Težak život veterana

Ko se snađe i u sred polja Pastirske ulice između Male Baje i Subotice  pronađe salaš Dejana Perića taj je pravi sretnik. Salaš je skriven od očiju retkih prolaznika te stoga za njega niko skoro i da ne zna.

U dvorištu Ivane i Dejana Perića nešto živine što je preostalo posle nekoliko poseta lisice koja je nemilosrdna i svake noći kruži okolo salaša.

Tu je i traktor sa priključnim mašinama i njive, tu je i troje maloletne dece i Dejanova tašta Matija.

„ Sve je tu, ali ja nemam snage da išta uradim jer bolovi koje trpim ne dozvoljavaju mi da se naprežem te mi njivu obrađuju komšije ili sin mi iz prvog braka, naravno ukoliko imam novca da sipam naftu ili da platim da mi neko obradi ovo malo zemlje. Devedest i devete godine bio sam kao vojnik raspoređen na Albansku granicu, jednoga jutra bili smo na zadatku i na nas je otvorena minobacačka vatra sa Albanske strane. Osetio sam udarac okrenuo sam se mahinalno unaokolo i pogledao drugara pored sebe , bio je u krvi. Povukao sam ga u zaklon. Više se ne sećam ničega, sve do trenutka kada sam se posle dvanaest dana probudio iz kome u vojnoj bolnici u Nišu. Ostalo mi je da se još malo oporavljam da bih bio pušten na kućno lečenje u trajanju od dvadeset i jednog dana. Posle toga sam vraćen u jedinicu na Košare.  Posle svega određen mi je deveti stepen invalidnosti i mesečna nadoknada u iznosu od 5 000 (pet hiljada) dinara, koja neretko i kasni. Sve ovo sam dobio jer sam ranjen u levo plućno krilo. Od ranjavanja do sada čekam operaciju da bi mi se geler veličine tri milimetra odstranio hirurškim putem.  Supruga je morala dati otkaz da bi bila uz svoju staru majku, mene i našu decu. Ona nam je svima stub oslonac.

Kao trogodišnjak izgubio sam starijeg brata koji je poginuo kao vojnik, deceniju i po posle poginuo mi je i otac. Ne bojim se ničega jedino me muče bankarski dugovi koji nisu toliko veliki koliko je velika kamata. Supruga mi noćima ne spava jer agencija za naplatu potraživanja koju je angažovala banka je neumorna u zvanju i pretnjama da će nam poslati izvršitelja. Šta Bog da to će biti – mi možemo ovako kako možemo. Oskudno je sve je oskudno, hrana nam fali ali i mnogo što-šta od potrepština za decu. Uzalud i zemlja i sve kada se ne može raditi pošto se ja zamaram i pri najmanjem naporu. Zahvalan sam ratnim vojnim invalidima i Srpskim ratnim veteranima iz Subotice koji mi pomažu svako na svoj način, jer njihov sam član i ljudi su prepoznali moju muku te u skladu sa svojim mogućnostima, svako na svoj način pomaže meni i mojoj porodici. Dovoljno je i to što se, za moje ratne dnevnice koje očekujem, angažovala advokatska kancelarija Punoševac-Popović iz Kruševca koji mene i moje saborce pred višim sudom u Subotici zastupaju potpuno besplatno.

Sa suzama u očima , često prekidan plačom ukućana svoju ispovest završava ovaj junak sa Košara koji više ne zna kome da se obrati za pomoć, jer živeti od pet hiljada invalidnine i taštine poljoprivredne penzije se ne može. Zbog svega navedenoga Perići su primorani da prodaju imovinu da bi preživeli..

Apeluje se na sve dobronamerne ljude da pomognu ovoj porodici. Sve informacije mogu dobiti lično pozivom Dejanovog broja: 061-207-9106 ili na adresi Pastirska 26, 24000 Subotica.

 

Autor teksta i fotografije: Tomislav Mačković



KOMENTARI

  1. ... kaže:

    Ljudi ginu i ostaju invalidi za Srbiiju!..a sta dobiju od Srbije????….Bolje da ne napisem!
    Covek treba da otvori ziro racun i svi koji su u mogucnosti da mu uplate neki iznos…..Verujem da im svasta treba …

  2. palićaner kaže:

    ovom čoveku je život brutalno težak od samog rodjenja. i u onim vremenima kada je život bio lakši njegovoj porodici je bilo baš teško.

  3. AndroidUser kaže:

    bito je da se po srbiji manastiri grade kojekakvi zaduzbine dizu jer se boga boje.ali bog sve vidi i ni hiljadu cigli ne vredi kao jedan zivot

  4. (ba)laban kaže:

    Ovako vraća Srbija patriotama. Ne treba smetnuti sa uma da su na vlasti isti oni koji su bili i ’99, oni koji su te ratove i izazvali. Samo budala danas može da se odazove eventualnom pozivu za odbranu Srbije.. samo budala, kada vidi kako državu boli qrac za to što je od čoveka napravila invalida koji zbog bolesti ne može da zaradi ni za crni hleb.

    5000 dinara? SRAMOTA!!!

    Za te pare i zbog takvog odnosa državu će da brani Žvalavi i onaj njegov bilmez i poltron Đukanović… da, da onaj što se uopšte usudio da Đokovića uzme u usta… bandit jedan neuki… mamicu mu međedovu j…

  5. bac Vranje kaže:

    Bitno da se Vacic i Vulin ponovo spremaju da ratuju i pale narod, a ti sirotinju cuti i trpi

  6. avet kaže:

    Za vreme Jugoslavije su postojale boračke penzije, nisu bile uopšte male, ne znam da li još neko prima takvu penziju iz tih vremena posle drugog svetskog rata.
    Koliko god neki pljuju po toj državi, ali činjenica je da je Jugoslavija onda bila jako ozbiljna država i da se u njoj držala obećana reč i dostojanstvo.
    Nije bilo beskućnika, gladnih i žednih, smrznutih, gledalo se da se svako na neki način zbrine.
    Zapanjio sam se kada sam 80-ih godina u Trstu, kada sam prvi put bio tamo, ugledao punu željezničku stanicu klošara, beskućnika i izgubljenih narkomana i alkoholičara kako se greju u čekaonicama.
    Ja sam onda tako znao da je Italija bogata zemlja, pa sad od kuda toliko tih ljudi o kojima niko nije vodio računa.
    Kod nas toga onda još nije bilo, jedina strašna nepravda tih vremena za koju sam čuo je da poljoprivrednici nisu imali nikakve penzije, da to pitanje onda još nije bilo rešeno.

  7. Vlada kaže:

    Uvek kada za nesto nema, setite se da za tominu kancelariju ima. 50 miliona dinara godisnje od cega 30 miliona na plate (nikako zarade) i 20 valjda na kanc materijal. To je Srbija.

  8. subotičanin kaže:

    Eto do čega su doveli Miloševićevi mitinzi.

  9. Joso kaže:

    Zar su se i ovde pojavili botovi koji daju minuse na ove komentare.

OSTAVITE KOMENTAR