Tko leti vrijedi

Tko leti vrijedi, tko vrijedi leti, tko ne leti – ne vrijedi !

Lako je to reći danas kada je vazdušni saobraćaj najbezbedniji a često i najjeftiniji. Parola koju pripisuju starom Grunfu, junaku strip izdanja „Alan Ford“, važila je u vreme Ivana Sarića kada su samo najodvažniji kretali u takav poduhvat. Konstruktorski uspesi matorog Grunfa koji je kriv za pad Crvenog barona i još neke zračne katastrofe, manje podseća na našeg Sarića a više na jednog drugog Subotičanina koji je pao u zaborav. S razlogom, jer je njegov pokušaj završio neslavno.

Par redaka o tome zabeležile su novine. Beogradska „Pravda“ 27. juna 1938. piše kako je u Subotici jedan šofer, ruski emigrant Aleksa Majevski, sam konstruisao jedrilicu i vinuo se u nebo „gde nema džombastih puteva i saobraćajnih propisa“. Bez ikakvog iskustva u pilotiranju, u nedostatku platna koristio je stare kombinezone svoje žene. Kaže se dalje da je jedrilicu zakačio za automobil kojim je upravljao njegov kolega. Žena, kćerka i komšije su ga molile da to ne čini ali on je ipak uspeo da se podigne do visine od 40 metara i odjednom se sruši. Po svemu sudeći prizemljenje je bilo mekano jer je pilot prošao bez povreda.

Na bikovačkom aerodromu, šezdesetih

Skoro pola veka kasnije, u Subotici je organizovano Prvenstvo Evrope u vazduhoplovnom jedriličarstvu za žene. Maskota takmičenja je bila – veštica na metli !

Lansky



KOMENTARI

  1. Anonimni kaže:

    Sportski aerodrom imali smo i iza ZORKA – fabrike. Ali posle dogadjaja kod suseda
    1956. i verovatno i pogranicnih propisa sve je otislo do Bikovackog puta, neki kazu
    Naumicevo. Iz tog perioda tj. izmedju dva rata imam slika – posto je porodica stanovala u krugu fabrike Zorka. I ovde je praksa bila da su jedrilice navlacili sajlama, mozda vrlo retko su dvokrilci uzdigli do neke visine. Cak je bilo i nekog sleta na ovom
    prostoru ipak mislim da su se setili IVANA SARICA – secanja su bleda pre 70 godina.

  2. Aeroplan kaže:

    Tablon vazduhoplovne skole ali bez datuma. Kako i zasto se potkrala greska u studiju „Foto – Ana“ ostati ce nam valjda vecna zagonetka. Pretpostavljam onako od oka da je tablon nastao negde sredinom 50-tih godina proslog veka. Na jednoj slici je i Josip Puzic. Predavao je istoriju u Skoli br. 6 kasnije I G Kovacic.Secam se jedne njegove anegdote. On je nekako u to vreme ucestvovao na jedrilicarskom takmicenju (mislim u Vrscu) tom prilikom je usao sa svojom jedrilicom u jedan jaki termicki stub i naglo je dobijao na visini. Ne secam se vise koliko visoko, ali je bilo reci o par hiljada metara. Nastao je problem sa kiseonikom i on je iskocio padobranom. Skok je preziveo ali je proveo jedno vreme u bolnici. Po njegovom ponovnom dolasku u skolu nakon rekonvalescencije, je to padobransko iskakanje naravno bila glavna tema. Jedan nas drug iz razreda, neki Veco, pitao ga je – druze nastavnice da li vi znate da terate avion? Ne znam, odgovori mu Puzic. Ja znam da pilotiram i upravljam letilicom, a volovi i zaprezna kola se teraju.

  3. Pantelija Topalović kaže:

    Hajde da i ja malo dopunim tekst 😀

    U Zadru je bila smeštena Vazduhoplovna akademija koja je davnih 1984. i 1986. godine odškolovala devet devojaka vojnih pilota (Tatjana Dodevska, Svetlana Mitrović, Mirjana Ivanović, Milena Cestnik, Aranka Babi, Branka Berišić, Anica Damjanović, Boža Martinčić i Hašima Žilić).
    Među tih 9 devojaka bila je i Subotičanka ARANKA BABI. Aranka je bila uspešan pilot-jedriličar. Kod nje sam video tu maskotu, vešticu na metli. Krajem 80.-ih Aranka je sa još tri devojke obukla uniformu saobraćajnog policajca. Mlade i lepe bile su prava atrakcija na subotičkim ulicama, a o njima su pisali svi važniji nedeljnici u tadašnjoj SFRJ. „Ilustrovana politika“ je objavila veliku reportažu, a na naslovnoj strani je bila slika Milice Došen koja je kao kontrolisala nekog vozača motocikla. Možda će se on prepoznati i javiti…
    Dve od te 4 devojke su ostale u subotičkoj policiji, ali na manje upadljivim radnim mestima, dok se Milica Došen udala i preselila na Korčulu. Jedino mi sudbina Aranke Babi nije poznata. Po nekim neproverenim pričama sudbina joj nije bila naklonjena…

  4. Aleksa kaže:

    Na prvoj slici je skolska jedrilica „Vrabac“ jednosed. Ova jedrilica se dizala u vazduh pomocu vitla i sajle. Motorno vitlo je namotavanjem na dobos vuklo sajlu koja je bila zakacena za jedrilicu. Kada je dostignuta odredjena visina pilot je otkacio sajlu a jedrilica napravila jedan krug i spustila se na zemlju. Nakon toga smo, mi mladji narastaj, po dvoje vukli sajlu do startne pozicije.
    To je bilo na aerodromu kod fabrike „Zorka“, sada se tamo nalazi crpiliste Vodovoda. Posto Aeroklub nije imao motorni avion, nije bilo ni ozbiljnijih jedrilica,koje su ipak morale da imaju vecu startnu visinu, bilo da budu vise u vazduhu, bilo da pomocu uzgona toplog vazduha postignu jos vecu visinu.

  5. Pantelija Topalović kaže:

    Da još malo dopunim tekst.
    Uslov za prijem u Vazduhoplovnu akademiju je bio da devojke poseduju dozvolu sportskog pilota. Tokom školovanja devojke su zajedno sa muškarcima prošle sve razdele letačke obuke, položile zakletvu, kao i svaki vojnik, promovisane u čin potporučnika i dobile letačke znakove… Ali nisu dobile mogućnost da postanu aktivni vojni piloti. Verovatno je to i bio razlog zbog kojega se Aranka odlučila da vojnu zameni policijskom uniformom.

  6. Miša_Su kaže:

    @ Pantelija Topalović

    Da vas ispravim: Dozvola sportskog pilota , nije bila uslov za ŠROA.

  7. Suzy kaže:

    Aranka Babi je umrla. Ima troje dece.

  8. Dragan kaže:

    A Milica se prezivala Došlov.

  9. Dragan kaže:

    I niko da se seti Marije Letić..jedine dobitnice Zlatnog orla,…:(

OSTAVITE KOMENTAR