Subotički Šabanisti

Ko su bili subotički Šabanisti? Avangarda jednog kulturnog obrasca koji će porasti do neočekivanih razmera ili tek predstavnici nečeg što je oduvek bilo tu, samo mu se izgled i zvuk menjao kroz vreme? Da narodna muzika ne pripada samo jednom narodu, saznaće onaj ko izađe iz svog kulturnog kruga i zađe među Subotičane svih staleža. Odatle se najbolje vidi da je reč o jednom senzibiltetu koji se po nekada čini toliko blizak, koliko je razmak na radio skali između mađarskog Radio Slager i srpskog Radio Šabac.

The King

Kada se govori o Elvisu, često se kaže da je on kralj rock’n’rolla čak i kada to ne znači da nema boljeg. Jedan je i kralj narodne muzike. Ko poznaje folk žanr, najnormalnije ga oslovljava tako. I kolege sa estrade ga tim zvanjem zovu, iako ima prilično zvučno ime, koje je opet postalo takvo jer pripada kralju. To je ŠABAN.

Šaban Šaulić je za mikrofonom još od kraja šezdesetih. Jednima poznat  po glasu i pesmama a drugima po perici. Kasnije, kada više nije bilo sramota izgubiti kosu, pojavio se na televiziji ćelav i pripit, verovatno zbog treme. Druga perika jugo–estrade bio je Duško Lokin kojemu je tupe postao zaštitni znak… ali to sada nije tema. Šabanove pesme i interpretacija cenjeni su i u ono vreme, da bi do danas dobili samo patinu i etiketu classic. Možda i zato što se muzički pravac kome pripada razgranao u neslućene pravce i stvorio hibride sa elementima disko i rok muzike.

Jedna od nekadašnjih subotičkih kafana

Subotica 1981. godine

U godinama pre masovne pojave modernih kafića u kojima se puštala zabavna muzika, postojalo je bezbroj kafana a one su bile tvrđava narodnjaštva. Bilo je tu i tamo po nešto drugačije ali Bela lađa, Beograd, Spartak, Jadran, Plitvice…bili su puni samo kada je folk na repertoaru, iako u Subotici volimo da kažemo kako narodnjaci nikad nisu imali publiku kod nas.

Kulturnu sliku Jugoslavije činili su najbolji od najboljih iz svih republika što je na tada postojećim radio stanicama i „jednom i po“ TV programu stvaralo privid da smo bolji, lepši i obrazovaniji nego što je to stvarno stanje. Za onoga ko je tada pratio televiziju i štampu, narodnjaci su bili slabo vidljivi. Što bi se reklo – „ispod radara“.

Disko klubovi su bili uporište zapadnog muzičkog stila.

Aquarius u Subotici, sedamdesetih

Te 1981. godine u Subotici se pojavio fan club Šabana Šaulića. Imao ga je u svoje vreme i Đoka Marjanović (Đokisti), u Keru je klub obožavalaca imao Met Kolins alijas Karlo Metikoš, koji je čak došao među svoje subotičke fanove na njihov poziv… A Šaban je imao „Šabaniste“.

Klub obožavalaca je osnovan u bifeu „Bačka“. Iz anonimnosti su izašli dve godine kasnije kada su od MZ Mali Bajmok zatražili prostor u tamošnjem klubu, pretencioznog naziva Studio 54, gde im je bivši predsednik omladine obećao da će na sastanku izneti predlog za učešće u programima MZ – četvrtkom, kada je na programu narodna muzika. Zanimljiv razgovor sa „Šabanistima“ vodio je novinar Laslo Kiralj. Evo kako je tekao:

 Dušan Dragaš – naš klub je osnovan pre dve godine. Štampali smo stotinu članskih kartica na kojima piše “Klub obožavalaca Šabana Šaulića”. Prvih dana bilo nas je dvadesetak, a kasnije su nam se pridružili još neki, tako da sada imamo svega oko tridesetak nepodeljenih kartica.

Zašto baš Šaban?

Dušan Dragaš: Šaban ima najbolji glas. Svi njega imitiraju. I Mitar Mirić i Miroslav Ilić. On je naš idol jer ga smatramo nekrunisanim kraljem narodne muzike. Tekstovi pesama nas posebno ushićuju. Svakoga zna da pogodi u dušu. Nađe ti neku „žicu“ ili neku nesrećnu ljubav, ili nešto što ti život ne pruža. Imamo sve njegove ploče i kasete. Skupimo se tako za rođendan ili na žurku, pijemo i patimo.

A pate li s vama i vaše devojke?

Radivoje Pešta: Devojke su u manjini. Imamo svega tri četiri članice u klubu. Ovo je ipak kafanska muzika, za lumpovanje. A gde ti vidiš devojku u kafani? Najpre smo slušali zabavnu i disko muziku, ali nam se to nije svidelo jer naše grupe su slabe, a strane ne razumemo. Stariji su nam govorili da ćemo narodnu muziku zavoleti ako smo iskreni i priznamo da je volimo. Tako je i bilo.

Nije valjda da ste novokomponovanu narodnu muziku zavoleli samo zbog toga što jedan pevač ima lep glas?

Miroslav Nonković: U zabavnoj muzici volim bluzove, a kod njega ono: „Stari kočijaš“ ili „Sanelu“ – tužne stvari, što mene ushićuje. Ima tu i malo boemstva. Dirne te u srce. I dođe ti da piješ, da tuguješ.

Kaže se da ova novokomponovana muzika nema baš mnogo veze s narodnom. Često se piše i govori o tome da je to šund, kič.

Radivoje Pešta: Znamo mi šta je kič. A ja mislim da je svaka muzika lepa samo je treba shvatiti i razumeti. Za nas to jeste narodna muzika, jer je sluša i peva narod. Zašto bi Radio Šabac ili Radio Subotica puštala toliko te muzike? Svaki muškarac voli Šabana, samo to mladi kriju. Pretvaraju se, jer je disko u modi.

A šta kažu vaši vršnjaci koji nisu članovi kluba?

Dušan Dragaš: Kažu da smo seljaci, budale. A kad popiju ili kada im loše krene, nađu utočište u piću i onda zapevaju ono: „Život me vodi suđenoj ženi“ ili „Ne pitaj me kako mi je druže“.

Ne čini li vam se da se iza svega ovoga novac?

Radivoje Pešta: Ima i toga. Mnogo se zaradi na narodnjacima, ali kad ga ljudi ne bi voleli, ne bi se moglo prodati toliko ploča. Meni se čini da se na koncertima rok muzike nađe manje slušalaca nego kada pevaju narodnjake. Ako ćeš o kiču, ima toga isto toliko i u disko muzici. Mi smo Šabana izabrali za idola jer svako ko traži svog idola traži nešto što drugi nemaju, nešto najbolje.

I zabavnjaci i narodnjaci: terasa hotela Patria

Lansky

 



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR