravno, okrenutim leđima prema fotoaparatu.

  10. sasa kaže:

    @avet
    I golim zadnjicama dok su gurali automobil kroz raskrsnicu.

  11. Inspektor.. kaže:

    Moram vas dopuniti : Ipak prvi semafor je bio postavljen na križanju ulice sa ulicom Breće Radića. Naime kada je dolazio tramvaj na kontaknoj mreži postajalo je vremenski prekidać koji je signalizirao na toj raskrsnici da is suprotnog smera dolazi vozilo na šinama. Kada je tramvaj napusti tu raskrsnicu onda ponovo se ugasilo crvena lampa. Ta prva signalizacija je bila postavljena još pre drugog svetskog rata ,pa je funkcionisao do kraja 1950 -ih godina. Takav semafor sa vremenskim prekidačem bilo je instalirano i kod danasnjeg hotela Patrije…

  12. Trovach kaže:

    @Kertvaros…Ako Vas interesuje astronomija, preporucujem vam taj sajt.

  13. Kertvaros kaže:

    Trovac

    Hvala na preporuci.

OSTAVITE KOMENTAR