Subotičani u svetu–Bojan Lazarević, Lepo mu nedostaje,ružno zaboravlja

Pre samo nešto više od godinu dana Bojan Lazarević, nastavnik fizike u subotičkoj Osnovnoj školi „Sonja Marinković“  nije ni pomišljao da će se naći u Kuvajtu, zapravo da će tamo živeti, a pri tom još obići i mnoge države Bliskog istoka.

„Nakon dugogodišnjeg razmišljanja kako otići na „zapad“, bez papira – što je za mene bilo nemoguće, u jednom momentu sam se okrenuo na drugu stranu – ka istoku. Naišao sam istovremeno na dva odgovarajuća konkursa, jedan za poziciju nastavnika u školi u Abu Dabi-ju i drugi za laboratorijskog instruktora fizike u Kuvajtu – priča Bojan.

Prošao je dalje na oba intervjua pa je morao izabrati  i po savetu kolege odlučio se za Kuvajt. Kaže, nije pogrešio.

„Radno vreme je duže nego što sam imao u Srbiji, ali sav posao oko ocenjivanja i pripreme za nastavu završim u okviru toga.  Predajem na engleskom jeziku i studenti su mi uglavnom Kuvajćani. Ponuda koju su mi dali je ispoštovana i čak sam po dolasku dobio nešto novca za početak i obezbeđen je bio smeštaj za mesec dana. Žao mi je što sam morao da napustim porodicu i prijatelje kako bih sebi mogao da obezbedim neku sigurnost. I pored većih troškova koje ovde imam, čestih putovanja, kupovine auta, plaćanje zakupa stana,  imam i ušteđevinu. Čak i kada se sagleda stavka da se u zemljama Bliskog istoka ne uplaćuju doprinosi za penziju i dalje to ostaje neka dobra računica.

Često dolazi kući, može i to sebi priuštiti. Nedostaje mu mnogo toga što je ovde bilo lepo, a sve ružno već pada u zaborav.

„Najviše mi nedostaju ljudi, porodica, prijatelji, kolege. Pošto sam rodom iz  Bačke Topole, a u Subotici sam radio šest godina, svaki kratak boravak kući podrazumeva i posetu Subotici. Nedostaje mi pozorište, nastavničke ekskurzije i zelenilo grada. Žurke su posebna priča jer tamo provoda nema, bar ne takvog na koji smo mi navikli, ne postoje klubovi već uglavnom restorani sa hranom, a igranje je zabranjeno jer se u njihovoj kulturi smatra zavođenjem. Nedostaju mi slučajni susreti sa bivšim đacima, u želji da vidim njihov uspeh i razvoj, jer oni vrlo brzo posle osnovne škole izrastu u ljude koji otkrivaju svoje stavove.

Nažalost, kaže, ma koliko da voli svoju zemlju za sada mesta povratku nema. Ovaj posao mu omogućuje da realizuje svoje planove. I nije u tome usamljen.

„Namera mi je da završim doktorske studije, a da za to vreme radim, zaradim i ponegde otputujem. Imam stalnu želju za usavršavanjem tako da su moja razmišljanja usmerena u tom pravcu. I svakako nisam jedini… Na Univerzitetu gde radim ima dosta ljudi iz Srbije i okolnih država, a naših ljudi ima i po celom Kuvajtu. Prepoznajemo se, družimo i bar u mom okruženju nas ima preko trideset.

 



KOMENTARI

  1. Pera kaže:

    Skupljaj pare pa nazad brate 🙂

  2. Znatizeljni kaže:

    Meni clanak nije dovoljno jasan. Ako nije imao „papire“ da bi otisao na zapad, kako je onda bez papira uspeo da se zaposli na Bliskom Istoku? (na casnu pionirsku rec?) Pogotovu sto se na zapadu grcevito trazi fakultetski obrazovana radna snaga sa fakulteta prirodnih nauka. Pogotovu se traze oni koji dolaze iz struke kao sto su hemija, fizika, matematika.

  3. Fandjo kaže:

    Svaka cast.
    Nisam ni ja imao papire pa sam dosao pre 26 godina sa porodicom i nastanio se u Velikoj Britaniji. Posao tojest radnu dozvolu sam dobio posle 6 meseci.
    Supruga mi je ovde krenula na fakultet i zavrsila masters i doktorat (Astronomija), dobili smo britansko drzavljanstvo posle 14 godina i lepo nam je. Eto jos 5 godina rada i sticem zasluzenu penziju… Subotica mi uopste ne nedostaje. Nedostaju mi pojedini sugradjani moji dobri prijatelji te ih svake godine posecujem.
    Sve se moze kada je covek uporan i kada razmislja pozitivno. Nijedan momenat proveden ovde mi nije bio tezak i veoma sam zadovoljan i sretan svojim zivotom.
    Nismo radili na crno i imamo puna prava kao svaki stanovnik koji je ovde rodjen.
    Toliko od mene.
    Pozdrav, Fandjo

  4. Znatizeljni kaže:

    @ Fandjo
    Oprosti meni nije jasno kako si ( i to sa porodicom) usao u V Britaniju bez papira? Kao Arapska izbeglica ili sta? Od cega ste ziveli, i gde ste ziveli prvih 6 meseci? Upornost nije nikakva kvalifikacija, ona je rodjna sestra nedotupavnosti. Ti si mozda mislio na kontuiranost, istrajnost, i verovanje u sebe, sto je svakako od koristi, ali to niti je uslov, niti je bilo kakva kvalifikacija, a jos manje garancija za uspeh. Meni je drago za svakog coveka koji je uspesno stvorio sebi egzistenciju, ali ove price u stilu – Dodjem ja bez igde icega i sam svojom sposobnoscu stvorim sebi dobar zivot, za mene zvuce prilicno nerealno.

  5. De la Croix kaže:

    Kad smo kod toga, primetio sam da gotovo svi kada im nešto pođe za rukom, počnu drugima da sole kako je sve stvar volje, upornosti i slične fraze, jer se njima u tom momentu tako čini. A kada kola krenu nizbrdo onda prestanu sa filozofijom.
    Mislim da osim znanja i snalažljivosti treba imati i malo sreće. Nekima se sve jednostavno „otvori“ a neke druge bije maler. Najčešće se u životu smenjuju uspešni i manje uspešni periodi. Kada nam krene treba uvek imati na umu koliki udeo u tome ima faktor sreće. I zato biti skroman i ne hvaliti se pred drugima i držati im predavanja o formulama za uspeh.

OSTAVITE KOMENTAR