Subotička „kancelarija poštenja“

Izgubljene stvari smatramo nađenim tek kada se vrate vlasniku ili predaju nadležnima. Ako ih je neko pronašao a zadržao ih za sebe, on je učinio prekršaj ili krivično delo. Ne važi parola „ko nađe – njegovo“. Bilo je u prošlosti onih koji su pronašli novac ili dragocenosti čiji se vlasnik nije znao pa su ih prisvojili bez da su pronađeno najpre prijavili. Takav postupak je pred zakonom ravan krađi.

„Kancelarija poštenja“ – tako je mogao da se zove nekadašnji Odsek za nađene stvari u Gradskoj kući.

Pre šezdeset godina, samo za šest meseci predato je 400 predmeta na njihov šalter. Bilo je tu i vrednog nakita, ručnih satova, tašni, korpi, punih i praznih novčanika… ali i probušenih cipela. Ili recimo, grudnjaka i najlon čarapa. Nešto od toga je možda bilo odbačeno ali su i to savesni građani odnosili u Biro za nađene stvari. Za neke se sumnjalo da nisu do kraja pošteni. To su oni koji bi novčanike i dokumente ovoj službi poslali poštom. I danas ima onih koji nađeni novčanik isprazne, a da bi umirili savest pobrinu se da vlasnik nazad dobije dokumente i kartice.

Kako je vreme prolazilo, sve manje se čulo za ovaj šalter. Razlozi mogu biti razni. Neke stvari su za proteklih pola veka postale toliko jeftine da čovek neće ni da se sagne ako ih vidi na zemlji, a kamoli da bi brinuo brigu čije je to. Kišobran je nekada bio vredna stvar, postojali su majstori za popravke. Sada ga dele kao reklamni materijal ili se kupuje za dve stotine dinara.

Do danas nisu prestale da se gube stvari ali za neko posebno sabiralište izgubljenih predmeta odavno niko ne zna. Železnička i autobuska stanica vode brigu o stvarima ostavljenim u njihovim vozilima. Kada je u pitanju neki dokument sa ličnim podacima, najlakše ga je ubaciti u poštansko sanduče. Pošteni nalazači novca ili dragocenosti stvar prijavljuju u Policiji gde se obraća i onaj ko je to izgubio, međutim, sve ostalo što se pronađe dobro bi bilo predati na jedno mesto koje je svima poznato a ne oglašavati u novinama ili na drveću. Nekad davno je to bio Biro za nađene stvari a danas…

Zvuči čudno ali ta služba sve ove decenije nije prestajala da postoji. Ona i danas radi u Gradskoj kući, na drugom spratu.

Kako bi trenutno mogao da izgleda taj biro? Ako bi ga ilustrovao Magnus, crtač stripa Alan Ford, to bi sigurno bio neki ćumez u kome sedi zaboravljen mumificirani starac u uniformi austrougarskog činovnika.

Ali, ništa od toga. Nekom od zaposlenih referenata pridodato je i ovo zaduženje, tako da ono još formalno postoji ako neko odluči da pronađenu stvar preda tamo.  A takvih je danas veoma malo. Možda zato što ne znaju za ovu mogućnost a može biti da se pronalazači i vlasnici danas nalaze na neki drugi način.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    Nisam imao pojma da postoji u Subotici biro za izgublljene stvari. Pitanje kako za nesto saznati ako se to nalazi malte ne u ilegali. Jesenas sam u Nemackoj pored biciklisticke staze spazio da nesto svetluca. Bili su to novi kodirani auto kljucevi sa daljinskim prenosom. Uzeo sam ih,osvrtao se oko sebe, nigde nikog, sledeci grad je bio udaljen oko 20 kilometara, okolo neka sela, i ja pozovem na mobilni policiju. Pitaju gde se tacno nalazim, ja objasnim, kazu nemaju trenutno slobodno vozilo da bi dosli po kljuceve, ali ako imam mogucnosti da dodjem u njihovu stanicu nekih 2 km udaljenu. Tako sam i uradio. Pitali me gde je tacno mesto nalaza, skenirali moju licnu kartu i zahvalili se na dolasku. Kraj cele price nisam nikada saznao. Inace spadam u onu vrstu ljudi koja stvari vise gubi nego sto ih nalazi . Nekada je u dnevnim novinama bila rubrika Izgubleno – nadjeno, bila je to uvek vesela i zanimljiva lektira. U Minhenu za vreme Oktoberfesta imaju poseban biro za izgubljene stvari improvizovan u jedno kontejneru. Neverovatno sta sve ljudi nalaze i donose u biro, kao i kolicine izgubljenih stvari za te dve nedelje koliko traje festa. Ima tu svega, mobilnih telefona, izgubljene odece, donjeg vesa, cipela, naocala, proteza onih za zube i onih za udove, tu i tamo poneko stakleno oko i naravno bezbroj licnih dokumenata, nakita i ko zna cega jos.U Nemackoj vazi zakonsko pravilo – ko nadje i donese nadjeni predmet mora da saceka 6 meseci. Ukoliko se ne pojavi vlasnik za to vreme, nadjeni predmet prelazi u njegovo vlasnistvo. Ukoliko se vlasnik ipak nesto kasnije pojavi, ostaje kratkih rukava jer je zakon na strani nalazaca.
    Najveseliju reportazu na temu izgubljenih stvari video sam na TV gde su prikazali licitaciju izgubljenih i nepodignutih kofera i tasni sa Frankfurtskog aerodroma. Sistem je takav da aukcionator prikaze zatvoreni kofer i njegovu pocetnu cenu. Zainteresovani vide samo spoljni izgled kofera ali ne znaju njegov sadrzaj. Tu ponekad dolazi do medjusobnog nadmetanja u ponudi jer ima onih koji su ubedjeni da sto je kofer luksuznije spoljasnjosti time je i njegov sadrzaj vredniji. To bas nije uvek tako i musterija koja je dosta skupo platila jedan luksuzni kofer, u njemu nasla gomilu prljavog vesa i plasticne decje igracke. Jedan drugi kupac koji je za 20 € kupio manji i neugledan kofer, u njemu je nasao foto-opremu u vednosti od par hilada evra. Sve u svemu trebamo paziti na svoje stvari pa nece ni trebati jedan takav biro odnosno jedna takva institucija.

  2. stormwatch kaže:

    Ne preporuchujem vracanje bilo kakvih stvari koje se pronadju u Subotici ili bilo gde dole…bolje se praviti da se nista ne primecuje i nastavi se svojim putem…2007 sam zamalo dobio batina kada sam pronasao nov novcati mobilni telefon na buskoj stanici…jos sam trcao do biblioteke da vratim telefon kumu od lika jer mu se zurilo…veoma neugodno iskustvo…

  3. zis kaže:

    danas u ovoj besparici čovek se nađe u dilemi šta da uradi kada nađe novčanik sa većom količinom novca.
    Neko bez razmišljanja prisvoji a neko bude pošten pa vrati bez razmišljanja i takav pre bude osuđen od okoline i proglašen za budalu. Nedavno sam pročitao jedan komentar gde je žena sa detetom pronašla pederušu u nekom tr.centru i vratila vlasniku i ako nije otvarala ali je zaključila da je njegova jer ga je videla da je bio kod tog rafa sa robom.
    čovek je častio sa 20 evra vadeći iz pederuše koja je bila puna para.
    elem priča ima drugačiji kraj osim osuda da je luda što je vratila jer možda ni nije bila njegova,sve u svemu ženi mirna savest ali sledi ono drugo
    ne dugo od tog događaja žena je izgubila svoj novčanik sa celom platom i dokumentima i u veoma kratkom roku onako sluđenoj ,kada su počela da joj naviru sećanja i pomalo griža savesti jer eto mogla je imati puno para a sad je ostala i bez svojih pojavljuje se dečko sa njenim novčanikom na vratima i vraća joj sve do dinara
    poenta je
    čini dobro na ulici naći ćeš kod kuće
    ili dobro se dobrim vraća
    najsmešniji komentar je bio na pitanje
    ŠTA BI STE URADILI DA NAĐETE TORBICU SA 20000 EVRA
    bilo je svakakvih ali najsmešniji je
    AKO JE BEZ DOKUMENATA ZADRŽAO BIH
    AKO JE SA DOKUMENTIMA NARUČIO BIH MU PESMU NA SVIM RADIO STANICAMA

  4. Trovach kaže:

    Pre dosta godina sam se vracao iz SDK ulicicom koja ide pored doma vojske. Ispred mene ide devojka (bas zgodna i utegnuta), a iza nje bukvalno ispadaju novcanice i to ne mali apoeni. Pokupio sam ih i pozvao je da je upozorim da joj ispadaju novci. Kada se okrenula obe ruke su joj bile pune zguzvanih novcanica. Vratio sam joj njen novac, a ona uopste nije reagovala i nastavila opusteno svoju setnju. Bas nadrealna situacija.

  5. avet kaže:

    Nažalost, postoje i jako bezobrazni ljudi, koji izgube novčanik sa dokumentima i novcem u njemu naprimer u iznosu od recimo 10.000 dinara.
    Ti pronađeš novčanik, pronađeš vlasnika, odneseš mu kući kao pošten nalazač, i on, umesto da ti se zahvali što si mu vratio i čak odneo kući pronađen novčanik sa novcem i dokumentima, počne da te maltretira da je u novčaniku bilo ne 10.000, već 15.000 dinara.
    To je najgora vrsta ljudi.
    Posle svega se svako zamisli da li mu je to maltretiranje u životu baš i falilo.
    Ja da izgubim takav novčanik, u startu, najverovatnije ne bih računao da ću novac ikada dobiti nazad, kada već toliko nisam pazio na njega.
    A bio bih zahvalan pronalazaču koji mi je novčanik vratio sa dokumentima, jer je pravljenje svih ličnih dokumenata iz početka jedna prava noćna mora i duga procedura.
    Ali, nismo svi isti.
    Često se dešava, pogotovo na Buvljaku, da ljudima ukradu novčanik.
    Lopovi novac izvade i uzmu sebi, a novčanik sa dokumentima negde na neko zabačeno mesto bace.
    Nešto se nađe, a nešto ne.

  6. Kertvaros kaže:

    U Nemackoj je to sa novcem zakonski regulisano. Nalazac nosi pronadjenu sumu u policiju ili u biro za nadjene stvari i napravi se zapisnik onoga sto je stvarno doneo. Od stvarne sume prikazanog novca nalazacu sleduje zakonska nagrada od 3% od svekupne sume novca, svidelo se to vlasniku ili ne. Ukoliko se u roku od 6 meseci ne pojavi vlasnik koji moze verodostojno dokazati svojinu nad novcem, ceo iznas pripada nalazacu i on moze da ga zadrzi za sebe. Takvom zakonskom regulativom sprecava se vlasnik novca da pretstavi laznu svotu izgubljnog novca i diskredituje nalazaca kao lopova koji je vec uzeo svoj deo novcane sume i ne mora da mu isplati nagradu u visini od 3 %. To naravno vazi i za sve ostale nadjene stvari. Izracuna se njihova vrednost i onda se isplati zakonska nagrada. Recimo bagerista iskopa cup sa zlatnicima koji imaju materijanu i istorijsku vrednost milion evra. nominalni vlasnik je drzava, ali bageristi kao nalazacu isplacuje nagradu od 3% izracunate materijalne i idealne vrednosti, dakle 30000 €

  7. avet kaže:

    U mom predhodnom komentaru sam pisao o nekoj najgoroj vrsti ljudi.
    Ali, da ne grešim dušu, ima puno i onih dobrih, realnih.
    Otac mi živi blizu Buvljaka, u starom delu grada, u jednoj sporednoj ulici.
    Na ulici ispred njegove kuće, trotoar, uzan put za vozila, a između drvored niskih stabala i travnjak.
    Jedna letnja nedelja, predveče, otac iziđe na ulicu, kad ono u travnjaku u travi leži jedan muški novčanik.
    On, naivno, podigne ga, pogleda u njega, novca ni dinara, ali, tamo je bila lična karta, zdravstvena knjižica, saobraćajna dozvola, vozačka dozvola, neke članske karte, itd..
    Na osnovu pregledanih dokumenata, zaključio je ko je vlasnik novčanika.
    Nađemo mu telefonski broj i nazovemo i ispričamo o čemu se radi.
    Čovek nam je potvrdio da je prepodne sa porodicom bio na Buvljaku, inače je iz Kanjiže i u jednom trenutku je primetio da mu nema novčanika.
    Tad je shvatio da su ga u stvari lopovi opelješili.
    Rekao je da odmah seda u auto i dolazi po dokumente, samo da mu damo adresu.
    I stvarno, za nepun sat vremena, on ispred kuće, sav zajapuren, presrećan, nemože da dođe sebi od zahvalnosti, doneo čovek i kafu i sok i rakiju i neki keks, niko nije ništa očekivao od njega.
    Čovek za novac nije ni pitao, a moj otac ni mrava ne bi zgazio, ni tuđeg 1 dinara ne bi uzeo, garantovano je novčanik bio prazan kada ga je našao, što se novca tiče.
    E, sad, teško je proceniti, kako je najbolje postupiti u ovakvim situacijama, biti pošten ili se praviti lud, nikada ne znate sa kojim tipom ljudi imate posla.

  8. Mister No kaže:

    @ stormwatch
    Imam iskustvo slično Tvojem. Našao sam mobilni,i vratio ga vlasniku. Nije mi zahvalio,ali me je optužio da sam ga ukrao.
    Međutim,imam i pozitivno iskustvo na ovu temu. Nađeni predmet sam vratio vlasniku,ćastio me pićem u znak zahvalnosti.

  9. Čokanjčićem ću te čokanjčićem ćeš me kaže:

    Jednom sam ispred bivšeg SDK video da leži u to vreme „crveni pasoš“. Podignem ga i vidim da je vlasnica iz Malih pijaca. Stavim ga u koverat i pošaljem preporučeno na njeno ime i adresu. Dobijem odgovor šta mislite kakav, umesto hvala? Dobro, to je pasoš, ALI GDE JE MOJ NOVČANIK KOJI SAM ONDA IZGUBILA! Dobro da me nije još i tužila da sam joj zdipio novčanik.

  10. Jimi kaže:

    Prije dve godine izgubio ukradeno novcanik,. Sa malo novaca a još više kartica najvažnije licna karta strane zemlje bez kojeg ne mogu putovati. Pošteni pronalazak javio policiji srećom vršio i privatnu istraživanje.. Bio sam na milicije oni ništa nisu znali iako je bilo prijavljeno da su pronašli. Sreca moja da nastavnica iz Sandorske škole BL bila uporna i tako mogao sam se vratiti u svoju zemlju . Hvala joj još jednom

OSTAVITE KOMENTAR