Lubenice, one tamno zelene, zauzimale su 90 odsto tržišta bostana. Manji procenat preostajao je isto takvima ali žute unutašnjosti i lubenicama čija je kora tigrasto šarena u dve nijanse zelene. Ovim poslednjim je pripadala budućnost. To se tada nije znalo, međutim, ubrzano su postajale slađe i veće da potpuno potisnu tamno zelene. Zadnjih godina su se te „starinske“ vratile na pijacu ali tek toliko da budu dekor.
Nekako sa odlaskom ove sorte lubenica, nestala je i ova subotička pijaca.
Kome još nije jasno gde je sve ovo, evo odgovora. Na slikama je ulica Matije Gupca.
Polovinom sedamdesetih kada su uklonjene tezge, ta ulica je dobila ulogu autobuske stanice. Linije za prigradska naselja polazile su sa stajališta, preko puta kojih su još stojale po koja montažna prodavnica iz vremena pijace.
Paradajs siti – grad rajčica
U jednoj od tih „bodica“ 1984. godine, tadašnji kralj brze hrane Gabor Gabor pokrenuo je prodaju prženih krompirića pod originalnim imenom POMMES FRITES. Svakakva čuda su dolazila iz Francuske: francuske sobarice, francuski poljubac, francuska veza, francuski tost, francia krémes… a onda i french fries ili originalno – pommes frites kako je pisalo na izlogu. Sve smo mi to imali i pre ali kad bi se dodao taj pridev, stvar bi dobila na težini. A bilo je tu još nešto novo – kečap. Do tada su pommes frites kod nas zvali POMFRI (vremenom je prišiveno slovo T na kraju), dok su stariji ovaj novi paradajz sos umeli da zovu KEČAG. I danas je tako sa starim ljudima i novim rečima. Taman su onomad naučili šta znači pojam DISKO, kad su se pojavile prodavnice zvane DISKONT u kojima se nekakav paradajz sos zove KEČAG ili tako štogod.
Prošlo je i to vreme, dobili smo Mek Donalds krompiriće, neki drugi ljudi su postali stari pa ga zovu MEK DOLANC, ali jedan je Stane Dolanc…
Ulica Matije Gupca je ponovo postala samo ulica ali se nije desilo ono što su gradoljupci očekivali – da se centar grada proširi i na nju. Centar Subotice je jedan čvrsto zacementiran pojam. One ulice i trgovi koji se smatraju za “centar”, doživele su nekoliko rekonstrukcija od tada. Ne prestaju da se cifraju fontanama i spomenicima, a prva sledeća do njih – ulica Matije Gupca, i posle kopanja je dobila isti onaj parter koji je bio napravljen po meri autobuske stanice. To objašnjava kako su u njoj nastavile da rade tih nekoliko radnji iz nekog davno prošlog vremena, iz nekog prošlog života…I ta prodavnica varjača, ona ćevabdžinica, pa cvećara…Čak i prodavci kestenja dolaze na to isto mesto, ne zato što misle da je ono bogomdano baš za taj biznis, već po inerciji, kao poslednji odjek vremena kada je tu bila pijaca.
Setio sam se kioska u matije gupca sa bakom što je prodalava semenke u njoj. I burekdžinice pored. Tamo negde gde se i danas vidi nekadašnji javni toalet..
Burekdzinica je inace bila od pekare Vuckovic sa Beogradskog puta,
a u njoj je radio Kosta jedan od sinova , dugo vremena je to bio najbolji burek u gradu, kasnije je pekaru preuzeo Rade pekar koji je otvorio prvu nocnu prodaju bureka pored hitne pomoci u Petefi Sandora, a pekara Vuckovic je prodata.
Cela metamorfoza „Zelene pijace“ meni nazalost nije poznata. Nekada su se Suboticke pijace zatvarale oko podne, prodavci bi se razisli do sledeceg dana, nakon toga bi dolazili radnici „Cistoce“ i sve lepo pomeli pocistili, i oprali smrkovima vode. To je tako islo godinama sve dok „Juzna pruga“ nije stigla i u Suboticu. Prvi su bili bostandzije. Oni su ispocetka lagerovali svoju robu negde po kucama u gradu ili okolini, a na pijacu donosili samo kolicinu koju su smatrali da ce toga dana moci prodati. Vremenom su promenili taktiku i donosili ogromnu kolicinu robe, i to ne samo bostandzije, i onda provodili ceo dan na pijaci a nocu su spavali pored svoje robe po trotoaru i pijacnim tezgama. Pijaca je pocela da lici na orijentalne bazare i Indijske slamsove. Takvu atmosferu su jos vise pojacali aluminijumski kiosci ciji su zakupci prodavali sve i svasta i to non-stop (furtom – furt sto bi rekli Bunjevci) i to od ranog jutra pa sve do kasne veceri. Suboticani su se na to relativno brzo navikli i to im je postalo normalno i svakodnevno.
Na uglu ul. M.Vukovica i M. Gupca su bile „mobilne tezge“ uglavnom nekakva kolica ili drveni tragac na kome je bila postavljena roba za prodaju. Prodavali su se obligatorni „kikiriki – semenke – kokice“ preko celog dana i preko cele godine, kao i sezonalna ponuda kuvanih kukuruza i pecenog kestena. To mesto je bila jedna brizljivo odabrana zaseda u kojoj se cekalo na posetioce bioskopa „Avala“ (kasnije ponovo Lifka) Prodavci suncokreta & Co bi najradje svoj ducan postavili ispred ulaza u bioskop. Medjutim odande su ih rigorozno terali pa im je jedino preostalo ovo drugo, ipak jos uvek dosta optimalno mesto, da uhvate busiju. Sto se tice reci „bodica“ „bolt“ i „butik“ one su sve proizasle iz Spanskog izraza – Bodega, a ovaj Spanski izraz opet dolazi od Starogrckog izraza Apoteka, i tu se zatvara nas krug od apoteke do bodice.
Skoro pola moga zivota sam proveo u toj ulici. Mogu sa sigurnoscu da tvrdim da mnoge stvari koje su u tekstu nabrojane nisu bas takve kako su opisane. Naime, ova pijaca se u narodu zvala Zelena pijaca, tu se prodavalo povrce, pa i lubenice. I pored toga, glavna pijaca za prodaju lubenica se nalazila u ulici Petefi Sandora, u produzetku nekadasnje Pileske pijace. Nego da se vratimo u Matije Gupca. U prolece, prvi prodavci su bili Romi,koji su prodavali papriku, ali dolaskom prodavacica iz Krstura oni su nestali sa pijace. U jesen se odrzavao vasar persuna i sargarepa. Na nekoj od slika se vide naslagane hrpe ovog povrca. Pijaca je preseljana na novu lokaciju na mesto gde je sada Kvantaska pijaca, medjutim na ovom mestu ona nije zazivela, a prodavci su se preselili na Mlecnu pijacu, gde se i sada vrsi prodaja povrca.
Sto se tice kioska, sa leve strane se nalazio kiosk gde su se prodavale semenke, a na kraju ulice kiosk pekare Djordjevic. Sa desne strane je bio kiosk Mlekare.
Sa leve strane ulice nije bilo niti jedne prodavnice, osim na kraju ulice prodavnica Trgoprometa. Sa desne strane je bila prodavnica cveca Ruza, pa cipelar Lajco. Tu se nalazila i drustvena prostorija fudbalskog kluba Zvezda (kasnije Backa), a u sadasnjoj zgradi Vetproma se nalazilo sediste preduzeca Trgopromet sa skladistem. U zgradi broj deset je jedno vreme bio Zenski popravni dom,koji je ovde preseljen iz ulice Marije Vojnic Tosinice. Moji drugovi.mangupi,su znali devojkama proturati ispod kapije cigarete. Malo dalje je bila mozda i najstarija radnja u ovoj ulici, porodicna radnja Feher. I, skoro zaboravih arteski bunar ispred prostorija Zvezde, koliko li sam vode iz njega ispumpao!
Sve sto se dalje dogadjalo zna se. Autobuska stanica, posecen ceo jedan drvored, stabla gelegunja su polako prodadala, ni jedno novo nije posadjeno. Nakon rekonstrukcije i postavljanja novog osvetlenja i dalje je ostala stara elektricna isntalacija koja je postavljena pocetkom cetrdesetih godine, ispod cijih zica se drvece svake godine podrezuje.
I mogao bih ovde jos da nabrajam uspomene iz decjih dana, kada sam sa mamom i bakom dolazio na ovu pijacu, koja se pored ulice Matije Gupca protezala i sa obe strane ulice Maksima Gorkog, sve do Harambasiceve ulice. A u nastavku, od Harambasiceve do gostionice Cure bila je Stareska pijaca.
Na petoj slici od gore su Tikvicki Petar i Tikvicki Antonija ( Tonka ).
Svaki dan prolazila sam ovom ulicom ,,pijacom,,. Išla sam na posao u gl. poštu. Sve je mirisalo na divno sveže voće i povrće iz domaćih bašta. Breskve i grožđe samo tamo je bilo ,,pravo,,! Uh…!,
Malo su mi se zamaglile oci i zastala knedla u grlu kada sam video majkinu tezgu iza koje smo sestra i ja cesto znali satima sedeti i bili smo mirni dok je majka prodavala. Posle bismo bili pocasceni slatkom pletenom kiflom kod Vuckovica.