Krenuli su tog dana na sankanje a kada je pala noć niko od njih se nije vratio kući.
Ta zima 1955/56. bila je jedna od onih kakve su bile uobičajene nekad – duga i sa puno snega. Dečaci iz subotičkog naselja Mlaka, kao i svi njihovi vršnjaci, neosetljivi na hladnoću, glad i umor kada je igra u pitanju, ostajali su dugo na snegu i vraćali se kući u pristojno vreme, sve do te večeri kada su nestali bez traga. Digla se tada na noge i milicija i vojska ali se do sutradan ništa nije znalo o sudbini klinaca iz tadašnjeg drugog kvarta. Kada su se narednog dana najzad pojavili, bili su zdravi i čitavi sve dok nisu dopali šaka svojih očajnih roditelja. Deca su noć provela u selu Gabrić. Dan pre, dok su bili u potrazi za dobrom padinom za sankanje, sreli su jednog momčića koji je služio na selu i koji ih je ubedio da u Gabriću zna idealno mesto. Ovu družinu nije mrzelo da ode do sela radi dobrog provoda, međutim, problem je nastao kada je trebalo krenuti kući – mećava je zavejala put. Njihov znanac im je ponudio smeštaj do sutra, a kako telefona nije bilo…
O ovom događaju nije bilo ni slova u novinama ni na radiu, pa da ne bi pao u zaborav, prepričava ga u svojoj knjizi Ivan Korponai. Sastavljena od priča o događajima i ljudima iz subotičkog naselja Mlaka, knjiga “Ház a második kerületben” (Kuća u drugom kvartu) je svedočanstvo o jednom siromašnom subotičkom naselju koje je nestalo da bi ustupilo mesto soliterima Prozivke. Skromne kućice, između kojih su se ljudi ponekad vozili čamcima, načinjene od blata i trske, bile su nečiji dom.
Tu se rađalo i umiralo a između toga vodio život. Najlepše uspomene odatle nose oni koji su tada bili najbezbrižniji i koji nisu znali za bolje, a to su deca. Jedan od njih je i autor Korponai, koji će svoju knjigu predstaviti 21. septembra u prostorijama Nemačkog narodnog saveza. Najpre izdanje na mađarskom a u pripremi je i knjiga na srpskom jeziku.
Sankanje na brdu kod pravoslavne crkve u Subotici
Lansky
Uvek zanimljivi prilozi o skrivenoj istoriji Subotice! Bravo, Lansky!
Bravo Lansky, nedeljom ujutru, prvo proverim čeka li me nova priča o staroj Subotici.
Ako se ne varam, to brdo kod pravoslavne crkve je bilo ono što se još zove i Schuttberg ili Mullberg. Odnosno radilo se o na gomilu navučenim ostacima kuća i zgrada stradalih u bombardovanju Subotice. I to dela centra od otprilike današnjeg Momenta do pravoslavne crkve.
Koliko Suboticana je za predlog da gospodin Lansky se predlozi za gradonacelnika Subotice?
Svaka Vam Lansky.
Sve je tu lepo opisano, ali ljudi moji dali znate koliko je Gabric udaljen od Subotice? U tim godinama je postojao jedino put do Bikova, a do Gabrica se dolazilo od Bikova, pa dalje kraj pruge Subotica-Senta. Ja sam biciklom cesto odlazio u Orom,a to je jedna stanica dalje od Gabrica, verujte mi da je i biciklom za to bilo potrebno dosta muke i vremena, pa ako su to ucinili decaci peske,za jedno popodne pa su se i sankali u tom Gabricu, to bi se smatralo svetskim rekordom.
Od Bikova do Gabrića, 2 km prugom, a od Pionira prugom do Bikova oko 7-8km.
Kao klinci smo redovno peške išli od Bikova na muški štrand na Palić.
U srednjim godinama jos uvek patim za dobrim sankalistem koje Subotica nikad nije imala! Odlicna prica! Ima li sankaca iz price na ovom sajtu 🙂 ?
Šta smo mi radili kao deca da pričam ne bi mi niko verovao. Ni sam ne mogu da poverujem. Da li nas je čuvao bog ili sreća?
Nije se toliko brinulo kao danas. Imali smo svu slobodu ovog sveta.
Mi u Subotici bi dupe prodali za jedno brdo. Kao klinci smo obilazili ceo grad da nađemo makar malu padinu za sankanje. I danas u ovim godinama ponekad sanjam da gledam Suboticu sa nekog brda.
Braca,hehehe…ti sanjas da gledas SUBOTICU s brda??? Pa mnogi s brda dosli…njima je san ravnica….hehehe!!! LANSKY-kao pocasni gradjanin SUBOTICE,niko ne bi zamerio!
Kako su deca stigla do Gabrića, kao i svi ostali detalji, biće u knjizi „Kuća u drugom kvartu“. Posebno su zanimljive fotografije poplavljenih ulica kojima se čamcima prevoze ljudi, ponekad i sa domaćim životinjama. Pisac koji je tada bio dete, kaže da su se klinci radovali tim poplavama.
Kako je bilo odraslima…da se pretpostaviti.
Mislila sam da je brdo za sankanje pored crkve ostalo samo u mom secanju. Srecom, ima i fotografija na kojima sam Vam se najlepse zahvaljujem. Veoma se rado secam kako sankanja, tako i dana provedenih u obdanistu u objektu pored crkve u Pancevackoj ulici.
Ma u danasnjoj Subotici nema takih problema….POSLE 2012. Veliki Alex spashava svu izgubljenu dicu u snegu!
Jedva cekam knjigu !
Puno godina kasnije, mi smo se sankali na stadionu spartaka…bili extra to brdo
nesto slicno se dogadjalo 50-tih godina izmedju Petog kvarta i Malog Bajmoka.
Naime kod bivse ciglane bile si tri velike bare, gde smo preko leta ucili plivanje a u zimu smo se klizali, sankali. Po mojem secanju po imenima GYÁR, KINCSES,PIOCÁS – cak preko puta od bivse skole na hipodromu, sada je to velika AUTO PIJACA, ili neka druga pijaca. Znali smo se izgubiti, zaigrati – kada su nas roditelji morali traziti, terati kuci – a spustio se duboki mrak. Dok je ciglana radila bili smo gore na platou, odakle se lozilo za pecenje cigalja. Druga je prica o igrama u grobljima kasno u noc, uticali su na nas kaubojski filmovi i slicno. DGY – SU
Sankanje na Majsanskom mostu
Svi smo kao klinci bili takvi , za dobro zezanje i iganje smo značli svašta uraditi i svakavu “ avanturu “ napraviti, nisu nas pazili i grdili ako bi došli kući bljatnjavi i prljavi , ali ako ne dođeš na vreme koje je glava porodice odredio , bilo je batina, tako se vaspitavalo , a ne ko sad , cile – mile, deca su sterilisana , rastu pod staklenim zvonom , nesmeju u igri da se uprljaju, ali smeju da budu bezobrazna i da im roditelj za to ništa ne kaže ili da ih kazni ! U moje vreme ako se ne javiš komšiji “ dobar dan “ teško tebi ako te kaže roditeljima, dobiješ batine kući jel svojom ne kulturom pokazuješ i nekulturu kuće !
A ’70 se sankalo na brdu pored vrtica Sumice
@ffilozoff
Zar zaista misliš da si duhovit kada svaku vest, pa i ovakvu, koristiš za svoje zajedljive komentare. Stidi se.
Ovo na slici je kuća u kojoj sam živeo tih godina…., na brdo su na sankanje dolazili klinci i iz drugih delova grada…pogotovo radijalca….Divna vremena..
X-man nit su nekad sva deca bila dobra nit su danas sva deca losa, izazove koje danasnja deca imaju ondasnja nisu mogla da zamisle ni u najludjoj masti. Decu netreba tuci, postoje milioni nacina da se deca nateraju da urade pravu stvar i bez fizickog kaznjavanja. Deca od nas uce oponasanjem i ako ih tucemo to ce za njih u buducnosti biti oblik resavanja problema a to je daleko od resavanja icega!
Za sankanje su deca u Subotici koristila sve sto se je nekako moglo koristiti. Ratne rusevine,zeleznicki nasipi, i naravno Majsanski most. Upravo u nedostatku pogodnih terena za sankanje, deca su obicno cekala u zasedi da naidje kakva zaprega (a njih je bilo u izobilju) pa da se otpozadi nakace na nju. Ponekad bi to uspelo, a ponekad bi i fijuknula kandzija. Najverovatnije je momak sa Gabrica, verovatno i sam jos donedavno dete, prolazio kroz Mlaku sa zapregom, vrlo verovatno sankama sa upregnutim jednim ili dva konja. Deca su se po svemu sudeci, zakacila na zapregu koja je inace vrlo brza u snegu jer nema tockove, i sva je prilika da su za jedan dobar sat vremena stigli na petnaestak km. udaljeni Gabric. problem je onda nastao sa povratkom . U nasim krajevima se u zimskom periodu rano spusta mrak, i tesko da bi u takvim uslovima neko pustio da deca idu sam kuci. Dve uzastopne zime 1954/55 i 1955/56 zapamtio sam po tome sto nije bilo skole odnosno imali smo navodno zbog hladnoce produzeni zimski raspust. Sada da li je bila jako velika hladnoca ili se malo htelo ustedeti na ogrevu, nije mi poznato. U to vreme je telefon bio vrlo retka sprava i slabo ko je to imao u privatnom stanu ili kuci. Iz Kertvarosa se moglo u jako hitnim slucajevima telefonirati sa porte Elektrovojvodine, odnosno nekog obliznjeg preduzeca ili Milicijske stanice u ulici Pala Papa.
Lansky, di je knjiga? ocemo knjigu
Brdo pored skole 10 oktobar
croat @
Deca su sad sve gora i gora, ne kontaju , neće da skontaju kaznu jel im i roditelj tu kaznu kaže nekako – nikako , ranije i ako si kažnjen nije bilo rasprave više na tu temu , čak iako ti se pruža šansa da tu kaznu prekršiš , zašto ? Zato što si rizikovao stvrano dobre batine , a i znalo se ko je autoritet u kući , nekažem da je uvek bilo ispravno ali je to tako , nije bilo pitanja i potpitanja kada dobiješ kaznu , ta tema je završena i kraj , sada se deca pekmeze , kilave, kenkaju a sve im je dozvoljeno!
Divan i topao tekst… Probuđuje sećanja i nostalgiju… Hvlala Vam. Uvek nas obradujete nekim lepim testom i novim saznanjem.
Sve najbolje.
Najviše smo se sankali na ‘ Majšanskom mostu’ u ta davna vremena kada u Subotici nije bio veliki saobraćaj ni sneg se nije čistilo niti se ‘solio’. Bila su to krasna vremena za decu iz tog kvarta. A ko se još seća ,’ bare’ fortifikacine’ vojne građevine-udubljnje gde smo se klizali igrali hokej kada se za vreme jesenskih oborina i podvodnih voda se napunila a kasnije se zaledili ,u proleće u toj baruštini smo se kupali bez problema…
Nadalje ko još zna gde se nalazio drugi fortifikacioni kanal zvani ,dekung ‘ gde su se za vreme I svetskog rata nalazili topovi .No na kraju ove priće može se zaključiti da mnogi svega ovoga se ne sećaju.
x-men sve u svemu nije problem u deci nego roditeljima
@Mic po mic…
Dekung se nalazio otprilike tamo gde je sada obilazni put, negde izmedju Kireskog i Majsanskog puta. Ja sam sa ujakom svakog leta odlazio tamo na kupanje. Majsanski most je posebna prica, tu je bilo sankanja, druzenja sa devojkama. U tim godinama kada je to meni bilo interesantno snega je za inat bilo malo, tako da ni za sankanje nije bilo puno prilika.
Kraj Majsanskog mosta je bila kuca poznatog kompozitora i trubaca Ace Koraca koji je vezbao kraj otvorenog prozora a mi ga sa mosta slusali, Kuca je jos tamo, ali je Aca nazalost u „vecnim lovistima“.
@ Aleksa : Dobro pamtiš, dekung se nalazio desno u oranicama sa leve strane kada danas ideš od Kireškog puta prema Majšanskom putu. Ustvari završavao se kod Majšanskog puta Više ga nema-zatrpali su ga…Ali eto mi Subotičani iz tog kvarta sve to pamtimo kao dio našeg odrastanja…Da sneg je posebna priča ,uzastopno su bile godine bez snežnih padavina ,i kao deca onda smo bili posebno tužni…
croat @
Eto da se vratimo na tekst ?Roditelj je kriv jel mu se dete nije vratilo kući ? Ne razumem al ok , po tvome bi dete trebalo da kazni ili istuče roditelja, ako mu nešto pokuša zabraniti ili kazniti ili nalupati ?Pa sa ovim “ evropskim “ zakonima to će roditelji i doživeti !!
Svi na sneg !
Knjige su stampane i nalaze se u Subotici, ali ja sam trenutno na putu za Banjul… prestava knjige je 07. septembra u MZ Bajnat.
Divan, veoma topao tekst -slikovit i istinit jer smo imali prelepo detinjstvo, najbogatiji deo našeg života. Tako mali, a tako smo bili srećni i čistih duša, iskrenog smeha, a bile su zime sa obiljem lepo snega, roditelji su čidtili ulice da bi mali mogli ići do škole, eh lepih vremena…
Volim te divne price o Subotici. Mi iz Kera smo se sankali na putu koji vodi ka ciglani.