Zaboravljene godine

O Subotici između dva svetska rata ima dosta podataka i premalo priče. Malo je literature, dnevnika ili memoarskog štiva, koje bi uz suve podatke upotpunili sliku o tom zanimljivom vremenu. Decenijama posle rata priče iz prošlosti uopšte nisu bile tema, osim ako se ne radi o radničkom pokretu, eksploataciji i nepravdi. Nisu postojala „stara dobra vremena“.

Oni koji su ta vremena ipak tako doživeli, ili nisu bili pričljivi ili ih niko nije slušao. U Istorijskom arhivu sačuvane su brojne pozivnice na zabave, balove i igranke, koje svedoče da se neki svet dobro zabavljao. Onaj ko je tada proživljavao svoju mladost, svoje ljubavi, prijateljstva i drugovanja, sigurno je imao lepu uspomenu na te dane, pogotovo što su usledili oni sivi ratni i posleratni.

Nama ostaje da posmatramo ove nasmejane mlade ljude na nama poznatim ulicama i da pokušamo da dočaramo duh vremena u kojemu su živeli.

Današnja Nazorova ulica izgrađena je u cugu i završena 1928. godine. Najveća u njoj je bila Ruffova najamna palata a ostale su se zgrade nadovezale na nju istom visinom i fasadnim materijalom. Sve je tada bilo novo. I građevine i osvetljenje i pločnik.

Godine 1928. sa korzoa je izmeštena trasa tramvaja i preusmerena preko Štrosmajerove. Pruga je išla sredinom ove lepe ulice a ograđena je zidićem.

Stara trgovina Farkaš broji tada svoje poslednje dane. Na njenom mestu biće podignuta Nićin palata ali će najveća prodavnica u prizemlju i dalje da se zove Farkaš. Novi lokal doneo je i neke nove marketinške štoseve – nagradne igre. U izlogu gori sveća a mušterije pogađaju čas kada će da dogori. Onom ko bude najbliži, sledi nagrada. Drugi put je izložena ruža. Dani prolaze, latice otpadaju jedna po jedna dok ne spadne poslednja. Ko pogodi dan, podiže nagradu u trgovini Farkaš.

Nekoliko godina ranije obnovljeno je pozorište. Krilo u kome se nalazila sala, izgorelo je 1915. pa je dvadesetih godina ponovo izgrađeno, međutim, ne po uzoru na ono staro. U novoj dvorani glavna atrakcija su filmovi. Možda je neko tada pomislio da će to novo čudo poslati pozorišne trupe u istoriju, isto kao što su krajem 20. veka bioskopu predviđali izumiranje. U Gradski bioskop, kako se tada zvao, najpre dolaze nemi, potom ton filmovi, da bi krajem tridesetih u tu salu stigle i boje – Diznijeva „Snežana i sedam patuljaka“.

I ove fotografije pripadaju albumu koji smo razgledali ranijih nedelja.

Autor možda nije imao ambiciju da ovekoveči gradske pejzaže, a ako je to i želeo, znao je da će zgodne žene dodatno ove fotografije učiniti lepšim i atraktivnijim. S druge strane, devojke su uvek volele da se slikaju. Možda je njegov fotografski aparat bio sredstvo da se približi suprotnom polu a ovaj album nastao kao sporedni proizvod. Gotovo sigurno nije slutio da će one biti ovoliko zanimljive u budućnosti a još manje da će moći da se vide širom sveta – world wide.

Lansky



KOMENTARI

  1. avet kaže:

    Neverovatno je koja je to bila elegancija oblačenja tih mladih žena, devojaka i muškaraca, bez konfekcijskog načina proizvodnje kaputa i ostale odeće.
    Koliko su lepa ova lica, prirodna, nasmejana, bez neke vidljive šminke, pa čak ni u tragovima, pa to je neopisivo.
    Ova lica bi, da su još živa, sada imala preko 110, 120 godina, neverovatno.
    Na osnovu fotografija, Subotica je bila jako lepa, centar grada je bio sređen, čist, a grad je imao sve predispozicije da ostane i da se dalje razvija u jedan savremen, veliki, sređen centar.
    I onda se umešala politika na velika vrata, svetski rat je doneo sa sobom progone i krivih i nevinih ljudi.
    Patnje građana, jer mnogi su ostali bez nekih svojih najmilijih, na svim stranama, nemaština posle rata.
    Posle svega, Suboticu su stavili negde van svih događaja.
    Smeštena blizu granice, bez nekih kapitalnih investicija, kao da je negde na kraju sveta, Subotica je počela stagnirati, a ostale gradove koje su bile dalje od državne granice, nesrazmerno su brže razvijali i pretvarati u centre moći.
    Rat je jedno veliko zlo, nikome poštenom dobrog nije donelo, samo ratnim profiterima i onima koji ovakve rabote osmisle i sprovedu u delo.

  2. Kertvaros kaže:

    Period izmedju dva rata je bio vrlo klizav teren. Nakon WW2 nazvati taj period „Stara dobra vremena“ je bilo suvise riskantno i lako je mogao nekoga za jednu takvu izjavu da proguta mrak. U to vreme nije bilo televizije, bioskop je bio tek u svojim zacecima i logicno je da su skoro hiperinflacijski odrzavani balovi i zabave, narocito u „sezoni“ negde od kasne jeseni pa do proleca, odnosno do kraja Fasinka / Karnevala i pocetka korizme. Grad je bio pun raznih klubova, obicno sportskih, zatim svakakvih udruzenja, dobrotvornih akcija, vatrogasnih drustava i na kraju nije nedostajalo ni privatne inicijative. Sve je to barem jednom godisnje nesto organizovalo, nesto slavilo i lepo se zabavljalo. Izmedju balova i zabava, bilo je i kucnih okupljanja. tu treba navesti rodjendane, veridbe, vencanja, rodjenja, krstenja i naravno i proslave nekih licnih uspeha, napredovanja u sluzbi ili slicnog. Sve u svemu ono sto se zove drustveni zivot bilo je na visini. Ako tome dodamo da se je nakon Velikog rata ustvari promenila teritorijalna granica, ali ljudi su idalje bili isti, deo Mitteleurope, i pupcane veze, rodbina, prijatelji itd, su bile i ostale vrlo cvrste. To se odmah vidi prema odevanju i modi koja je sigurno odudarala od modnih trendova juzno od Save i Dunava. Modni casopisi, sada iz inostranstva, a donedavno prirodnog zaledja naseg grada, koji su imali obavezni dodatak u vidu krojnog arka su diktirali modu i stil oblacenja. Procitati neki modni zurnal na Madjarskom ili Nemackom jeziku, za Suboticane nije pretstavljalo nikakav problem, narocito zbog toga jer su ljudi sa jedne i druge strane granice imali visevekovni zajednicki zivot, zajednicki mentalitet, ist ukus,i shvatanje nacina zovota. Subotica je imala mnogobrojne krojacke radnje kako za dame tako i za gospodu, od kojih je ne mali broj egzistirao sve negde do druge polovine 20 – tog veka, kada je krojacki atelje, i krojacki zanat u njemu poceo da izumire. Moj pokojni otac, koji bi ove godine proslavio 102 rodjendan, nije nikada u zivotu kupio konfekcijsko odelo ili zimski kaput. Kupiti stof i otici kod „svog“ krojaca, nekoliko put otici na probe, je bilo nesto sto se samo po sebi podrazumeva. Takva odeca, krojena po meri, nije bila basnoslovno skupa, tek nesto skuplja nego u konfekcijskim radnjama. Valja reci istine i pravde radi, da su odela u konfekciji takodje pravljena od solidnih stofova i nije bili nikakve jeftine sintetike.Naravno kvalitet ima svoju cenu, i konfekcija kao i krojeno po meri. Sto se kozmetike tice. nasim bakama nije stajalo na raspolozenju ni priblizno od onoga sto se danas prodaje. One su imale uglavnom ruz za usne, krayon i puder. Kolonjsku vodu i poneki parfem uz nezaobilaznu „Niveu“ i to je bilo uz razne mirisljave sapune, uglavnom sve. Imucni ljudi su svoj novac stedeli manje u banci, a vise ga ulagali u zemlju, vinograde, i naravno u nekretnine koje su donosile i najvecu renditu. osim toga nekretnine su bile zgodne kao hipoteka za eventualne kratkorocne kredite da bi se nesto izfinansiralo, a bili su to i opipljivi i dobro vidljivi simboli necijeg bogatstva i blagostanja. Na prvoj fotografiji sa mladom zenom odevenoj po Top -modi tog vremena, vidi se i jedan gradjevinski objekat za koji ne mogu da utvrdim lokaciju, ali je vrlo interesantan je se na info-tabli pored ulaza jasno vidi da je rec o zalagaonici, gde se je na licu mesta mogao dobiti gotov novac kako bi se neki finansijski problem kratkorocno prebrodio. Odmah valja reci da zalagaonica nije bila nikakvo mesto ili pomoc za sirotinju. Sirotinja nije odlazila u zalagaonicu iz prostog razloga sto nije posedovala nista od neke vrednosti sto bi mogla zaloziti. Dakle zalagaonica je bila mesto za boljestojece staleze gde su mogli brzo resiti kakav hitni finansijski problem. Osobe sa fotografija su samo 2 ili 3 generacije ispred nas i mnogo toga sto su nosili u sebi, preneli su na nas dalje, samo mi toga nismo jos potpuno svesni, i tek pod nase stare dane postaje nam jasno koliko toga imamo zajednickog.

  3. Lansky kaže:

    Mislim da je prva slika sa korzoa, ispred zgrade „Putnik“, tada „Rosia Fonciere“.
    Ovo je ista zgrada fotografisana iz ulice Ive Vojnovića.

  4. Kertvaros kaže:

    @ Lansky,

    Zgrada je indetifikovana. Sada smo stvari malo blize. Rosia – Fonciere se je bavila ne samo osiguravajucim (Asekuranca) poslovima, nego su bili i kreditna banka. Prema tome je sasvim logicno da su kreditirali klijente na osnovu deponiranja premeta od vrednosti. Na slici se ne vidi najbolje sta je u izlogu, ali je sasvim moguce da su to predmeti (najcesce nakit) koji su preostali iz neplacenih kredita i onda su ponudjeni na prodaju.

  5. Bunjevac kaže:

    Vjetrometina Europe je pomela sve što valja u ovome gradu.

  6. I.S. kaže:

    @navodni „Bunjevac“-što dosta govori o tebi, jer je pometeno sve što je valjalo, a ti si ostao.

OSTAVITE KOMENTAR