RAT i MIR na Željezničkoj stanici Subotica

Slika
Šta je željeznica predstavljala u vreme kada je stigla u Suboticu 1869. godine, možemo da zamislimo ako se danas provozamo nekim od poljskih puteva, jer su svi drumovi tada izgledali tako. Ponekad potpuno neprohodni. Prvi savramen put je na pravcu Budimpešta – Beograd, prošao kroz naš grad krajem tridesetih godina XX veka.
Slika
Slika
Prva pruga kroz Suboticu, povezala je varoš sa Peštom i Rijekom i tako otvorila put trgovini i komunikaciji sa svetom. Stanica i pruga smeštene uz sam centar grada, gotovo ceo vek imali su važnost glavne arterije. Otuda se ona našla na meti svih udara na grad , svih učesnica II svetskog rata.
Već prvih dana rata je stanicu napala neprijateljska avijacija a jugoslovenska vojska je pri povlačenju nastojala da je ostavi protivnicima u što gorem stanju.

Podvožnjak aprila 1941.
Slika

1942. godine stanica je potpuno obnovljena i svečano otvorena.
Slika

Ali dve godine kasnije, ona je na udaru američke i engleske avijacije. Ovaj put je i teretna stanica zasuta bombama.

Par nedelja kasnije okupacione snage počinju da se evakuišu iz grada. Uveče 9. oktobra par desetina hrabrih ljudi sa zvedama na kapi i imenom Subotički partizanski odred, peške kreće iz pravca Tavankuta sa namerom da zauzme upravo željezničku stanicu. Na prilazu gradu sreću izvidnicu Crvene armije. Susret je srdačan, šta više, pada bratimljenje i razmena oružja kao neki ratnički ritual.

Pred bitku
Slika
Slika
Odvažna skupina nastavlja kroz noć u pravcu centra. Prolaze pored Gradske kuće ali nigde nikog nema. Tek kada su prošli stanični park, spazili su prvog vojnika na ulazu u stanicu. Partizani su ga pozvali na predaju a on se brže bolje povukao unutra. Kako iz stanice niko nije odgovarao, partizani su odlučili da otvore borbu. Opkolili su zgradu a grupa sa komandantom Jovanom Mikićem Spartakom upala je iz pravca Pošte na peron.

Šta se tada događalo, ima nekoliko verzija. Tokom godina propuštane kroz filtere selektivnog pamćenja i prilagođavanja socijalističkoj mitologiji, uspomene se donekle slažu da su Honvedi odmah položili oružje a da su Nemci prihvatili borbu. Neki vele da su naše željezničare uzeli za taoce i da je tu na neki način bila talačka kriza, zvanična istorija kaže da je Spartak hrabro uleteo u stanične prostorije pred Nemce ali mu je mašinka zakazla (da li ona što je dobio od Rusa?). Kada je stanica zauzeta, partizani su shvatili da su u borbi izgubili svog komandanta. Nešto kasnije, poginuo je i Tivadar Felegi, komandant bataljona, čovek broj dva.

Zvanična istorija beleži drugačije ali nije tajna da je stradao slaveći pobedu, nespretno opalivši pištoljem u sebe.
Nakon toga malobrojni odred se rasporedio po ostalim važnim tačkama u gradu a na stanici je ostalo svega nekoliko boraca. Momak na ulazu u stanicu ima da stražari do zore u nadi da je tu sve rešeno. On ne zna da sve to iz mraka posmatra jedna jedinica mađarske vojske. Locirana preko puta kod vodotornja, nije htela da se meša i kasnije se predala. On ne zna da je za to vreme u staničnom podrumu oko 150 – 200 preplašenih jevreja iz Erdelja koji su bili na proputovanju za Aušvic. Stražar puši cigaretu za cigaretom iščekujući zoru i pojačanje ako je moguće jer on čuva i 150 zarobljenika. Ujutro se iz pravca Rajhl palate pojavljuju Nemci, situacija je kritična ali ne za dugo jer sa druge strane stiže konjica i to ruska!
Sovjetski vojnici su nastavili da gone Germane sve do Dunava a posle i Berlina a Subotica je osvanula slobodna.

Subotički partizani
Slika
Ali rat ima da se vodi još sedam meseci. Još jednom će Željeznička stanica biti na udaru bombardera, ovaj put dva nemačka Messerschmitta. Dva avona iza fronta na Dunavu, poslata su „da poginu“ i bombarduju neke ciljeve u Subotici a među njima stanicu i podvožnjak. Nisu izgarali u želji da uspeju u nemogućoj misiji već su smrtonosni teret istresli svuda okolo samo ne na cilj.
Slika
Ako ste mislili da je ovu ciglu pojela erozija,varate se.
To su ožiljci od jedne od tih bombi koja je pala malo dalje.Na nesreću,tu se našla jedna žena koja se bacila na stepenište Pošte i tako našla zaklon ali su joj noge ostale izložene.Bomba čiji su šrapneli obili tu ciglu,odsekla je nesrećnoj ženi obe noge.
Slika
Slika
Kao uspomena na renoviranje iz 1942. ostala je ova kamena česma. Nekada je postojala nedoumica oko njene umetničke vrednosti ali nakon nekih umjetničkih izvjedbi na javnim prostorima u gradu poslednje dve decenije, ona sasvim solidno izgleda i šteta je da opet ne dobije svoju funkciju česme. Ovako , ona uspešno služi kao paravan za ruglo iza nje koje je ostalo posle rušenja konačišta 1998. godine. Ona je i primer kako jedino kamen može da izdrži ovdašnje klimatske uslove i ćudi onih koje zovemo po drevnom plemenu Vandali.
Slika
Željeznička stanica je posle rata „urasla“ u naselje i nekada rub grada danas ga deli po pola. Subotičani su odavno navikli na zvuke koji dolaze odatle i tek neko sa strane skrene nam pažnju na njih. Jedan od njih je i Mario Liguori iz Sarna u Italiji.

„Ove prolećne noći u Subotici, tako zvezdane i bogate prirodnim zvucima, kao da nisu gradske. Čuju se cvrčci, psi, mačke. I vozovi. Željeznički zvuci su precizni, jer prate red vožnje , i nepredvidivi, jer ih čine ljudi. Događa se da nas usred noći mašinovođa budi neočekivanim zvukom, ili da željezničar proverava točkove. Ako treba da krene zelena lokomotiva sa velikim zlatnim brojevima, kuća se trese, ali to je veselo drhtanje, jer nakon poslednjih psovki nećemo više čuti željeznicu…

…Nakon kiše ja ću izaći u šetnju, jer volim da radim ono što mi je do malopre bilo uskraćeno. U Lenjinovom parku, gde je jak miris trave posle kiše, ponovo ću osvajati Suboticu. Proći ću ispred Rajhlove palate, i stići ću do trga Slobode, gde ću se diviti, kao prvi put , Gradskoj kući…“



KOMENTARI

  1. Teodora88 kaže:

    Deo istorije naseg grada lepo i zanimljivo upakovan, nastavnici istorije bi mogli da se ugledaju na tebe kada osmisljavaju svoje casove :)

  2. Markes kaže:

    U skolama se prica o Uzickoj republici, nijedan profesor ne prica o ratu u gradu jer to ne predvidja plan i program. :no:

  3. Teodora88 kaže:

    svaki profesor ima prava da doda ili oduzme neshto iz plana i programa..znaci imaju mogucnost, nedostatak volje je problem.

  4. Lansky kaže:

    Da opet citiram Alfreda Hičkoka: "Film je život kada izbacimo iz njega sve dosadne delove."

    Isto važi i za istoriju koja može biti dosadna ili pak uzbudljiva ,zavisno od pripovedača. A može biti i od koristi ,od turizma pa do situacije da impresionirate devojku nekom zanimljivom pričom. Uzmimo recimo Romea i Juliju. U Veroni će vas obavezno odvesti da vidite terasu gde su se kao viđali njih dvoje. Što veli subotički pisac Darko Kovačević "Ako nema dobre priče ili mita, treba ga izmisliti."

    Subotica je puna takvih terasa ili ulaza, mitova ili istinitih priča koje bi svakom turisti bile zanimljive. Znajući ljude, ne treba bežati ni od bizarnih tema, seksa, zločina…

    U gradskim institucijama se bave uglavnom naučnim radom, objavljuju periodična stručna izdanja i to tako treba. Popularizacija istorije ostaje izgleda hobistima, kolekcionarima i zaljubljenicima u dobru priču.

  5. djomla kaže:

    U pravu si Teodora88. Mnogo toga je do profesora i načina predavanja.

    Svojevremeno dok sam bio gimnazijalac, učili smo o secesiji gde smo u knjizi spominjali kao primer Barselonu i Gaudia, a samo par desetina metara od zgrade gimanzije se nalazi potpuno autentičan primer tog stila. I umesto da nas je profesor izveo na ulice i na našim primerima objasnio niz pravaca u arhitekturi, mi smo sedeli nad knjigom i gledali slike uslikane po Rimu, Veneciji, Barseloni… I naravno kako to biva, na času niko ništa nije pratio i 90% đaka ništa nije naučili, a potpuno je suludo i pomisliti da neko od đaka koji odgovara neoklasicizam poveže to znanje sa nekim objektom u gradu. Da nas je tada izveo u šetnju kroz grad, siguran sam da bi mnogi mnogo više naučili, ili bi barem cenili to o čemu bi se tada pričalo.

  6. djomla kaže:

    Gradski arhiv decenijama nije bio u stanju da iznese ljudima u javnost niz ovakvih slika i tekstova. Nisu mogli da se sete da ih objave u Subotičkim novinama pa da ih ljudi vide bar na papiru, nego to čuvaju u nekim podrumima, od koga? Od sopstvenog naroda, građana kojima te slike pripadaju. Niko nije odlazio u Arhiv grada jer niko nije ni znao da to tamo postoji sve dok Lansky nije krenuo da ih objavljuje. Danas, se ti isti ljudi pitaju zašto se uništava kulturno nasleđe u gradu? Pa eto vam odgovora. Kako da znam da uništavam kulturno nasleđe grada, kada ni ne znam da je to kulturno nasleđe. Nit’ me uče u školi, nit’ imam gde to pročitam, nit’ mi je neko rekao jer ni moji roditelji to ne znaju itd…

  7. Lansky kaže:

    Dobio sam mail od Darka Kovačevića gde kaže:

    "glede:
    "razmena oružja kao neki ratnički ritual. "

    mislim da nije bio ratnički ritual nego, povodeći se za intervjuom koji sam davno napravio sa jednim "batinašem" iz Subotice, naši borci nisu bili naoružani i, konačno, svoje prvo modernije pešadijsko naoružanje dobili su upravo od Rusa odn. Ukrajinaca, uz komentar "svi ćete izginuti".

    Btw, taj puškomitraljez (ili automatska puška, ne znam tačno koji model) je bio najnesrećnije oružje jer se stalno zaglavljivao. Drug "Čađo", ako se ne varam, u knjizi "Batina", upravo ističe da su najefikasniji mitraljesci u NOVJ bile žene, zato što su jedine umele nekako da održavaju ovo oružje."

    (*Batina – mesto na Dunavu, porište strašne bitke, vojvođanski Omaha beach – prim. Lansky)

    Slika

  8. Miodrag kaže:

    OSLOBAĐANJE SUBOTICE: Ima raznih verzija, a preneću jednu od njih koju mi je ispričao pokojni Vlada Jurić, nekadašnji direktor "Peščare". Po njegovoj priči, Subotica je već danima pre 10. oktobra 1944., ako se ne varam da je pomenuo od 12. ili 20. septembra, bila "otvoren grad". To je po njemu značilo da u gradu praktično nije bilo vlasti, okupatorske niti bilo koje, a da je jedino bila blokirana željeznička stanica, jer se vojska u povlačenju transportovala. Tako je Vlada Jurić, kako je rekao, negde jedno dve nedelje pre "oslobođenja grada", kao pripadnik Subotičkog partizanskog odreda, nesmetano ušetao u Suboticu, sa bombom i revolverom u džepu, i neometan od bilo koga otišao u električnu centralu. Rekao je ovako: Ušao sam i tražio da se okupe rukovodioci centrale. Izvadio sam revolver i stavio na sto. rekao sam: Od sada ja preuzimam komandu! Ima li neko nešto protiv? Naravno, niko nije imao. Rekli su mi: U redu, neko mora da komanduje!

    Da je bilo borbi za Suboticu, kako se to decenijama tvrdilo, dakle, sumnjam, a moguća je pogibija Jovana Mikića na željezničkoj stanici koliko i sumnjiva. Moguća, jer je bilo neprijateljske vojske, a sumnjiva zašto bi tako iskusan ratnik tako neoprezno uleteo da pogine. Druga verzija koja je odavno takođe u opticaju je da je metak za Jovana Mikića doleteo sa "druge strane", naime da je iskorišćena prilika da bude likvidiran, kao što su likvidirani i neki drugi "nepodobni" partizanske vođe u toku rata: Marko orešković, Ivo Lola Ribar, Josip Kraš, Sava Kovačević, Karolj Hedrih i drugi. Naime, Spartak je bio predratni Soko, nacionalno srpski orijentisan, učesnik tzv. "Hitlerove" olimpijade 1936., intelektualac visoke klase a uz to NEPARTIJAC. Koliko mi je poznato nikada se nije učlanio u KPJ, i mada je bio vrstan komandant, to je već bilo dovoljno "grehova" da bi na kraju rata "hrabro poginuo"

    Znam i za izjavu čoveka, koji je još živ i pamti, i koji je u vreme "oslobađanja" Subotice bio tu negde omladinac. On mi je rekao: Ne znam šta se dogodilo, ja sam toga dana otišao u bioskop, i kada sam izašao – Subotica je bila oslobođena!

    Isti taj čovek pamti kako su okupatori 12. aprila 1941. "vodili borbe" za Suboticu. Rekao je: Sećam se, posle nekoliko dana snimali su za njihove filmske novosti "oslobađanje Subotice". Sedeo sam na majmun placu i gledao – dovukli su neki mali top i celog dana pokušavali da pogode neki mali prozor na Gradskoj kući. To su snimali, a posle sam to gledao u bioskopu kao filmski žurnal, kada su rekli da je to snimak borbi koje su vođene prilikom "oslobađanja Subotice"

    Sve je to relativno, moj Alberte, što rekao stari Marić Ajnštajnu kada ga je ovaj gnjavio sa svojim teorijama, pa mu je tako sinula ideja o TEORIJI RELATIVNOSTI!

  9. djomla kaže:

    Ova tvoja priča mi deluje potpuno realno. Vremena se ne menjaju i odnosi među ljudima su u osnovu uvek isti, razlikuje se samo šminka.

  10. Miodrag kaže:

    Negde sam ovde pročitao i verziju, odnosno izjavu jednog od svedoka pogibije, da je Mikić pogođen iz zasede metkom koji je došao sa krova stanice! Dakle, još jedna kontroverza. Jedni tvrde da mu je zatajilo oružje, drugi suprotno. Čudno, uz podatak koji sam zaboravio da pomenem prethodno da je narednog dana (!) posle smrti Jovana Mikića, poginuo i komesar Tivadar Felegi-Radenko. I to tako da se SAMOUPUCAO nespretno pucajući u vazduh da bi proslavio oslobođenje! Još jedna čudna smrt iskusnog ratnika, ako je bio iskusan, s obzirom na prethodno što je napisano od strane jednog učesnika diskusije ovde da su partizani tek od Rusa dobili oružje! Pa čime su to i gde do tada RATOVALI? Kašikom i viljuškom?

  11. BJ kaže:

    Miodrag,
    ja sam bio malisan od oko 6 i po, ali se secam da je bilo mongo pucanja iz mitraljeza, bar vise od pola sata, i takodje se secam dugih rafala. Sada mi se cini da je to bilo rafal iz nemackog oruzja, posto posle minulih godina sam slusao rafale is tog oruzja ovde u Americi dosta puta… Onda mi je to bilo vrlo interesnato takodje i rekli su mi da je neki nemacki oficir nije hteo da se preda…eto toliko od mene i secanja klinca…

  12. unuka1 kaže:

    apsolutno se slazem. ja sam unuka jovana mikica(ujak moje majke)  i clanovi porodice isto smatraju da je to o njegovoj pogibiji relativno. neko ko prodje sve sto je prosao spartak , tako lako da ode, to je prosto neverovatno, pritom kakav je to covek bio, intelektualac, poeta,docent na fakultetu, a pre svega vrhunski atleticar…

  13. Lansky kaže:

    Kraj rata u Pošti broj 2

     

OSTAVITE KOMENTAR