Slučaj Haverda – čuveno subotičko ubistvo

Zločin, istraga i sudski proces koji su godinu i po dana grozničavo praćeni u lokalnim i prestoničkim novinama, ubistvo koje je pročulo ime našeg grada u tadašnjoj velikoj državi, u Subotici nije prestajalo da bude tema decenijama. Od kafanskih naklapanja do literarnih radova i ozbiljnih analiza pa sve do igranog filma. I ceo jedan vek  kasnije ovaj slučaj nije pao u zaborav.

19. april 1909. godine, Kireška ulica

Žrtva je bila udovica advokata Boldižara Haverde koja se sa prijateljicom i služavkom vraćala iz vinograda u blizini Kireške ulice. Ubica je čekao na Paralelnom putu (danas Jovana Mikića). Spremalo se nevreme, vetar je uskovitlao pesak kada su tri žene prošle pored nepoznatog čoveka, sa kim su se učtivo pozdravile. Taj muškarac je zatim izvadio revolver i pucao žrtvi u srce. Ubica je poštedeo druge dve osobe, koje od šoka i peska u očima nisu zapamtile lik napadača. Klasičan atentat, bez da je u pitanju pljačka, ubistvo iz strasti ili osvete. Taj nedostatak motiva, u prvi mah je zabrinuo istražitelje. Jedina osoba koja bi bila na nekakvom dobitku od ove smrti, to je žrtvina kćerka i naslednica Mariška, koja je već godinama živela u Pešti. Istraga je krenula u tom pravcu.

U ljubavnom trouglu

Saznanja o kćerci pokojnog imućnog Subotičanina Boldižara Haverde i njegove udovice koja je žrtva atentata, bila su više nego interesantna policiji. Naslednica Mariška koja je boravila u Pešti, nije živela na način dostojan ugleda svojih roditelja. A pošto od  njihovog bogatstva do tada nije imala koristi, našla se u poziciji osumnjičene.

Ko je bila Maria Mariška Haverda? Subotička lepotica koju su udali za izvesnog notara u Pešti iako on nije bio njen izbor. Čovek koga je volela u Subotici, nije imao imanje i primanja u rangu njene porodice. Zato brak sa notarem u velikom gradu nije potrajao. U trenutku kada je pokrenuta istraga imala je vezu sa dva muškarca. Bili su to Antal Vojtha, bliži njenom srcu, i Janoši Aladar, ludo zaljubljen i spreman na sve u to ime. To ga je pretvorilo u ubicu. Izmanipulisan od Mariške i Vojthe, on je po dogovoru doputovao u Suboticu i ubio Mariškinu majku, udovicu Haverda, ne bi li ih tako sve troje rešio bede, kada Mariška dobije pozamašno nasledstvo. To je i on sam, Janoši Aladar, priznao istražiteljima nakon što su mu omogućili  da čuje šta razgovaraju ono drugo dvoje, kada su mislili da su sami u prostoriji. To je jedan od standardnih policijskih trikova na koji su svo troje naseli i Janoši je propevao.

Zgrada Suda u Subotici, početkom XX veka

Policija je sada imala motiv i priznanje ubice ali je završetak ovog slučaja bio mnogo dalje nego što se to činilo u prvi mah. Javnost se podelila na one koji su verovali u ovu priču i na one koji nisu mogli da zamisle da je Mariška umešana u tako nešto. Suđenje u Subotici se raspalo nakon što jedan gospodin iz tužilaštva poslao optuženoj cveće, a jedan drugi pripadnik pravosudnih organa je objavio članak u novinama i na taj način nedozvoljeno ostavio mogućnost da time utiče na porotu. Proces je premešten u Segedin gde se, na opšte iznenađenje, okončao oslobađajućom presudom. Porota je donela odluku da optuženi nisu krivi.

Mariška je trijumfalno napustila sudnicu i sa svojim partnerom Antalom Vojthom otputovala na Jadran. Bogata naslednica počela je da troši svoje imanje i živi bez briga, ne znajući da viši sud u Budimpešti sprema reviziju postupka. Propušteno je dragoceno vreme da zaverenici emigriraju, što je pokušao onaj treći, neposredni izvršilac zločina, ali je, ucenjujući drugo dvoje koji su bili na moru, iznudio premalo novca da bi krenuo u Ameriku, kako je namerio.

Tako se ova crna trojka po treći put našla u sudnici. Ovaj put je doneta drugačija presuda: Mariji Haverda 12 godina, Janoši Aladaru 10 godina i Vojthi Antalu 8 godina.

 

Haverda Mária, Jánossy Aladár i Vojtha Antal 

Ovako je u najkraćem izgledao ovaj slučaj. U ono vreme to je bio čitav koloplet događaja koji je mesecima punio stranice štampe i ostao želja nekima da priču pretvore u roman. Bilo je pre i posle toga mnogo svirepijih ubistava, međutim, društveni stalež kojem su pripadali žrtve i osuđena, obezbedio im je neponovljiv publicitet. Pokrenule su se mnoge moralne dileme pa su neki na koncu u Mariški videli žrtvu, prinuđenu da se uda protiv svoje volje i tako krene stranputicom. Na tome se temeljila i odbrana pred sudom. Čak i u vreme socijalizma, neki su u ovom slučaju videli začetak klasne borbe, u slučaju porote sačinjene od običnih ljudi koji nisu imali saosećanja sa patnjama bogatih i zato u prvom suđenju oslobodili okrivljene.

Maria Mariška Haverda je „svetla pozornice“ zamenika tamom zatvorske ćelije. Kažu da je ova nekadašnja subotička lepotica nakon izdržane kazne viđena na selu, gde je radila kao mlekarica.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Filmske sveske kaže:

    Autor prvog mađarskog filma „A Tanz“ (1901), reditelj Bela Žitkovski (Zsitkovsky) je snimio pravi bioskopski hit „Subotička drama“ (1909) na temu slučaja Haverda, koji se svojevremeno prikazivao i u Subotičkim bioskopima.

  2. Kertvaros kaže:

    Prica kao da je izasla iz pera Viljema Sekspira. Ima tu ljubavi, strasti, kriminala i grabeznog ubistva. Roditelja koji su lose i bez ljubavi vaspitali svoje dete koje im je kasnije na isti nacin uzvratilo. To je onaj „stof“ od kojega zive i kojim se hrane sve redakcije zute stampe. Kako onda tako i danas. Ako pogledamo sa danasnje distance dogadjaj, odnosno njegov sudski rasplet, moramo priznati da KuK monarhija i ako je bila carevina sa carem na celu drzave, bila u stvari jedna pravna drzava kakvu je mozda i danas tesko naci u nekim navodnim republikama i demokratijama.
    Gledam slike Starog suda i njegove blize okoline i vidim kako je nas Suboticki tramvaj nekada bio „up to date“ gradske saobracajne tehnike. Nazalost sto je vreme vise odmicalo on je sve vise nosio tesko breme godina koje su se sve vise i vise videle na njemu. Na kraju je bio samo jos pokretni muzej. Ispred glavnog ulaza ceka fijaker. Upregnuta cini mi se dva Vranca. dakle fijakerista je tamo najverovatnije imao svoje maticno i stalno stajaliste. Ko danas moze da zna? Mozda je to bio i sluzbeni fijaker za potrebe suda. Fijaker sa takvom zapregom davao je sudskom ambijentu nuznu ozbiljnost. Sudije, advokati, porotnici, vestaci, i ostali sudski personal je morao biti olicenje ozbiljnosti drzave i zakona i nije im prilicilo da se voze fijakerom u koji su upregnuti Belci ili Cilasi kao u svatovima. Fijaker na slici deluje vrlo udobno i elegantno. Jedino mu tockovi izgleda nisu oni tanki i visoki sa tipicnom elegancijom jednog gradskog fijakera. To bi moglo govoriti u prilog teorije o sluzbenom fijakeru. Mozda je tome razlog da su ulce uglavnom bile neflasterisane pa je za njih ipak bilo bolje imati masivne i robustne tockove, pre bi se reklo kao na seljackim kolima a koji mogu i dosta toga da izdrze. Mozda su se visoki dostojanstvenici suda u njemu vozili prilikom izlaska na rociste koje se odrzavalo na licu meste negde u nekoj nasoj nedodjiji. U svakom slucaju jos su inasi stari znali i govorili – Bolje se je lose voziti, nego dobro pesaciti. To se je odnosilo i mnoge decenije kasnije na nas „Suboticki elektricni tramvaj“ (SET) kako je glasila njegova puna titula.

OSTAVITE KOMENTAR