Oktobarski dani 1944.g. u Subotici

Subotica je imala sreću da bude oslobođena sedam meseci pre kraja rata. Mnogi detalji o tim danima ostali su da se razjasne ako to ikako bude moguće. Zna se već dosta o desetom oktobru ali se recimo manje  zna o „pretpremijeri“ koja se odigrala 6. oktobra 1944. godine.

Za taj dan su se partizani najavili policiji u Žutoj kući, da će doći njihova delegacija, da pregovara o primopredaji vlasti u gradu.

 

U bazi kod Lajče Jaramazovića

6. oktobra u 9 sati uveče, došli su automobilom pred Žutu kuću Jovan Mikić Spartak, Miloš Tadijin i Jovan Njaradi. Tamo nisu našli nikoga. Sva policija se evakuisala na stanicu. Uvidevši to, prešli su ulicu do Pošte, u kojoj je bio poslužitelj, koji nije hteo da ih pusti. Na kraju ih je ipak pustio unutra kada su mu saopštili da su pred vratima Rusi i partizani.

Sa Pošte je Spartak najpre nazvao logor u Bačkoj Topoli. Poručio im je tamo da su Suboticu zauzeli partizani i da se smesta puste na slobodu politički zatvorenici. Komandant je odgovorio da razume i da prima na znanje. Na isti način je javljeno okupatorskim posadama u Tavankutu i Bajmoku da je Subotica u rukama partizana i da ne pružaju otpor, što su komandanti pristali bez pogovora.

Tako je odred došao do značajnog ratnog plena i to mirnim putem. To su dani kada se okupaciona vojska povlači, zajedno sa činovništvom a neki u vlasti su verovatno smatrali da je bolja bilo kakva uprava od anarhije i bezvlašća koje je moglo da nastane između odlaska jedne i dolaska druge vojske. Neki tvrde da je mađarska vlast nudila nekim predratnim nosiocima funkcija da preuzmu upravu, što se ovi nisu usudili, znajući da stižu komunisti.

8. oktobra u 6 popodne, jedinice Crvene armije stigle su pred Suboticu i zaposele sve prilazne puteve. U jednoj kući, na kraju Malog Bajmoka, Rusi su smestili svoj štab.

Sutradan su stigli partizani da konačno vide crvenoarmejce. Nastalo je grljenje i ljubljenje a bilo je i suza. Čekali su ih još od 1941. godine. Kada je Hitler napao SSSR, nije bilo sumnje da je pitanje dana kada će Rusi stići. Mnogi su tada već pravili raspored po kućama, ko će koliko primiti padobranaca. Ipak, moralo je proći više od tri godine do tog dana, da velika plima stigne i donese slobodu.

Čast da prvi umaršira u grad ima mala partizanska vojska. Svoju bitku vodiće na željezničkoj stanici.

 

O tome vidi na : RAT I MIR NA ŽELJEZNIČKOJ STANICI

Ulazak delova 8.Vojvođanske udarne brigade, par dana kasnije

 

Odlazak na front, početkom Novembra (Štrosmajerova ulica)

U prisustvu više hiljada ljudi 13. 10. 1944. godine na trgu  su sahranjeni Jovan Mikić – Spartak, komandant Subotičkog partizanskog odreda, Tivadar Felegi – Radenko i četiri borca sovjetske armije: Anatolij Čeredničenko, Petar B, Jurij Čerekov i Milenko Morozov.

Sutra : Proslava  godišnjice 1945. godine

 



KOMENTARI

  1. nsabi kaže:

    Možda je u početku i bilo ljubljenja i grljenja sa Rusima ali ono sto su crvenoarmejci posle radili nije baš za hvalu. Mnogi stari ljudi koji su preživeli rat kažu da Rusi nisu ništa bolji bili od Nemaca…ubijali su, pljačkali i silovali…

  2. okimono kaže:

    Da li su Jovan Mikić – SpartakTivadar Felegi – Radenko i četiri borca sovjetske armije: Anatolij Čeredničenko, Petar B, Jurij Čerekov i Milenko Morozov još uvek u zemlji trga „zelene fontane“?

  3. Anonimni kaže:

    Kao i Partizani

  4. Lansky kaže:

    Poginuli Rusi su danas na groblju u Dudovoj šumi a partizani u kosturnici na trgu Žrtava fašizma.

    Vidi temu :  Trg Žrtava fašizma (Ćirila i Metoda, St Terez ter)

  5. Darko kaže:

    Zašto se nikada ne spominje kako su Nemci postupali sa ruskim stanovništvom tokom desanta ( na sreću neuspešnog ) na Rusiju !?

OSTAVITE KOMENTAR