Tri decenije bez Tibora Sekelja

Iduće nedelje, 20. septembra, biće tri decenije kako nas je napustio Tibor Sekelj,  svetski putnik, književnik, kako mu skromno stoji na grobu. Na poslednji počinak ispraćen je, uz najviše gradske počasti, tri dana kasnije, 23. septembra 1988. godine, u Aleji zaslužnih građana na Bajskom groblju.

Godinu dana ranije, 10. oktobra 1987, Skupština opštine Subotica dodelila mu je Diplomu za životno delo, „kao izraz društvenog priznanja za naročita dostignuća u istraživačkom i naučnom radu na polju etnologije, muzeologije i lingvistike”.

Deo njegove zaostavštine, nešto više od sedam stotina oglavlja, kapa, šešira, muzičkih instrumenata, maski i predmeta za svakodnevnu upotrebu nalazi se u Gradskom muzeju u Senti, koji je ove godine objavio svojevrstan katalog Sekeljeve kolekcije, pod naslovom Muzej čoveka – Az ember múzeuma.  Knjiga će biti predstavljena u Subotici upravo na godišnjicu smrti Tibora Sekelja, 20. septembra, o čemu ćemo vas detaljnije obavestiti narednih dana.

Tibor Sekelj je rođen 14. februara 1912. godine u Spišskoj Soboti (Austrougarska), danas delu grada Poprada u Slovačkoj. Gimnaziju je počeo pohađati u Kikindi, a maturirao je u Nikšiću. U Zagrebu je dimplomirao pravo, ali se njim nikada nije bavio. Petnaest godina, od 1939. do 1954. godine, živeo je u Južnoj Americi. Proputovao je više od 90 zemalja, učestvovao u brojnim ekspedicijama istražujući i do tada nepoznate predele i plemenske zajednice. Na srpskom/hrvatskom, španskom i esperantu napisao je više od trideset knjiga, koje su prevedene na tridesetak jezika, pa je tako Sekelj jedan od najprevođenijih naših pisaca. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova, a svojim stvaralaštvom ostavio je traga u mnogim oblastima. U Suboticu je došao 1972. godine i ostatak života proživeo ovde. Od septembra 1972. godine do kraja 1976. godine bio je direktor Gradskog muzeja.

 

Društvo za esperanto „Tibor Sekelj”, Subotica



KOMENTARI

  1. viši kustos Gradskog muzeja kaže:

    Ne mogu da prežalim što ovaj događaj ne može da se održi u muzeju, budući da Sekeljeva udovica i dan danas ne može da oprosti Gradskom muzeju nezainteresovanost za ostanak zbirke u Subotici.

    https://www.facebook.com/notes/viktorija-simon-vuletic/kumevavinim-tragom-u-nezaborav/10217947060446974/

  2. Bunjevac kaže:

    Tibor Sekelj je neponovljiv velikan naše sredine.Kao gimnazijalac išao sam slušati njegova predavanja u Gradskoj kući i sjećam se da je pričao kako je jedva utekao lovcima na ljudske glave,inače bi ga pojeli.Mogao je jesti sve što su mu ponudili u tim divljinama jedino mu se zgadilo kad su u Amazoni urođenici jedni drugima trijebili uši iz kose i usput ih gutali.To nije mogao ponoviti.
    U svakom slučaju Sekelj je čovjek vječne inspiracije za svakog čovjeka nemirnog duha koji traži nešto više od života.

  3. Subotica Suboticanima kaže:

    Ne samo da je putovao, pisao i objavljivao, prikupljao gradju i brojne raritete iz drugih zemalja, već je govorio brojne jezike i bio pionir esperanta u Jugoslaviji. I ne samo da je njegov legat po zelji njegove udovice umesto u Subotici predat muzeju u Senti vec se nijedna garnitura subotickih vlasti nije setila da po njemu nazove neku ulicu. Ovim sadasnjima na vlasti je iluzorno to i predloziti jer oni niti znaju ko je Tibor Sekelj, niti su tada uopste bili u Subotici, a jos ih je manje briga za tradiciju, nauku, kosmopolitizam, jezike, obrazovanje, kulturu… No, ostaje ideja da kad ovi odu i u Subotici nastupi neka civilizovana, urbana, normalna, postena i nasem gradu i Suboticanima naklonjena vlast da se po Tiboru Sekelju nazove neka ulica…

  4. Jambo rafiki kaže:

    Kao dete sam rado citao clanke tj. putopise Tibora Sekelja, kje je objavlivao „Vjesnik u srijedu“. Kada je jednom negde sredinom 50-tih godina proslog veka, dosao u Suboticu da odrzi predavanje u tadasnjem Domu JNA bio sam zajedno sa ocem prisutan tom nezaboravnom dogadjaju. Rec je bila o Africi, Bantu-urodjenicima i njihovom nacinu zivota. Na pocetku predavanja prisutne je pozdravio sa Dzambo rafiki. Objasnio nam je da je to tamosnji pozdrav na suaheli jeziku i znaci otprilike – zdravo prijatelji. To mi se je toliko urezalo u pamcenje da taj pozdrav pamtim i dan danas.

  5. Subotica Suboticanima kaže:

    Ti botovi koji daju minuse celom ovom divnom tekstu i predlogu da se velikanu Tiboru Sekelju dodeli ulica su na žalost oni koji o tome trenutno odlucuju. No Suboticani ce znati da ocene i velicinu Tibora Sekelja i prizemnost botova i mrzitelja svega civilizovanog, urbanog, kulturnog, obrazovanog, kosmopolitskog…

  6. De la Croix kaže:

    Nisam stavio minus niti imam nešto protiv da se po Tiboru Sekelju nazove jedna ulica, jedino smatram da to davanje naziva u Subotici i nije neka počast. Dosta njih je dobilo ulicu i to su nove ulice na rubu grada, najčešće u neuređenim i divljim naseljima. Eto, niste znali a Tibor Sekelj već ima ulicu u Subotici ali tuda verovatno nećete nikada proći.
    Više njih je dobilo uličnu tablu samo zato što su u svoje vreme bili nacionalisti a danas su proglašeni za „nacionalne radnike“. Za stanare i prolaznike ta imena ništa ne predstavljaju.
    Ako smatramo da je neko zaslužio da ga se sećamo, treba da o njemu pišemo, štampamo, govorimo, možda ostavimo neki beleg koji će podsetiti prolaznika…Ali da to nikako ne bude još jedna bronzana bista.

  7. Jambo rafiki kaže:

    Jedna nepretenciozna spomen tabla od lepog belog mramora sa reljefom njegovog profila ili en face, sa odgovarajucim tekstom ispod toga, na fasadi zgrade muzeja, bi mozda bio jedan od nacina ukazivanja pocasti tom coveku. Ne moze se bas svaki grad podiciti da je imao jednog Tibora Sekelja za direktora muzeja.

  8. Delvidek kaže:

    Tibor Szekelj zasluzuje da ima svoju mainfestaciju na gradskom trgu prije nego zavicajni dani. Suboticani mi imamo svoj zavicaj.

  9. Bunjevac kaže:

    Nešto slično Tiboru Sekelju naravili su braća Seljan.

  10. Subotica Suboticanima kaže:

    Stvarno prvi put cujem da Subotica ima ulicu po tom velikanu, ali onda je jos tuznije da je to neka sporedna ulicica za koju niko ne zna, a zaslužio je bistu, tablu, mozda naziv jednog od odeljenja muzeja jer su on i Oskar Vojnic i na svoj nacin Jovan Milekic defintivno najveci putnici koje je Subotica ikada imala. Zalosno je da pominjanje jedog svetskog kosmopolite pobudjuje botove da stavljaju minus i to govori o njima ali sta sve vredi kad oni ne znaju ni koje Sekelj, ni ko je Vojnic, ni ko je Milekic, Njihov zadatak je jedostavan i sprovodi se po nalogu vrha u celoj Srbiji: sve sto ima bilo kakve veze sa prosvetom, kulturom, urbanoscu, civilizacijskim vrednostima… sve unistititi a sve kulturne poslenike i nosice prosvetne delatnosti proterati, ostaviti bez posla i na njihova mesta postaviti neobrazovane diletante sa kupljenim diplomama pa cemo onda muzejske postavke, skole, gradske trgove i ulice Subotice nazivati po Gojku, Labanu, Bakicu, Joki, Samardzicu, Maravicu, Miroslavi Babic, Taticu. Gordani…

  11. ffilozoff kaže:

    Spomenik…

  12. Emil kaže:

    Kada se samo setim kako sam bio uzbudjen kao klinac, kada mi je g.Tibor poklonio svoju knjigu „Kumevava sin prasume“.Procitao sam je nekoliko desetina puta sa uzivanjem.Steta sto ga vise nema,predivan covek-pre svega covek.Uvek je imao strpljenja za nas klince,koji smo bili nalozeni na njegove avanture.Sve je bilo kao u bajci ali istinito!

OSTAVITE KOMENTAR