Kroz život si čovik jel nečovik

Često puti čovik ne zna šta ga je u momentu snašlo. Kuka, psuje, proklinje nevolju svoju koja ga snađe. Često, vrlo često čovik nije ni svesan da posli noći iđe dan a posli dana noć.

Andrija je bijo čovik u pravom smislu te riči, al ku i svaki drugi čovik imo je svoji grija  i nise obaziro na nji. Smatro je da je normalno sve šta čini, al znavo nije da ne možeš ispravan biti ku čovik ako samo svoje srce slušaš. Itekako triba poslušat  „glas iznutra“, koji je glas razuma.

Kroz život se pripušćo raznim slastima, radan je i vridan bijo al jedared na njivi dok je vridno radijo steglo ga je u prsima, stisnijo je rukama svoja prsa i….osvistijo se u biloj sobi, i čuo riči.

„Dobar dan Andrija, ajde idemo polako otvorite oči“

Bijo je to glas doktora , koji ga je operiso i danima vodijo brigu o njemu dok se nije osvistijo. Andrija je dobijo iznenadni srčani napad, u nesrići-srića je da je tog momenta naišo s’kolima Antun čovik koji je imo njivu nuz njegovu, uvratine njevi njiva su se sudarale.

„Kako sam ja dospijo ‘vamo doktore?“

Doktor mu je izdivanijo da ga je dono jedan čovik, koji se skoro sudarijo š’njime kad je utrčo u bolnicu kast da u koli ima čovika na samrti.

„Pa jel doktore tako zdravo gadno bilo?

Doktor ga je pogledo, zamolijo da sačeka malo dok mu izmiri pritisak i samo mu kratko odgovorijo.

„I više nego opasno i komplikovano“

Doktor je očo a Andrija je ležo, mislijo se o svemu. Jedared u sobu mu bane sestrica i kaže da će du ga gurati na odilenje da je sad već po procini doktora , Bogu fala njemu stanje fajin bolje.

Došo je bolničar i oturo ga na kolici do jedne sobe tu je bilo još tri čovika. Poupoznavo se š’njima i divanijo o svemu. Bila mu je i posita, došla mu je žena i dica.

„Ko me je Mare moja dono? Nikako ne možem doznati „

„Dono te je čovik koji je jevo i nas dono, dono nas je da nejđemo avtobusom ni vozom po ovom vrimenu i došo je viditi kako si“

U sobu je ušo omanji čovik, blagog pogleda i sa osmehom na licu. Pogledo je u Andriju pružijo mu ruku i kazo…

„Zdravo komšija moj. Kako si? „

Zanimijo je Andrija , rič izustit nije mogo bijo je to Antun njegov komšija što su njim se na uvratinama njive sudarale.

„On? On? Antun je dono mene? „

„Bog Te dragi dono, a mene u tim momentu nano da baš naiđem onda kad si ti kazo da ne triba da budem tamo di si ti, al jevo ruke i Bogu fala da si ti meni komšo prizdravijo a što se zemlje tiče, ma svima nama isti komad zemlje pripada. Kad dođe taj dan i sat , momenat. Nema onda Antun el Andrija neg smo onda svi isti sa svojim grijama svaki iđe prid Gospodina.“

Krenila je suza Antunu jel kako da se Bogu zafali, kako da se moli za oprost jel je on koji je od male maloći učen da triba cinit svakog čovika mogo take gadosti činiti, prema bližnjem svom.

„Antune . Tražim da mi oprostiš. Oćeš? „

„Oprošteno ti je. S moje strane. Boga moli da ti i On oprosti“

Rič po rič, razdivanili su se i divanili o svem i svačem. Kad je išo kući iz bolnice  Andriju je nosijo s koli Antun. Stali su nuz put kod njevi njiva i počeli divaniti.

Bijo je petak, lip sunčan dan svit je radijo po polju. Svi su trčkarali bližijo se vikend, tili su ljudi da porade što više poslova.

„Izvini još jedared Antune, ja ću odsele radit do subate i onda ću dva dana odmarat –Bogu da se zafalim što me je spasijo“

„Poštivam  brate moj Andrija neš ni mene viđat da radim ta dva dana“

Sve u svemu, čudijo se svit ku i svaki drugi svit al tri dana jel svako čudo tri dana trva. Tako da nikom nije bilo jasno, i nikog nije jeto interesovalo al svako je tijo da zna.

„Andrija i Antun pa divane?“ Odkud sad to?„

E lipo čovik je pomogo čoviku, a sav divan je počo oko uvratina i oko tog što je Antun radijo nediljom u zemlju, a Andrija subatom. Tu je počelo komišanje oko svega, pa je Andrija okrećo traktorom na Antunovim uvratinama i pravjo mu štete. Ta svačeg je bilo, al jeto  na kraju se divan lipo svršijo kad su se razumili ku ljudi.

Andrija je nediljom išo u Crkvu a Antun subatom, obadvojca onako kako su ji stari njevi učili i odranjivali da radidu. Al sad su napokon svatili da nije mira u tom kad ko iđe jel nejđe i di iđe, jel nijednom se na sudnjim danu neće iskati da kažu koliko su puti bili svaki u svojim Crkvama.

Kad dođe to vrime, složili su se obadvojca biće jasno pitanje.

Kroz život jel si bijo čovik jel nečovik.