Spomenik Jovanu Nenadu Subotičkom – podizanje, rušenje i povratak

Krenuvši u susret kralju Ferdinandu Habsburškom, prolazeći kroz Segedin, iz zasede je smrtno ranjen Jovan Nenad „Crni“. Teško ranjenog preneli su ga njegovi ljudi u selo Tornjoš, gde mu je stari neprijatelj, Velentin Terek, odsekao glavu, 26. jula.

Tako je, samo godinu dana od kada se pojavio na istorijskoj sceni, tragično završio ovaj čovek. Bila je to 1527. godina.

Epizoda koju je „car“ Jovan Nenad odigrao, nije velika, ali su je neki njegovi savremenici sa pažnjom pratili, i o njegovom postojanju, borbi i smrti ostavili nekoliko izvora onima koji će doći posle njih i proučavati prošlost.

Nepoznanice oko porekla i njegova pojava, još za života Jovana Nenada su bili intrigantni. Kao stvoren za epsku pesmu, on u njoj, ipak, nije ostavio nikakvog traga.

„Car niotkuda“ u građanskom ratu za ugarski presto nakon Mohačke bitke, stavio se na stranu Jovana Zapolje protiv Ferdinanda Habsburgškog, ali je imao ambicije i u borbi protiv Osmanlija. Pored toga, njegova vladavina je imala  naznake socijalne revolucije jer je vlastelinsku zemlju razdelio a feudalcu Valentinu Tereku, koji ju je napustio pred turskom najezdom, nije dozvolio povratak.

Istoričar Vladimir Ćorović piše o ovoj misterioznoj ličnosti: „On je izbio na površinu posle turskog povlačenja, koje je u južnim oblastima ostavilo pravu pustoš. Među srpskim beguncima koji se behu sklonili u gornji Banat, izbi oko Lipove taj mrki i hrabri čovek, za koga niko pravo nije znao ni ko je ni odakle je. On se sam izdavao za potomka srpskih i vizantijskih vladara i uzeo je naziv cara. Ime Jovan kao da je dodao iz bugarske vladarske tradicije. Kao unapred obeležen nekom višom silom za nešto neobično, ljudi su nalazili to što je on imao „na telu jednu crnu prugu u širini jednog prsta, koja je počinjala kod desne slepoočnice i išla u pravoj liniji sve do stopala desne noge“.

Uplašen i zbunjen svet poverovao je u nj, jer je instiktivno tražio i očekivao neko čudo u svetu koji je bio obezglavljen i sav usplahiren. Niko nije imao mogućnosti da proverava njegovo poreklo i njegove planove…

…Turske čete i posade, koje su se nalazile u Bačkoj, nisu bile mnogobrojne i Jovan Nenad nije imao mnogo muke da ih savlada i protera. Ali to mu je diglo ugled i raznelo glas. Za svoju prestonicu  izabrao je Suboticu. Tu je stvorio svoj dvor; organizovao svoju telesnu stražu od 600 mladića, koje je prozvao janičarima, i ponašao se kao pravi vladar. Iz Bačke je on, potom proširio svoju akciju i na Srem.“

Četrnaest godina nakon pogibije Jovana Nenada, Osmanlije će potpuno ovladati ovim prostorom i ostati vek i po. Potisnuli su ih Habzburzi krajem sedamnaestog veka.

Jovan Nenad“Crni“ ponovo aktuelan

Po završetku Prvog svetskog rata, Bačka i Subotica našle su se u novom kraljevstvu.

Nova granica, povučena na karti, morala je biti ojačana i svešću o vekovnom prisustvu Slovena na ovom prostoru. Pamjatnik srpskom borcu protiv Turaka i ugnjetača, u tom istorijskom momentu, trebao je da bude kameni međaš na dodiru dve „tektonske ploče“ – slovenskog juga i mađarskog severa.

Postavljanje spomenika

Početkom  1927. godine, istoričar dr Aleksa Ivić, profesor Pravnog fakulteta u Subotici, pokrenuo je inicijativu za organizovanje proslave i podizanje spomenika.

Posao na izradi tri figure poveren je Petru Palavičiniju, cenjenom jugoslovenskom vajaru, koji je u mermeru izrazio svoje umetničko viđenje Jovana Nenada i njegovih „dvorjana“ – franjevca Fabijana Literate i palatina Subote Vrlića. Na najvišem mestu je „car“ u ratničkoj opremi, Literata u rukama ima knjigu i pero a Subota Vrlić drži subotičku tvrđavu i štit sa grbom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Dana 27.novembra 1927. godine, na trgu ispred Gradske kuće u Subotici, u središtu malog parka, otkriven je  spomenik u čast „cara“ Jovana Nenada. Četiri je veka od njegove  smrti. Skulpture su od kararskoga a postament od venčačkog mermera.

Joso Šokčić je zabeležio da je uoči dana svečanosti bila je velika bakljada koja je prošla glavnim ulicama grada sa velikim županom Dušanom Manojlovićem na čelu, gradskim načelnikom dr Dragutinom Stipićem i komandantom divizije đeneralom Milivojem Dimitrijevićem. Ceo grad bio je u svečanom raspoloženju, a svi domovi iskićeni srpskim i hrvatskim zastavama. Pred Gradskom kućom koncentrirala je vojna muzika pod upravom kapetana Milana Buzina. Narod je stajao u gustim redovima oko muzike i pored velike zime i magle.

Uveče u osam časova bila je svečana predstava u Gradskom pozorištu, a u pola noći stigli su u Suboticu gosti iz Beograda: dr Ninko Perić predsednik parlamenta, dr Dušan Subotić Ministar pravde, dr Mehmed Spaho Ministar trgovine i industrije i drugi.

U nedelju 27. novembra muzika vatrogasaca svirala je jutarnju muziku, prolazeći kroz glavne ulice, a u isto vreme sakupilo se mnoštvo sveta. Voz je bio najavljen za 8.45 a već sat ranije sakupilo se oko pet hiljada ljudi da dočeka izaslanika Nj. V. Kralja, Nj. Visočanstvo Kneza Pavla.

Nešto pre toga, početkom oktobra 1927. godine, u kamen temeljac je položen  pergament, umetničko delo akademskog slikara Save Rajkovića. U temelj je, u bakarnoj kutiji, za neka daleka pokoljenja ostavljena povelja i dva novčića sa likom kralja Aleksandra Karađorđevića.

Pored blagoslova katoličkog sveštenika Blaška Rajića i pravoslavnog  pop Marka Protića, učinjena je još jedna mera sigurnosti da ovaj spomenik na severnoj straži jugoslovenstva preživi i naredne ratove.

Tri figure u gipsu, originali vajara Palavičinija, sačuvane su u zbirci Gradskog muzeja u Subotici. Otkupilo ih je gradsko veće – otkriva kustos Mirko Grlica u „Subotičkim novinama“ od 8. jula 1988. godine. On citira dokumentaciju, gde se otkup pravda strepnjom da bi „taj spomenik tokom vremena i usled raznih neprilika mogao biti osakaćen…“

Knez Pavle Karađorđević

Sudbina skulpture za vreme mađarske okupacije i do njenog ponovnog postavljanja

Bojazan gradskih otaca je bila opravdana, jer se car Jovan Nenad našao na udaru zavojevača nepunih 14 godina kasnije, aprila 1941. godine.  Skulpture su tada obezglavljene već prvih dana okupacije.

Pola veka kasnije, radeći na obnovi spomenika, pomažući vajaru Savi Haluginu, istoričar Zoran Veljanović strugao je katran sa figure, koja je namazana njime nakon dekapitacije, kada je, verovatno u delirijumu i na ritualan način „car“ bio „proteran“ sa trga kao veštac i demon.

Simbolička i emotivna snaga koju je ovaj spomenik dobio onog dana kada je nastao, okrenula se protiv njega kada je popustila granica koju je „čuvao“.

Nacionalni pečat koju je imalo ovo umetničko delo, bio je, nesumnjivo, jedan od razloga što on nije vraćen na staro mesto nakon završetka rata. Doduše, novo društveno uređenje nastavilo je da neguje ideju Jugoslovenstva, štaviše, državna ideologija je tražila uporišta u prošlosti koja su mogla imati revolucionarna i slobodarska stremljenja. Međutim, spomemenik „caru“ nosio je neka monarhistička obeležja. Ipak, po Jovanu Nenadu ime je dobio jedan trg u centru Subotice a mermerne figure su ostale da leže obezglavljene u dvorištu tadašnjeg muzeja.

Sedamdesetih godina u okviru studija o revitalizaciji istorijskog jezgra grada, bila je razmatrana ideja o postavljanju  spomenika u autentično okruženje. Krajem osamdesetih bilo je predloga da se tri figure odlivene u bronzi postave u park ispred nekadašnje tvrđave gde je kratko stolovao „car“ Jovan Nenad. Predlog da se istorijska lokacija osmisli ličnošću Jovana Nenada i skulpturama Palavičinija, nije naišla na odziv kod nadležnih. Ideja je, poslednji put, obnarodovana 15. marta 1990. na stranicama glasila DO „Monografija“ Subotica, Pro memoria br. 8.

Zanimljiva je bila i jedna od ideja da se u živopisnom dvorištu galerije Likovni susret, uredi lapidarijum, u kojem bi mesto našli svi spomenici nastali u prethodnim državama i režimima. Međutim nove promene u društvu ubrzale su rešenje sudbine ovog spomenika.

Ponovno postavljanje spomenika

U proleće 1990. godine KUD „Bunjevačko kolo“ je pokrenulo inicijativu za povratak ovog i još dva spomenika. To su Spomenik srpskim vojnicima, oslobodiocima Subotice 1912–1918. godine i bista Miroljubu Evetoviću. Skupština opštine je u novembru te godine donela odluku da se spomenici vrate u javni prostor ali oko izbora mesta je išlo teško.

Figure od gipsa, u Gradskom muzeju Subotice, šezdesetih godina

„Presudio je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika rekavši da on mora biti postavljen ponovo na trgu, na istom mestu gde je bio, a ako to nije moguće, onda u neposrednoj blizini. Sa ovom izvojevanom odlukom Srpski kulturni centar „Sveti Sava“ preuzima lavovski deo posla oko ponovnog postavljanja spomenika na Trg slobode. Oni su obavili sve poslove oko priprema, obezbeđivanja sredstava i izvođenja radova. Novo postolje za spomenik izradio je Vaso Zlokolica iz Žablja i to od prilepskog mermera, a novac za ovaj i sve ostale poslove oko postavljanja spomenika obezbedio je SKC „Sveti Sava“ kroz dobrovoljne priloge i besplatno izvođenje radova.“

Restauraciju je uradio akademski vajar mr. Sava Halugin a projekat postolja je izradio dipl. ing. arh. Aleksandar Petrov.

 (foto: prof. Zoran Veljanović)

Car Jovan Nenad je smešten samo malo dalje od mesta gde je postavljen 64 godine ranije, u središte već postojeće kružne žardinjere. Devetog novembra 1991. godine, na trgu u centru Subotice, po drugi put je otkriven ovaj spomenik.

Za sve to vreme, kao da je umetnička vrednost ove skulpture bila u drugom planu. U umetničkim krugovima je bilo pokušaja revalorizacije, od strane onih koji nisu sa simpatijama gledali ni na istorijsku ulogu „cara“ Jovana Nenada. Ipak, ugled vajara Petra Palavičinija je do danas ostao suviše velik da bi se dovodila u pitanje vrednost bilo čega što je izašlo iz njegove radionice.

Godina kada je spomenik vraćen na glavni subotički trg, poklopila se sa rasplamsavanjem sukoba u Sloveniji a potom i u Hrvatskoj, koji su prerasli u otvoreni rat za jugoslovensko nasleđe. Iako se već nekoliko godina tražio prostor za „cara“, okolnosti su učinile da on opet dobije određenu nacionalnu težinu, što je kod jednog dela Subotičana izazvalo odbojnost.

Zaključak

U vreme uzavrele atmosfere nacionalnog zanosa, od početka devedesetih godina pa sve do današnjih dana, u celoj bivšoj Jugoslaviji se vraćaju spomenici koji su u prošlosti sklonjeni zbog ideološke ili nacionalne nepodobnosti. Tamo gde ih nije bilo, podignuti su novi koji su neretko otišli u preterivanje ili kič. Od Zagreba gde je prvi „ustao“ hrvatski ban Jelačić pa idući prema jugu do Skoplja, u kom je podignut spomenik Aleksandru Makedonskom, ovaj subotički je najmanje pretenciozan, gotovo kao lik iz bajke ili Maurovićevog stripa. Deca 21. veka ovakve junake vezuju za veoma popularnu epsku fantastiku.

Ako napravimo iskorak iz nacionalnog diskursa i spomenik, pa čak i priču o subotičkom „caru“ posmatramo kroz savremene potrebe jednog grada da u stvaranju i očuvanju identiteta ima i poneku mitsko – romantičarsku komponentu zarad potreba turističke ponude ili recimo likovnog i literarnog motiva koji poneko traži u prošlosti, onda je priča i figura cara Jovana Nenada  danas i te kako dobrodošla.

U momentu kada je skulptura postavljana, rušena i ponovo vraćana, prema njoj se odnosilo kao prema simbolu, i te događaje su pratile nacionalne emocije. Danas, nova generacija Subotičana, reklo bi se,  ima uravnoteženiji stav i spomenik posmatra kao jedan od istorijskih slojeva grada i deo subotičke „kolekcije“ spomenika gde su pored Petra Palavičinija i jedan Meštrović i Toma Rosandić.

Lansky

(objavljeno i u časopisu ATENDITE u izdanju Istorijskog arhiva Kikinde)