Pričajmo lepe priče

Troje Subotičana stiglo je u Beč i parkiralo automobil na ulici. Prvi zadatak je bio da se plati parking a kako i kome, to niko od njih nije znao. Zapitali su prvoga prolaznika, tačnije smetlara koji je gurao kantu ispred sebe. Komunalac je vrlo brzo shvatio ko mu se obraća i da on zna njihov jezik, te se komunikacija nastavila na srpskom. Osetilo se po govoru da je sredovečni čistač ulica Albanac, gotovo sigurno sa Kosova. Znao je jezik sasvim dovoljno da objasni kako se karta za parking kupuje u prodavnici duvana koja se nalazi dve ulice dalje. Subotičani su se lepo zahvalili i krenuli po njegovom opisu prema maloj prodavnici. Našli su je tamo gde je i rečeno, ušli unutra i kupili kartu. A kada su izašli napolje, na ulici ih je čekao onaj Albanac koji ih je izgleda pratio sa distance (gurajući kantu), da bude siguran da li će oni naći mesto gde ih je uputio a i da im se nađe u pomoći kada budu popunjavali bečku parking kartu.

Ovih dana priča jedan Novosađanin kako su mu se pokvarila kola na Istri, u Puli. Našao je mehaničara, međutim, ovome je bilo puno dvorište automobila koji su čekali red. Vozilo nije moglo biti popravljeno pre ponedeljka. Naš čovek, očajan, ipak se požali kako u ponedeljak mora da je na poslu a došao je iz daleka, iz Novog Sada. Mehaničar je tada ostavio sve drugo, ustanovio kvar, seo u svoja kola i prevalio 50 kilometara da bi nabavio odgovarajući deo, završio je posao istog dana i naplatio samo cenu tog dela koji je zamenio.

Ove dve pričice nisu storije o velikim delima već događaji kakve svako može da pronađe u svom iskustvu. Ponekad nas neki ljudi jednostavno iznenade svojom dobrom voljom i onda kada to možda ne očekujemo. U ova dva primera ljudskih odnosa postoji i komponenta – međunacionalni. Subotičani imaju svakodnevnu privilegiju da svoje odnose sa sugrađanima mogu nazvati i međunacionalnim. Ne bi to možda ni primećivali da ih povremeno neka ružna vest ne podseti da i u svađi nose etiketu svoje nacije. Jedino takve vesti zavređuju pažnju medija i političara. Incidenti su merilo odnosa među nacijama u našoj sredini iako su građani u velikoj većini cele svoje živote proveli pažljivo negujući te odnose. Nekada bi oni prerasli u ljubav a plod toga su brojni Subotičani koji u svom „pedigreu“ imaju više nacionalnosti.

Ako to nikada neće biti vesti, ostaje nam da ih sami pripovedamo. Pričajmo lepe priče. Ili još bolje, budimo mi  junaci nečijih lepih iskustava i učinimo dobro drugima kada se to najmanje očekuje. Priliku za to nećemo imati svakog dana, stoga treba biti spreman da se ona prepozna kada dođe čas.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Newman kaže:

    Ja sam jedan od onih sa „pedigreom“ i sa tim se PONOSIM i kome mogu pomoći pomognem.

  2. Mister No kaže:

    Treba forsirati ovakve priče,jer ih ima. Hvala Bogu za ovaj članak,ima nade. Jedva čekam sledeći članak ove vrste. Pametni ljudi se sporazumeju,čak i ako ne govore istim jezikom. Razmišljanja ove vrste dugo nisu bila u modi, lakše je manipulisati ljudima u haosu i mržnji.

  3. Mercedes kaže:

    Lepo. Treba pisati o lepim dogadjajima, jer ih ima. Jedino, smo mi vise skloni kritikovati, nego pohvaliti.

  4. punisher kaže:

    bravo Lansky

  5. croat kaže:

    Pre tri cetri godine ja u Becu isto tako pokusavam da se snadjem sa parkingom. Upitam prvog prolaznika kako da platim parking no nazalost moj nemacki je slabasan kao i prolaznikov engleski. Na kraju covek me upita koliko cete ostati, to sam vec nekako razumeo, zwei stunde kazem mu ja a on uzme telefon i uplati mi parking! Finih ljudi ima svuda!

  6. Salamander kaže:

    Bravo Lansky, konačno neke lepe priče sa pozitivnim primerom kako bi trebalo svi da se ponašaju i kakvi su ljudi nekada bili.

  7. Gringos kaže:

    Evo, ja da pokvarim malo doživljaj.
    Samo da pokažem kakvih nas sve ima.
    Dođu Mađari autom, dolazili su iz pravca Palića, stanu oni kod Patrije na autobuskoj stanici da se raspitaju za put prema Buvljaku.
    No, pitanje nisu postavili pravoj osobi, dva mangupa na stanici, jedan od njih ih upućuje nazad prema Senćanskom putu i ubeđuju ih da treba da voze u tom pravcu jedno 4-5 kilometra i onda će da naiđu na Buvljak sa leve strane.
    Ovi naivni Mađari otišli do Zvezda bioskopa, tamo skrenuli u Braće Radića, pa nekako teško se okrenuli nazad prema Patriji i Senćanskim putem desno.
    A ovaj naš mangup se glasno smeje i kaže: „Ha, ha, ala smo ih dobro zaj*b*li, ima da se voze još 3 kruga dok ne pronađu pravi put za Buvljak.“
    Eto, ima nas i takvih, koji ne da neće da pomognu, nego i žestoko odmažu.
    Na svu sreću, takvi su u manjini i možda su neki izuzetak.
    Većina nije takva.

  8. Mister No kaže:

    @ Gringos
    Voleo bih da vidim te mangupe prevarene u njihovom stilu. Da li bi se smejali ili plakali ? Ne čini drugima ono šta ne bi voleo da tebi rade.
    Mnogo sam putovao i sretao dobre ljude, hvala Bogu. Znam da mnogo znači kad čoveka barem pravilno upute u nepoznatom,zbog toga se trudim da ne budem đubre pakosno zlonamerno. 🙂

  9. Gastos kaže:

    Dodje negde oko 1970 godine grupa mladjih gastarbajtera, uglavnom iz Vojvodine u jednu nemacku fabriku automobila. Njih preko stotinu, i rasporede ih na razne poslove u pogone i po raznim odeljenjima. Njih nekih 5-6 u grupi upozna se i pozdravi sa svojim novim sefom-predradnikom. Ovaj ih sve redom odmeri od glave do pete i upita iz koje su zemlje. Jugoslavija kazu oni. Aha Jugoslavija, nasmesi se on i pocne da zadize nogavicu od pantalona. Pojavi se drvena noga i on nekavim srafcigerom lupne par puta po drvenoj nozi. I pocne da im objasnjava zasto ima drvenu nogu. Ja sam bio tamo na par dana angazovan kao tumac dok se novi radnici ne rasporede i prevedem nasim ljudima – Gospodin je izgubio nogu u ratu u Jugoslaviji negde kod Ljubljane. Nasi momci preblede i kazu sada smo ga nadrljali, ima da nas maltretira samo tako. Na kraju se ispostavilo da je njihov sef jedan vrlo prijatan ljubazan i u svakom pogledu dobar covek i dobar pretpostavljeni.

  10. Jefimija kaže:

    Vrlo poučan članak. Ako pričamo o lepim stvarima i događajima, lepim primerima koja se dešavaju, činiće se da nije baš sve tako crno kao što izgleda.
    Svaka čast, gospodine Lansky. Lepa dva primera za podsećanje. I, naravno, pričajmo lepe priče i ponašajmo se u skladu sa tim.
    Živeli i srećna vam NOva godina sugrađani.

OSTAVITE KOMENTAR