Tihi ubica iznad Subotice

Izlazak na prvomajski uranak 1986. godine, verovatno ne bi zauzeo neko posebno mesto u našim uspomenama, da nakon tog piknika nismo saznali za katastrofu u Černobilju. Radioaktivni oblak sa istoka putovao je već četiri dana i stigao po sunčanom vremenu na naše obale onda kada je „pola Subotice“ na travi. Osim što nas je zatekao u nezgodno vreme, prekinuo nas je u pola rasprave oko toga da li i gde treba da gradimo nuklearne elektrane u Vojvodini. Ne jednu nego tri.

Tri godine ranije

Godine 1984. osnovana je pri „Elektrovojvodini“ Radna organizacija „Nuklearne elektrane u osnivanju“. U vremenu „između Tita i Slobe“ svaka naredna godina donosila je više slobode govora pa je tako i ovo postalo tema široke javne rasprave koja se zaoštrila kao ni jedna do tad. Aktivizam takve vrste, koji bi bio suprotstavljen državnim planovima nije bio moguć do tada, pa je stoga bio posebno zanimljiv.

Električna centrala u Subotici (na ugalj) – izgrađena 1896. godine i radila sve do dolaska dalekovoda 1959. godine

 

Stručnjaci su krenuli u kampanju informisanja građanstva o neophodnosti nuklearne energije, što bi u nekom drugom vremenu bio rutinski posao na nivou čitanja referata, međutim, polovinom osamdesetih to su bile tribine i okrugli stolovi gde su se mogla čuti i drugačija mišljenja. Već sama mogućnost da se državna politika pretresa na ovaj način, donela je nešto uzbudljivo. Bila je tu još jedna stvar. Iz Evrope, pogotovo Nemačke, iz nedelje u nedelju su stizale vesti i slike o ludo hrabrim akcijama organizacije „Greenpeace“. Pokret zelenih je imao i svoje političko krilo koje je tada bilo radikalno u svojim zahtevima, što je pridobilo mlade ljude širom kontinenta. I u nekim subotičkim srednjim školama razgovaralo se na temu planiranih nuklearnih elektrana u našem dvorištu. Odmah se stvorila podela na one ZA, gde su stajali profesori prirodnih nauka, i one PROTIV, gde su se svrstali đaci. Mladi možda nisu bili kvalifikovani ali su bili dobro informisani preko televizije i štampe gde su mogli da se čuju jaki argumenti protiv nuklearne energije.

Kada je ova debata bila na vrhuncu, dogodila se černobilska havarija koja je prekinula svaku diskusiju.

Šta je bilo posle

U danima posle famoznog prvomajskog uranka, prvi smo u Jugoslaviji izmerili radioaktivnost vazduha na Paliću i prvi zabranili prodaju mleka i mlečnih proizvoda kontaminiranih radioaktivnim jodom 131.  Uveravali su nas da smo bili izloženi vrlo blagom zračenju i da nema razloga za brigu, ali je, što se tiče mleka, situacija bila gora. Prisustvo radioaktivnih čestica u mleku bilo je trostruko veće nego što su to naši propisi dozvoljavali. I šta je onda učinjeno? Posle nekog vremena dozvoljena granica radioaktivnosti je utrostručena i naše mleko je ponovo postalo „zdravo“.

Gradska plinara u Subotici, na Senćanskom putu (u prvom planu rezervoar gotovog plina). Osnovana 1889. godine a radila i nakon Drugog svetskog rata

 

Nakon svega, „Elektrovojvodina“ je dala Skuštini Vojvodine inicijativu da se izgradnja nuklearki u Vojvodini odloži, što je ustvari značilo odustajanje. Šta bi bilo da se u Černobilu nije ništa desilo? Da li bi na Dunavu, stotinak kilometara od Subotice imali nuklearnu elektranu?

Sada znamo da je nas čekala još jedna katastrofa odnosno raspad zemlje. Pitanje je da li bi uopšte bilo novca i u ono srećnije vreme, mada su neki tada tvrdili da postoji snažna interesna grupa koja ima zadatak da završi taj posao u Jugoslaviji. Ratoborni „Zeleni“ u Nemačkoj počeli su da nose odela, kravate… Na dnevni red su došle neke druge teme.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Trovach kaže:

    Znaci, problem sa radioaktivnim mlekom su „resili“ na isti nacin kao sa aflatoksinom.
    Inace, manje je poznata jedna cinjenica da moja generacija (’68. godiste) drzi neslavni rekord u sadrzaju organohlornih insekticida (DDT ,aldrin, dieldrin, lindan…) u masnom tkivu beba, a koje smo unosili mlekom krava hranjenih krmivom uz upotrebu tih insekticida. Zatim smo prosli jos jedan eksperiment, pa mnogi od nas imamo „tetraciklinske zube“ (koji su zuti do sivi). Tu je potom dosla i cernobiljska katastrofa. Dobro je da smo jos uvek zivi. Pored svega, neki „genije“ je smislio zajednicko srednje obrazovanje i usmereno srednje obrazovanje (moj deda je smislio skracenice ZASRO i USRO). Uglavnom, mi smo bas neka eksperimentalna generacija. Zaboravio sam jos i to da smo imali marksizam u skolama, da smo se kleli Titu, bratstvu i jedinstvu i jos mnogo toga, da bi nam kasnije rekli puj-pike ne vazi.

  2. NEŠKO kaže:

    Zar vas slučaj sa radioaktivnim mlekom ne podseća na količinu aflatoksina u mleku, kada je njegov dozvoljeni nivo preko noći podignut !?

  3. Kertvaros kaže:

    Vesti iz SSSR-a stizale su na kasicicu. Prvo se nije desilo apsolutno nista, potom suoceni sa ogromnim porastom radioaktivnosti su izjavili da je doslo do havarije, ali da ce oni sami bez problema srediti stvari. Na kraju je bio ultimativni zahtev Zapadu – ako ne zelite radioaktivno zagadjenje iz Cernobila, platite odnosno ucestvujte u troskovima sanacije atomske havarije. Na kraju je tako i bilo. Jednog od tih haoticnih dana kada su vesti iz Cernobila jos bile jako konfuzne, kao sto je to i obicaj u zemlji gde i telefonski imenik pretstavlja strogu drzavnu tajnu i izdaje se samo sigurnim i provereni kadrovima, nasao sam se u Austrijskom selu Nickelsdorf na granicnom prelazu u Madjarsku. Oko podne u centru sela na bezinskoj pumpi gde sam kupovao benzin, odjednom se pojavi seoski dobosar i narod pocne da izlazi iz kuca i cuje sta ima da im saopsti. Bubnjar pocne da cita proglas ili bolje receno naredbu Magistrata. Ne otvarati prozore, decu ne pustati napolje da se igraju, voce i povrce dobro oprati pre upotrebe. Dalje informacije slede uskoro. Tu mije preko seoskog dobosara postalo jasno da je vrag odneo salu. Naravno Cernobilska havarija je dala jaki vetar u ledja svim mogucim ekolozima i Zelenim partijama. Po medijima vise ni jedan politicar nije govorio o najcistijoj atomskoj energiji, i koristenju nuklearna energije u miroljubive svrhe, cega su im ranije bil puna usta. Nesreca u Atomskoj centrali je dovela do raskalasenog divljanja samozvanih ekologa i protivnika svake vrste napretka. Bila je to omladina koja je odrasla sa najvisim mogucim zivotnim standardom koji je do tada vidjen. Prezasicana omladina koja je zivela od rada svojih roditelja ili od dotacija radnih ljudi. Omladina koja je odbijala svaki studij tehnike jer masine otudjuju coveka od prirode. Radje su studirali razne egzoticne fakultete i bavili se svim i svacim samo ne korisnim. Nicale su kojekakve organizacije za spas planete, sakupjlena su ogromna sredstva iz dobrovoljnih priloga a koja su uglavnom isla na plate i rezijske troskove samih ekoloskih organizacija. Njihov politicki uticaj sve vise raste, sve dok i sami nisu postali deo Tasna-masna, sistema. Njihova ekoloska svest se uglavnom budi kada su njima ili njihovoj klijenteli ekologija vazan adut za postizanje nekih licnih koristi i ciljeva. Primera radi u Hamburgu je trebalo graditi stambeno naselje od vise hiljada stanova za socijalno slabije slojeve stanovnistva. Vlasnici lepih porodicnih kuca i poneke skupocene vile nisu zeleli jedan takav projekat u svom neposrednom komsiliku i izasli su na demonstracije (uspesne) ne zato st bi (sacuvaj Boze) imali nesto protiv stanova za sirotinju, nego zato sto je je bas na tom terenu za gradnju, staniste jedne vrste endemskih hrcaka koji samo tamo zive i treba ih obavezno zastititi. Ekolzi (Zeleni) su spasili i zastitili hrcke, a narod je i dalje bez jeftinih stanova. Danas iz sadasnje perspektive, Cernobilj je celu Evropu okrenuo na glavacke. Sve se je dogodilo zapravo samo za to da bi neki sovjetski radni kolektiv pre roka izveo remont atomske centrale i dobio udarnicku zastavicu.

  4. amacak kaže:

    nije bilo nikakvog ultimativnog zahteva zapadu. dok je postojao, sssr se uglavnom sam borio sa posledicama nesreće. ogromni troškovi su u velikoj meri doprineli kolapsu nekoliko godina kasnije. posle toga je trošak bio preveliki za bankrotiranu belorusiju i ukrajinu pa je eu uskočila što je i logično.

    do nesreće nije došlo zbog završetka remonta pre roka nego su u elektrani izvodili eksperiment da vide da li u ogromnim rotorima ima dosta energije da može da obezbedi hlađenje reaktora u slučaju prekida napajanja pumpi za cirkulaciju vode za hlađenje. u tim uslovima došla je do izražaja do tada skrivena mana u projektovanju reaktora koja je dovela do pregrevanja i eksplozije.

  5. Kertvaros kaže:

    @ amacak

    Postoje mnogobrojne zvanicne i nezvanicne teorije o nastanku havarije. Sve sto dolazi iz SSSr-a je vrlo sumnjivo i treba uzeti sa rezervom jer kod njih se nikada ne zna sta je istina a sta „лакировка“

  6. Peđa kaže:

    Da smo se spasili kada se odustalo od nuklearke, i nismo baš. Na sto kilometara od Subotice, na Dunavu u Mađarskoj ima jedna. Ostaje da se nadamo da nikada neće dpći do neke havarije.

  7. Nsabi kaže:

    Not great, not terrible…

  8. Oki kaže:

    Ma, samo kad je savesni zapad bio transparentan i otvoren, a oni iza gvozdene zavese su baš sve lagali.
    Ma, ni mladi Putin,
    nije bio Putin,
    već je to neki ubačeni Vladimir!!!

  9. Neko kaže:

    @nsabi
    Zar ćeš sad da se potpisuješ svojim imenom.

  10. Vladimir kaže:

    Ako nemamo nuklearne elektrane, ne znači da nismo zatrovani radijacijom. Pitanje vremena kad ćemo saznati u nekom mediju, da su nam pećine širom države pune nekim otpadom sa bogatog zapada. I sve će se to kriti dok našim lopovima bude prolazilo, to da je za povišen nivo radio aktivnog zagađenja krivo isključivo NATO bombardovanje.

  11. InnocentUntilProvenGuilty kaže:

    @Vladimir – ono čime smo zasigurno zatrovani, a ništa ne radimo na tome je:

    – loženje na ugalj u urbanoj sredini
    – elektrane na ugalj
    – paljenje njiva
    – ilegalne deponije opasnog otpada
    – divlje deponije
    – dizelaši kojima kulja dim iz auspuha a koji su KANCEROGENI
    – pušenje u zatvorenom prostoru pred drugima što je normala u Srbiji
    – ispuštanje kanalizacije direktno u reke (Beograd najbolji primer jedinog milionskog grada u Evropi koji kaki direktno u Dunav)
    – bacanje otpada u reke i jezera, i gde god se stigne

    Za NATO posledice nemoj da brineš, reši da ljudi ne kake u reku u 2020 godini i objasni im gde se baca smeće.

  12. Gradjanin kaže:

    Sto se radioaktivnog mleka tice, tadasnja SFRJ je imala strozije propise dozvoljene kolicine radioaktivnog materijala od zapadnoevropskih standarda, te povecanje zakonske tolerancije nije znacano ugrozio stanovnistvo. Koliko ja znam umrli su nam neki vozaci zbog raka, koji su nesto kasnije isli u Ukrajinu da rade na gradilistu. Sto se tice nuklearne elektrane, da se Srbija normalnim tempom razvijala, vec bi trebala imati nuklearnu elektranu. Umesto toga koristimo termoelektrane koje izbacuju ogromne kolicine stetnih gasova u atmosferu, i izbacuju tri puta vece radioaktivno zracenje u siru okolinu nego nuklearna elektrana u normalnom pogonu. Mislite malo o tome.

  13. Trovach kaže:

    @Gradjanin…Vecini je nepoznato da je pepeo termoelektrana radioaktivniji od najbogatije rude uranijuma, a obiluje i teskim metalima. Ono sto termoelektrane oslobadjaju u atmosferu posebna je prica.

  14. Kertvaros kaže:

    @ Trovach

    U vreme kada je radila nasa Suboticka termocentrala, crna sljaka (pepeo) se koristila za nasipavanje ulica i puteva. Ne znam kako u ostalim delovima grada ali u Kertvarosu su bile skoro sve ulice nasute sljakom iz centrale. Moguce da je Kertvaros kao najblizi termocentrali imao izvesnu „privilegovanost“ i valjda izvesni „ekskluzivitet“ . U to vreme niiko nije vodio brigu o toksicnim ili radioaktivnim pojavama. Na uglu Brace Radica i Maksima Gorkog, vis a vis nekadasnjeg bioskopa Zvezda je bila prodavnica raznih hemikalija za poljoprivredu ( kuca stoji jos i danas) Nije se moglo pored nje proci od smrada. Zaposleni su tamo radili bez ikakve posebne zastite, kao da prodaju svezi hleb i pecivo.

  15. Mala plava kaže:

    Meni komsinica trese tepih iznad terase,stolnjak,krpare,zalije mi prozore u kuhinji čitavom kofom vode,smeće i kese se jos zimus zakacilo za drveće. Još uvek tu stoji i vijori,kao neka sramotna zastava koja podseća na one koji se ni posle 50godina nisu kultivisali.Drugi dan epidemije Kovida je tresla tepih pun petogodisnje prasine,čitavu vertikalu zgrade i stanara I terasa je zagadila svojim smecem.Sve iz nekog inata.Zasto neko pusi na terasi,zasto komsije ispod mene pusi,pa kaznjava sve, medjutim ja sam tačno ispod nje i ozbiljno razmisljam da se odselim. Zgrada je u centru Prozivke.Nisam nikad zelela nikog da prijavim. Drugi dan pandemije kada je tresla taj famozni tepih komšinica koja je zaposlena u komunalnoj policiji je videla i pitala me dali zelim da je prijavim, bilo mi je zao, a danas mislim da to nije sramota. Da sam ipak trebala reagovati,kad normalnim razgovorom nista ne postizeš a laganje u njenim godinama nekih 65g.sada max.je tužno ne vuče ona namestaj nego komsinica iznad nje i tako te šarene laže,što me je razočaralo od žene u tim godinama.Porazno je koliko ljudi su obesni, koliko ne poštuju okolinu i zelenilo,drveće svakako ga je malo nego jos zagadjuje sve oko sebe.Njena kesa će vijoriti jos ko zna koliko dugo sa drveta a ja sam naučila lekciju. Pre ću od stresa umreti i babe nego direktno da me pogodi nuklearna raketa. ☺

OSTAVITE KOMENTAR