Intervju : Viktorija Aladžić

Dr Viktorija Aladžić je  docent na Građevinskom fakultetu u Subotici i višegodišnji borac za očuvanje arhitektonskog nasleđa Subotice. Objavljujemo prvi deo intervjua datog eksluzivno za portal  GradSubotica:

Lansky : Kako ti se dopada promenada na Prozivci ? Da li misliš da je moguće izgurati je kroz Prvomajsku do Štrosmajerove ?

Viktorija : Subotica je grad bez parkova. Parkić kod Železničke stanice, onaj na Somborskom putu, kao i onaj kod MUP-a na Palićkom putu uglavnom su dekorativnog karaktera, to nisu parkovi u kojima stanovnici grada na bilo koji način mogu da zadovolje svoje potrebe za aktivnostima na otvorenom. Dudova šuma donekle ima karakter one vrste parka koji je potreban gradu, no njene dimenzije se smanjuju, broj drveća se smanjuje, i u velikoj meri joj preti opasnost od potpunog nestajanja. Zašto je to tako?

Subotica je grad koji je u svojoj prošlosti imao velike parcele, odnosno velika dvorišta oko ili iza kuća, gde su ljudi individualno imali svoje prostore u kojima su zadovoljavali svoje potrebe za aktivnostima na otvorenom . Novim urbanističkim planovima menja se ovaj koncept života u gradu. Nove generacije, a pogotovo generacije pridošlica ne razumeju način života Subotičana, taj izuzetni kvalitet subotičkog načina života koji je bio posledica klimatskih i geografskih karakteristika područja na kojem se grad nalazi, a koji podrazumeva tvoju ličnu dvorišnu oazu. Već decenijama se intenzivno vodi kampanja koja način izgradnje grada nasilno menja i individualne kuće zamenjuje kolektivnim stanovanjem, gde se na malom prostoru gomila veliki broj stanovnika, za koje Subotica nema infrastrukturu. Posledica ovakvih promena imaće duboke sociološke i psihološke posledice. Prilikom izgradnje novih zgrada, tih čuvenih P+4+Pk (čitaj prizemlje plus četiri sprata plus potkrovlje), najčešće misteriozno nestaju i drvoredi sa ulice, a nekadašnja dvorišta se popločavaju za potrebe automobila. Nekadašnja velika dvorišta koja su pružala kako deci, tako i odraslima neverovatne mogućnosti u razvijanju različitih aktivnosti zamenjuju se sa oko tri kvadratna metra slobodnog prostora po osobi u stanovima, ako oduzmemo površinu nameštaja i stvari od kvadrature stana, i još dva do tri kvadrata popločane površine između parkiranih automobila. Na ovako skučenom prostoru ne mora ni da se objašnjava kakav je kvalitet života pojedinog građanina. U tim uslovima svaka parkovska površina, svaka intervencija u spoljašnjem prostoru koja pruža mogućnost za obavljanje različitih aktivnosti kao što je trčanje, biciklovanje, roleranje, šetanje psa, valjanje po travi, posmatranje ptica, igranje, gimnastika itd, je dragoceno.

Ovu politiku preuređenja grada koja je usmerena od individaulanog ka kolektivnom u subotičkim okolnostima uopšte ne razumem. Ona je imala svoje opravdanje u komunističkoj ideologiji, međutim danas, u Subotici, čiji se broj stanovnika smanjuje, nema nikakvog smisla gomilati stanovnike po kvadratnom metru, i zamenjivati individualne objekte kolektivnim stanovanjem. Treba samo bolje koristiti i preraspodeliti postojeće resurse i dozvoliti da se postojeće individualne kuće obnove, zamene, dograde, ili šta god to njihovi vlasnici već želeli. Danas oni to ne mogu, mogu samo da grade objekte P+4+Pk, što velikoj većini nije dostupno, pa smo u situaciji da se grad obnavlja ili gradi samo u malom procentu površine i sve je to u rukama nekolicine investitora, dok ostali građani moraju da čekaju da im se neko smiluje, otkupi njihovu parcelu i izgradi na njima zgradu, ili njihovu staru kuću uzme u zamenu za stan ili dva u novoj zgradi. Tako je grad osuđen na propadanje i urušavanje, ili na bespravno građenje, ako pojedinačni građanin ne želi da njegova individualna kuća završi kao zgrada, a ima potrebu da za sebe, svoj posao ili porodicu proširi svoj objekat.

Broj ljudi koji koristi promenadu na Prozivci pokazuje koliko je takav prostor bio željno dočekan i u kojoj meri je poboljšao kvalitet života tamošnjih stanovnika, no po mom mišljenju na njoj još uvek nema dovoljno zelenila. Da bi se aktivnosti mladih preusmerile sa beskrajnog sedenja po kafićima, ludovanja sa kolima u kojima svake godine pogine nekoliko vrednih mladih ljudi, beskrajnog ispisivanja grafita i uništavanja urbanog mobilijara, smatram neophodnim da se u gradu, ako već ne postoje veće parkovske površine, izvuče jedan zeleni koridor, za koji je svakako Prvomajska ulica vrlo pogodna. Ovaj zeleni koridor, kako je to još u međuratnom periodu bilo planirano, mogao bi da poveže Prozivku, kroz Prvomajsku ulicu sa centrom grada, a potom centar grada preko Radijalca sa Dudovom šumom. Koridor bi se morao osloboditi automobila, i u njemu omogućiti prostor u kojem može nesmetano da se šeta, da se vozi bicikl, da se guraju dečija i invalidska kolica, da postoji staza za vožnju rolera, te na toj stazi u nekom delu mogu da se izvedu prepreke ili elementi koji će poslužiti za bezbedno uvežbavanje vratolomija na rolerima ili biciklima. Kroz takav koridor bi mogao da prođe i tramvaj koji bi nekom novom trasom preko Prozivke mogao da vodi ka Paliću.

U tom slučaju ni okolna arhitektura Prvomajske ne bi trebalo da budu petospratnice, već baš ovo okruženje koje nalazimo u njoj danas, koje mnogo više pruža osećaj da smo van gradske vreve, negde u mirnom i opuštenom prigradskom ambijentu. Na taj način obezbedila bi se raznovrsnost i privlačnost promenade koja povezuje Prozivku sa Dudovom šumom. Iz parka na Prozivci, građani bi ušetali u mirnu oazu Prvomajske ulice, pogotovo u delu od ulice Blaška Rajića do Kumičićeve, potom se ulazi u zonu centra grada sa dekorativnom arhitekturom XIX veka i nastavlja po barkokno koncipiranom bulevaru sa Korbizjeovskom arhitekturom na Radijalcu, da bi se šetnja završila u Dudovoj šumi, među stoletnim hrastovima. Takav koncept omogućio bi i razvoj drugih sektora duž promenade, malih prodavnica, zanatskih radnji, kafića, čajdžinica, itd.

Lansky : Kakvu bi volela Štrosmajerovu ?

Viktorija : Ono što Subotici kao gradu nedostaje jeste voda. Nekada je njenom površinom teklo više vodotoka i bilo je više bara. Vremenom bare su isušene a vodotoci sprovedeni podzemnim kanalima. Da bi se nadomestio nedostatak vode, građene su fontane u gradu, međutim poslednjih godina gradnja fontana dovedena je do krajnjeg apsurda izgradnjom Đinđićevog platoa i replikom Gabrić ćuprije, tako da je danas opasno uopšte govoriti o izgradnji neke nove fontane. “Samo Vas molim nemojte nam više graditi fontane!”

Nekad

Štrosmajerova je danas mrtva ulica, i uopšte u gradu ima malo živih ulica. Rušenjem zgrade pozorišta ceo centar je ugušen, jedini stvarni život dešava se u ulici Matije Korvina što je veoma mali prostor za grad kao što je Subotica. No neki drugi gradovi mnogo su senzibilnije rešavali takve prostore kao što je naša Štrosmajerova ulica. Kao prvo sasvim sigurno ne bi uništili sećanje na potok koji je tu nekada proticao, ali ni na tramvaj, na taj način kako je u Štrosmajerovoj ulici učinjeno da se na mestu potoka, pa kasnije tramvajskih šina samo provuku kolovozne trake. Bilo je više predloga i projekata da se u Štrosmajerovu ulicu vrati potok. U Košicama u Slovačkoj u centru grada urađeno je upravo to, da je sredinom ulice napravljen potok, koji je opet poslužio kao motiv za dizajniranje dekorativnih pratećih elemenata u ovom ambijentu. Potok se provlači između tramvajskih šina, staza za bicikle i pešačkih staza, njegove dimenzije su takve da je skoro zanemarljiv, a opet donosi ulici tanku nit vode i smirujući ton žubora. U toku zimskih meseci voda se ispusti, ne mora da se zatrpava slamom, ne moraju posebno da se štite elementi koji dekorišu potok jer su napravljeni od kovanog gvožđa, sve u svemu jedno jednostavno, jeftino i vrlo lepo rešenje. No nije potok ono što može da vrati život u Štrosmajerovu ulicu, već politika uređenja grada, koja mora da bude maštovita i racionalna, a ne arogantna i egocentrična kao što je to danas.

Košice

Lansky: Šta misliš o ideji za podzemnu garažu ispod Trga Cara Jovana Nenada ?

Viktorija : Ono što mora u Subotici da se uradi jeste da se smanji pritisak automobila na naš ionako premali centar grada. Izgradnjom podzemne garaže ne da se neće smanjiti pritisak već će se povećati. Povećanjem parking prostora u centru povećava se broj ljudi koji ulaze kolima u centar i prave gužvu u saobraćaju. Niko danas više ne stavlja velike centralne garaže u sam centar grada. Postoje gradovi kod kojih su centralne garaže na ulazu u grad, kao Sijena u Italiji na primer. Tamo su ljudi naviknuti, poštuju taj grad i ne pada im na pamet da uđu u grad automobilom, po Sijeni se hoda peške. Ko ne želi da ide po Sijeni peške nije ni zaslužio da uđe u nju. Svejedno. Podzemna garaža je izuzetno skupa investicija, nepotrebno skupa, još jedan za Suboticu, nepromišljeni megalomanski projekat koji grad neće uspeti da završi. Zašto?
Jedan problem je srednjivekovna istorija grada, a drugi podzemne vode. Istoričari i arheolozi cupkaju u mestu i sa radoznalošću čekajući da počnu radovi, jer se na mestu Trga Cara Jovana Nenada nalazi srednjevekovna Subotica. Ko zna šta će na tom mestu sve biti pronađeno. Šta ako se nađu izuzetno vredni arheološki ostaci, hoćemo ih zatrpati podzemnom garažom? Ili ćemo ih kao sav ostali kulturni svet izložiti da građani i turisti mogu da uživaju u tom segmentu kulturne istorije, na šta na kraju krajeva imaju pravo. Pa čak i ako se ne pronađe nešto epohalno značajno, sprovođenjem arheoloških iskopavanja značajno će se produžiti radovi na garaži, kopanje garaže na tom mestu znači bacanje jednog dela istorije Subotice u vetar, ko će preuzeti tu odgovornost na sebe?

Sa druge strane postoji toliko praznih prostora u gradu na kojima treba samo postaviti montažnu spratnu garažu i rešiti problem parkiranja. To je daleko jeftinije, efikasnije, brže i praktičnije rešenje, doduše ružnije, ali ako se pametno planira garaža može da se sakrije da bude takoreći nevidljiva, ako ništa drugo najobičnijim puzavicama, i svakako ne da bude postavljena u samom centru, već izvan njega. Naš centar je vrlo mali, može se ceo u krug prepešačiti za deset minuta, pa zar je moguće da ne možemo da izađemo na kraj sa tom svojom glupom potrebom da parkiramo automobil na samom pragu prodavnice ili kafića u koji želimo da uđemo?
Što se tiče podzemnih voda, nekada su u Subotici postojale zone u kojima je bila zabranjeno kopati podrume upravo iz tog razloga. Još je Arhimed objasnio da potapanjem predmeta u posudu sa vodom istiskujete iz posude toliko vode kolika je zapremna predmeta, pa ne moram da objašnjavam šta će da se desi uranjanjem podzemne garaže u podzemne vode Subotice, nadam se da ovde ima dovoljno stručnih lica koja mogu da govore o tome.
No svakako bi bilo jako lepo da se automobili sklone sa Trga Cara Jovana Nenada i da se na njihovom mestu uredi park (bez fontane).

Lansky : U centru grada uporno opstaje mnoštvo kućica koje nikako da nasledi nešto primerenije strogom centru. Na tim mestima se planira izgradnja uglavnom stambenih zgrada. Kako to izgleda, najbolje može da se vidi u Novom Sadu. Gužva u saobraćaju, parkiranju, nedostatak zelenih površina…Koji bi najsretniji scenario bio za te stare blokove u centru ?

Viktorija : Stari blokovi u celom gradu treba da se obnavljaju, ali ne na način kako mi to činimo, već mnogo pažljivijim i brižnijim intervencijama. Najlakše rešenje za grad je ono što smo mi propisali, da se svuda gde god ima neki kućerak za rušenje umesto njega izgrade P+4+Pk zgrade (bez lifta, to je skupa investicija, zato se i grade samo do četiri sprata jer za pet spratova moraš da staviš i lift). Kakav će to užas da bude, taj nemaštoviti, monotoni, jednolični, dosadni, grad sa svim kućama P+4+Pk. Sigurna sam da među nama ima građana neverovatnih potencijala, a ti potencijali treba da se iskoriste da se urbani blokovi u gradu uređuju jedan po jedan, kuću po kuću da se stvore novi sadržaji, novi arhitektonski izazovi, nove mogućnosti za produkciju, a ne kolektivno stanovanje. Broj stanova u centru ne bi smeo ni u kom slučaju više da se povećava, sa ovakvim prirastom stanovništva i ovakvim reljefom i klimom. Treba otvoriti vrata idejama, onim idejama koje nisu zasnovane na količini novca koji može da se stavi u svoj džep za određeni posao, već idejama koje oplemenjuju prostore i ljude. Te ideje moraju da imaju svoju ekonomsku opravdanost, a to znači da ne zahtevaju previše novca za izvođenje, a da ekonomski budu održive, odnosno da ne mora neko da ih finansira da bi opstale, već da same sebe finansiraju. U današnjem planiranju, uređenju i izgradnji grada učestvuje procentualno veoma mali broj građana, što se vidi iz jednoličnosti ponuđenih rešenja i sadržaja, nekada je u izgradnji i obnavljanju grada učestvovao svaki kućevlasnik. Naravno ne treba dozvoliti otvaranje auto-salona na mestu neke prizemljuše u centru grada koja samo što se nije srušila. Treba uložiti napor i posebno tragati za ljudima koji će svojim aktivnostima, preduzetništvom, realizovati takve projekte i objekte koji će dopuniti raznovrnost gradskog sadržaja, koji će ga ulepštati, osmisliti, obogatiti, a ne unakaziti, naružiti i uniformisati.

Lansky : Još sedamdesetih i osamdesetih godina je uočen potencijal pasaža i ulaza koji tada zatečeni potpuno zapušteni. Neki su tada sređeni za lokale, onda smo imali trend uređivanja podruma, danas su mnoge stare kuće  prekomponovane u poslovne prostore, novosagrađene stambene zgrade obavezno u prizemlju imaju poslovni prostor…

Viktorija : Subotičani simptomatično pate od problema jednoličnosti. Jednoliči okolni pejzaž ne deluje izazovno na naš mozak, ne provocira nas, već uspavljuje i stavlja u stanje siromašnih ideja, neaktivnosti, prepuštanja. Tako nam se dešava da građani stalno posežu za najlakšim rešenjem. Pa ako se pokaže da je nečija ideja uspešna onda veliki broj ljudi navali da kopira uspešnu ideju. Tako smo imali prvo poplavu kafića početkom osamdesetih, onda je napravljena jedna picerija, pa su posle nicale picerije na svakom ćošku, nisi mogao u gradu ništa drugo da jedeš već samo picu, pa je počela histerija videoteka, bilo ih je u svakoj ulici, da ne pričam o histeriji benzinskih pumpi, sva sreća ova histerija se polako smiruje, a ono što je trenutno u trendu jesu kineske prodavnice i second hand. Danas je osnovna misao da se dođe do lokala, da se lokal izda po mogućnosti nekoj banci i da se živi od kirije. Samo što sada ima već toliko lokala da je ideja postala neodrživa, a ni banaka, iako ih u Srbiji ima vrlo mnogo, nema dovoljno da napune sve lokale. Situacija je tim teža što je teža ekonomska kriza. No kriza ideja teža je od ekonomske krize.

Što se ideje pasaža i unutrašnjih dvorišta tiče nismo ih usvojili, gradimo ih ali nisu postali sastavni deo našeg života, prolazimo kroz njih kao kroz nužno zlo. Ne može se praviti pasaž ili urediti unutrašnje dvorište a da ono i dalje ostane ničije. Ovi prostori moraju da imaju domaćina, jer ako ih prepustimo pisačima i pišačima fasada, nesrećnoj deci koja špricevima traži sreću, svakakvim sumnjivim licima koja nisu uspela da nađu svoje mesto u društvu, pasaži postaju prostor za izbegavanje, a ne prostor za uključivanje. Pa ako želimo lepe i privlačne pasaže, ili možda čuvene kao što su oni u Pragu, moramo ih negovati, moraju imati domaćina, moraju se poštovati, ali se isto tako moramo baviti i marginalizovanim ljudima, moramo im pružiti mesto među nama, a ne među napuštenim pasažima.

Lansky : Da li se sada, kada dolazi vreme šoping molova u koje se premešta najveći deo trgovačkih radnji, bliži kraj tim mnogobrojnim malim trgovinama ? Kako vidiš taj segment života našeg grada u budućnosti ?

Viktorija : Ja verujem u to da sve zavisi od nas, od kolektivne misli, osećaja, svesti. Robna kuća Beograd zvrji prazna, poslovno hotelski kompleks “Galleria” zvrji prazna, robna kuća “Centar” je jedva napunjena kineskom prodavnicom, pitanje je dokle će trajati ta histerija kineskih prodavnica, tako da bih se ja, da sam neko ko hoće da gradi shoping mol u Subotici jako zamislila. Buvljak je sa druge strane pun, “Buvljak” je postao srž našeg života. Šta god da imate problem, šta god ne možete da nađete ili kupite na drugom mestu, “Buvljak” je rešenje. Možda je to naša najbolja ideja. Šta god da se svih ovih decenija dešavalo uvek smo se vraćali Buvljaku i Buvljak nas nikad nije izneverio. Pisala sam o tome davno, pre dvadesetak godina, kada je Buvljak uveden kao političko rešenje subotičke krize, da mi moramo da razmislimo o tome šta želimo da Subotica bude u budućnosti, da li naš grad da bude “Buvljak” ili nešto drugo, plašeći se da će nakon usmerenja ka “Buvljaku” teško biti preusmeravnje na neki drugi kolosek, ali na žalost još se nisu pojavila neka nova rešenja, još uvek je “Buvljak” naš najjači brend. Kada hoćemo nešto drugo, shoping mol, operu, bioskopsku predstavu, šetnju uređenom glavnom ulicom sa malim prodavnicama i kafićima, kupanje u banjskom kompleksu; mi idemo u Segedin, Novi Sad, Budimpeštu, Sombor, Inđiju, Osijek, Temišvar…
To je naša tužna stvarnost.

Košice: