Subotička knjiga umrlih

Knjige umrlih, kao i knjige rođenih i venčanih, vodile su crkve sve do pred kraj 19. veka kada je tu evidenciju preuzela gradska uprava. I tada je u rubrike nastavljeno da se upisuje isto što i ranije – podaci o pokojniku i uzrok smrti. I to „štivo“ može biti zanimljivo istraživaču prošlosti. Koliko su živeli i od čega su umirali Subotičani koji su postojali, recimo, pre 100 ili 150 godina?

Prvo što pada u oči, to je veliki broj umrle dece. O tome znamo iz priča starijih. Žene na selu su rađale često i dvocifren broj beba, od kojih bi odrasle godine dočekala svaka druga ili treća. Osim statistike, ostaje nam i da dočaramo kakav je bio život žene, a i cele porodice u takvim okolnostima. Svakako daleko grublji nego danas. Smrt je bila čest gost u kući i sa tim se računalo. Kod kuće se i rađalo i umiralo. Tuberculosis, diphteritis, pneumonia, apoplexia, gastrobilo, diarrhoea...

Uzrok smrti upisanih u ove knjige jesu bolesti od kojih se više ne umire od kada je proizveden penicilin i antibiotici. Osim toga, bolesti „prljavih ruku“ i onih za koje je uzrok prljava voda, nestale su prosvećivanjem stanovništva. Hiljade godina je trebalo nauci da otkrije kako oko nas postoje mikroorganizmi koje ne vidimo i koji utiču na naše zdravlje. Nakon toga, još neko vreme je prošlo dok čovek nije naučio da se zaštiti od njih. Ako tako gledamo, mi smo se rodili u pravo vreme.

Ipak, od nečeg mora da se mre. Za neke od savremeih bolesti krivimo način života ili uticaj sa strane, mada ima učenjaka koji kažu da je pravi razlog starenje, odnosno naše trajanje koje smo produžili do onih godina do kojih naši preci nisu mogli da dobace u tom procentu. U starim knjigama umrlih postoji uzrok smrti – marasmus senilis (umro od starosti). Po podacima iz knjige, to je moglo da zadesi i nekog od 60 godina. Nekima se kao uzrok navodi LUDILO (insania). Pored dečijih imena najčešće stoji debilitas innota ili convulsiones (groznica) a uzrok smrti porodilja je februs puerpetalis (porodiljska groznica).

Uspomena na bebu koja je preminula – slika načinjena u jednom subotičkom foto studiu (međuratne godine)

 

Preispitujući svoj „zdravstveni karton“ zaključićemo sledeće – malo je ljudi danas koji u svojoj prošlosti nisu preležali bolest koju verovatno ne bi uspeli da prebrode da su živeli u ono vreme o kome govorimo. Velika je bila smrtnost od infekcija i upala koje danas lečimo kutijom tableta. Da li to znači smo mi potomci najjačih, odnosno najotpornijih ljudi koje je prirodna selekcija surovo probirala? To je već tema nekog naučnog rada.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Robert kaže:

    Hm, oduvek sam se divio tim ljudima. Voleo bih da mogu da čujem kako su oni razmišljali, gledali na porodicu… Danas je mati petoro dece je gotovo nezamislivo.
    Sposobni smo za reprodukciju ali nismo sposobni za tu žrtvu.
    Možemo se zahvaljivati našim precima, da su oni rađali jedno ili dvoje dece, razvodili se, kurvali, …nas i našeg naroda ne bi bilo, izumrli bi davno.

  2. Bogdan kaže:

    A što nisu dokumenta pisana na srpskom?

  3. Lansky kaže:

    U to vreme rimokatolička crkva knjige je vodila na latinskom a pravoslavna crkveno slovenski – ćirilicom. Kada su knjige postale državne, u Austrougarskoj su se vodile na mađarskom, u Kraljevini Jugoslaviji na sprsko-hrvatskom. Danas se vode na srpskom.

  4. Kertvaros kaže:

    Sve dok te ne uvedu u knjigu rodjenih/krstenih ti ne postojis i tvoja egzistencija nije evidentna. Maticne knjige su jedan pravni dokument kojim se mnogo toga vaznog u zivotu svakoga od nas dokazuje i iskazuje. Crkva, narocito katolicka jos od „pamtiveka“ uredno belezi rodjenje, vencanje i smrt svojih vernika. To je bilo izuzetno vazno jer se na osnovu tih knjiga ubirao crkveni porez i moralo se znati ko je sve na spisku postojecih i zivih dusa i potencijalnih poreskih platisa. Naravno uz to je islo i regulisanje nasledstva, kao i evidencija bracnih parova, kako bi se izbegla eventualna poligamija. Ispocetka je drzavna uprava za svoje potrebe koristila crkvene knjige, kasnije dolaskom Napoleona, uvode se i vlastite knjige koje vodi cinovnistvo drzavne uprave. Te i takve knjige su izuzetno vazne kao statisticki podaci, uvid drzave ne samo u broj poreskih obveznika nego sluze izmedju ostalog i za regrutaciju vojske. Drzava je iz toga mogla imati uvid sa kavim ljudskim potencijalom raspolaze u slucaju ratnih dejstava. Iz knjiga se lepo vidi pol i godiste upisanih pa prema tome i broj vojnika na koji bi se moglo racunati. Naravno osim vojske bilo je tu i drugih podata (zanimanje) interesantnih za drzavni upravni aparat.
    Velik broj dece koja nisu prezivela prvu godinu zivota, i majki koje su umirale ubrzo nakon porodjaja, svedoce o niskim granama tadasnje medicine. Madjarski lekar Ignac Fülöp Semmelweis rodjen u Budimu 1818 je prvi lekar koji je prakticno u jednoj bolnici u Becu, primetio korelaciju „prljavih ruku“ sa kauzalitetom smrtnosti novorodjencadi kao i porodilja. Tamo bi studenti i lekari direktno iz sale za autopsiju prelazili u porodjajno odeljenje i bez pranja ruku nastavili sa porodjajima. Posleice su bile katastrofalne. Na selu gde su se porodjaji obavljali kod kuce, tako reci izmedju stale i kokosinjca, situacija je bila jos gora. Bunari sa vodom za pice su ne retko bili odmah pored gomile stajskog gnojiva, sto je zaokruzilo djavolski krug. Dr. Semmelweis je bio ismevan zbog svoje teorije o dezinfekciji i strogoj higijeni, pobijali su ga i proganjali, i na kraju je smesten u ludnicu gde je i okoncao svoj zivot. Pretpostavlja se da su mu i „malo pomogli“ da umre. Veliki mortalitet novorodjencadi je iziskivao isto tako i veliki natalitet. Na selu i u zanatskim radionicama je svaka ruka bila dobrodosla i vazna. Osim toga deca su roditeljima bila garant egzistencije u starosti. Neka vrsta penzijskog osiguranja. Logika je bila – sto vise dece time sigurnija buducnost. Zivotni vek je bi relativno kratak, umiralo se prilicno rano ljudi preko 50 godina su bili retkost, a oni preko 60 pravi metuzalemi. Uzrok smrti takodje mozemo samo nagadjati. Onaj kome pise da je umro od ludila, verovatno je imao Alchajmerovu bolest.
    Za kraj jedan kratak vic sa dugackom bradom. Pitali Cigu gde mu je brat. Brat je umro., kaze on. A od cega? Pa umro je od smrti.

  5. Zlatko Bajić kaže:

    Subotica je grad koji demografski umire i da nema ovih sa Kosova po osnovu readmisije budućnost grada bi bila kao nestalih pustinjskih gradova.Pitaju se svi zašto se više ne objavljuju podaci matične kancelarije o umrilim i rođenim.Nije valjda da su nepovoljni?B
    Gospodo naprednjaci pa vama laž nije novost,ili imajte hrabrosti pa objavite istinu jer manje će vas boleti.Nemojte da mislite da građani ne znaju istinu.Znaju jako dobro uprkos medijskom mraku.

  6. Bogdan kaže:

    Lansky – hvala! 🙂 Izvinjavam se ako sam nekog uvredio, hteo sam malo da se našalim na račun teorija o „najprvima“. Priznajem, nisam se baš potrudio kod formulacije…hvala i izvinjavam se još jednom!

  7. Subotica moj grad kaže:

    Lansky i kertvaros divan tandem

  8. gavrilo kaže:

    Ko je preživeo rođenje i zarazne bolesti detinjstva, a zatim vojsku, imao je dobre šanse za dugovečnost (pod uslovom da nije radio posao naročito štetan za zdravlje).
    Eto, baš prvi na listi je umro sa 80 godina… Danas prava retkost. Prosečni životni vek je bio kratak, zbog danas izlečivih bolesti itd., ali dugovečnost nije bila baš retka.

  9. Kertvaros kaže:

    @ Gavrilo,
    Eto, baš prvi na listi je umro sa 80 godina…

    Nije bas prvi, nego je prva. Udovica Marta Loncarevic , umrla kako u knjizi pise, od starosti. Izvini na cepidlacenju, ali ja sam suboticki djak a to je nekad davno kada sam ja isao u skolu – nesto znacilo.

OSTAVITE KOMENTAR