Subotički pozorišni podstanari ne odustaju: Premijere spremili u fabrici čipke

Miloš Stanković, direktor Narodnog pozorišta u Subotici, najavljuje nove predtstave uprkos nemogućim uslovima u kojima rade. Već 13 godina teatar nema svoju zgradu, podstanarske dane provodi u fabrici

Premijerom predstave „Radnička hronika“ u režiji Veljka Mićunovića po tekstu Petra Mihajlovića, subotičko Narodno pozorište na najlepšti način otvorilo je novu sezonu. Premijeru je imala i drama na mađarskom – komad „Ujvilag“, a oba ansambla već uveliko rade na dve nove predstave. Sve ovo ne bi bilo čudno da subotički teatar već 13 godina nema svoju zgradu i podstanarske dane provodi u fabričkim halama nekadašnje fabrike čipke „Mladost“.

– U obe drame probe su u punom jeku, spremaju predstave, tako da ćemo u decembru imati dve premijere „Sakati Bili sa Inišmana“ sjajnog irskog pisca Martina Mekdone i operetu „Fekete Peter“. Iduće godine očekuju nas još po dve premijere na oba jezika – drama na srpskom spremaće komade „Ko se boji Virdžinije Vulf“ Edvarda Olbija i „Kus petlić“ sjajnog Aleksandra Popovića, dok će drama na mađarskom publici doneti predstave „Testosteron“ Andreja Saramonoviča i „Šogorice“ Majkla Tremblaija. U sezoni imamo osam premijera, što je neverovatan uspeh za uslove u kojima radimo – kaže Miloš Stanković, direktor Narodnog pozorišta.

Otkako je 2007. godine srušena zgrada Narodnog pozorišta u centru grada, teatar, sa svim radionicama i fundusima, smešten je u fabričkom kompleksu, a predstave se igraju u bisokopskoj sali „Jadrana“.

– Zgradu pozorišta svi zovu „Skadar na Bojani“, čekamo je već 13 godina, a za to vreme država plaća debelu kiriju. Prostor u kome smo nema ni blizu uslove koji su potrebni jednoj pozorišnoj kući, a uz to je izmešten i daleko od grada. Jedno vreme smo se nadali da ćemo se preseliti na Korzo u bivši Dom vojske, ali i taj prostor je oronuo i treba dosta uložiti u njega – objašnjava Stanković. – Tako da sada imamo samo scenu „Jadrana“, koja takođe ne ispunjava pozorišne uslove. Pritom je to samo jedna scena u gradu, pa se na njoj održavaju festivali, skupovi, akademije… Dolazimo u situaciju da predstave koje nastanu nemamo gde da igramo, a svaka predstava mora da živi i da se razvija, da je vidi što više ljudi. Kada spremamo premijere, nedelju dana pred prvo izvođenje su generalne probe i ne možemo da imamo repertoar. Sada u decembru pripremamo dve predstave, što znači da će scena biti zauzeta dve nedelje, a onda ulazimo u praznike…

Predstava „Radnička hronika“

Međutim, pozorište nije samo zgrada, iako je Subotičanima ona neophodna. Pozorište su ljudi. Zbog toga subotički teatar apeluje na nadležne da im pomogne i u kadrovskom smislu.

– Ako bi nekako država i osnivači, Pokrajina i Grad, mogli da nam olakšaju muke dok ne dobijemo prostor u koji ćemo se useliti, to bi bilo u kadrovskom smislu, jer zaista na mnogim mestima imamo po jednog zaposlenog. Tako, na primer, svaka drama ima po jednu šminkerku i ako ona odsustvuje, ne možemo da pronađemo ko bi ih zamenio ili pritekao u pomoć ako je u pitanju neka veća ansambl predstava. Samo šest ljudi radi u tehnici i dekoru, a oni rade kao za dva pozorišta i nekad tokom jednog dana oni znaju po tri ili četiri puta da promene scenografiju – kaže Stanković. – U obe drame imamo po 17 glumaca, a voleo bih kada bi ih bilo bar 20, jer smo mi jedino pozorište koje radi na dva jezika. Naše predstave osvajaju brojne nagrade, i to bi trebalo da bude prepoznato. Od pokrajine smo dobili tri miliona dinara za nabavku kombi vozila, što nam olakšava posao, a u odnosu na ranije godine osnivači nas podržavaju, novac dolazi na vreme i mi do premijere možemo da isplatimo honorare svim spoljnim saradnicima i da imamo za materijal i opremu predstave.

DRAMA NA MAĐARSKOM VRAĆA PUBLIKU

Drama na mađarskom jeziku dobila je novu direktorku – glumicu Petronelu Kermeci, koja ima u planu da izmeni repertoarsku politiku, da privuče mlađu populaciju.

– U dramu na mađarskom moramo da vratimo publiku, da budu pune sale, da gledaoci iz Subotice ne gravitiraju prema pozorištima u Budimpešti ili Ujvideki sinhaz u Novom Sadu – kaže Stanković.

tekst i foto: Večernje novosti

 



KOMENTARI

  1. Mare kaže:

    Podrska nasim dragim glumcima. Valjda ce se vasi apeli cuti i uskoro i resiti.

  2. Djuka kaže:

    Razumem opravdanu ogorcenost, sto pozoriste nije zavrseno (a, realno, nece ni biti uskoro).
    Ali reci da ste „daleko od grada“ je, u najmanju ruku komicno. Max 20 minuta setnje od Gradske Kuce, 10 minuta biciklom, 5 minuta autom = „daleko od grada“?!

  3. Istina... kaže:

    Odmah po rušenju pozorišta nazvao sam ga Skadar na Bojani a pre toga „grad“ Nova Atlantida pa bio ismevan i vređan. Istina smeta, ona je smrtni neprijatelj laži. Da vam pišem šta vas čeka? Kako da ne! Je*ite se. Čast izuzecima, njima preporuka da beže, da se spašavaju.

OSTAVITE KOMENTAR